ФЕЉТОН - СВЕ ПОЛИТИЧКЕ ПОСЛЕДИЦЕ СЕОБА НАРОДА НА БАЛКАНУ : Турска није народе не делила по пореклу, култури и језику, него по вери

ПОШТО сам 1934. постао доцент – почео сам и са предавањима. Само, то је и даље водио Васиљ Поповић као шеф катедре.

Љуба Јовановић Патак и Никола Пашић, Фото "Википедија"

Ја сам ипак и поред тога што сам био на општој историји новог века, и даље се бавио националном историјом новог века. Станоје Станојевић, шеф катедре за историју националну, није ме хтео узети код себе. Разлог за то био је следећи:

Станоје Станојевић је био Србин из Угарске пореклом, радикал по уверењу, али нешто га Никола Пашић није много марио. Мада је за време Првог светског рата сарађивао са већином наставника Београдског универзитета, пре свега са Јованом Цвијићем, географом и Јованом Радонићем историчарем, Станоја Станојевића је нерадо узимао за сарадника, мада му се овај често нудио. Изгледа да је Пашићу Станојевић изгледао сувише површан као научник, похлепан на новац, да би га запослио у озбиљнијим пословима националне пропаганде за време I св[етског] рата. То Станојевић није опраштао, па се после рата придружио опозицији Љубе Јовановића, званог Патак.

– Да би политички компромитовао Пашића Станојевић је негде 1920. или [19]21. написао брошуру „Крв словенства”.  У тој брошури први пут је са наше стране споменута организација „Црна рука” као учесник у спремању атентата у Сарајеву 1914. У исто време се натукнуло као да је Никола Пашић био и обавештен о томе.

Станоје Станојевић је знао да сам један од учесника у Сарајевском атентату. Два-три пута ме је позивао да му дођем на разговор о Сарајевском атентату. Пошто сам од почетка избегавао да дајем какве изјаве о атентату уопште, нисам ни њему ишао на разговор.

Његова брошура ме је револтирала, као и све озбиљне људе у Београду – у јеку је била научна и политичка кампања из Немачке и Аустрије о одговорности Србије за почетак Првог светског рата. Разумљиво је зашто су се немачки и аустриски историчари бацили на нови траг, на кога је указао Станојевић, у својим прикупљањима доказа да је Србија крива за почетак рата учествујући у спремању атентата. Исто тако је било разумљиво да сам био не само зачуђен неодговорним држањем мога професора него револтиран [због] недостатка осећања одговорности по таквим питањима код човека положаја, што га је Станојевић заузимао. Ми смо 1914. били дечаци – али смо сви до једног били свесни да не смемо дати непријатељу у руке доказе против Србије и њених органа – у вези спремања атентата у Сарајеву 1914. године. И доиста, ни данас, после скоро седамдесет година од тога догађаја, нема никаквих озбиљних доказа да је у спремању атентата учествовао неко други осим групе око Војина Танкосића.

ДАНАС  се зна из Архива Србије да је влада Николе Пашића у пролеће 1914. дознала од својих органа, да војна обавештајна служба пребацује оружје у Босну. И она је издала наређења да се то спречи, мада је то оружје слато повереницима за личну употребу. Мој брат Вељко Чубриловић, учитељ из Прибоја под Мајевицом, још у јесен 1912, чим је постао повереник Народне [одбране], добио је браунинг белгиски од 9 мм. Ја сам га лично носио собом у фебруару 1913. кад ме [је] брат слао у Тузлу Мишку Јовановићу да донесем извештај о броју аустриске војске у Тузли. Била је криза око Драча.

Према томе, Станоје Станојевић не само што није објавио чињенице из историје спремања атентата у Сарајеву у Србији, него приче и политичка оговарања и подметања, увек присутна у политици свугде и на сваком месту па и код нас.

Све су то били разлози да сам био прилично уздржљив према Станојевићу. Нисам ни покушао да тражим место на његовој катедри као асистент мада сам био по резултатима испита један од најуспешнијих студената свога нараштаја. После завршених студија у лето 1922. отишао сам за наставника гимназије најпре у Сремску Митровицу, па у Сарајево.

Негде 1922. или 1923. дошао је у Сарајево Ђока Радојичић, асистент код Станоја Станојевића. Он ми је пренео поруку свога професора да би ме радо примио за асистента у Институту за најновију историју, који је он управо основао при катедри за националну историју. Одговорио сам да не желим да са њим сарађујем. Његов поступак објављивањем брошуре „Крв словенства” је ненаучан и непатриотски. Зато волим да останем у Сарајеву.

ПРОУЧАВАЈУЋИ историју устанака у српским земљама новог века и историју изградње турске власти у њима уопште, утврдио сам огроман значај расељавања и насељавања појединих области Балкана од стране Турака од 14–19. века. Јован Цвијић је проучавао сеобе код нас и на Балкану уопште под утицајем привредних чинилаца. Политичке је тек почео обрађивати. И ја сам се почео занимати утицајем ратова, устанака и планског расељавања и насељавања становништва од стране владе у Цариграду на етничке односе на Балкану у другој половини 19. века још кад сам радио своју докторску дизертацију – „Босански устанак 1875–1878. године”.

– Обрадио сам то питање у студији „Политички узроци сеоба на Балкану од 1860–1880. године”, објављеној у Гласнику Географског друштва 1934. године. Тих година Османско царство је последњи пут покушало да спречи одцепљење својих балканских покрајина – систематским насељавањем стотина хиљада породица Татара и Черкеза, што се после Кримског рата и неуспелих устанака на Кавказу против Русије масовно пресељавају у Турску. Она их насељава на границама према слободним балканским државама и међу збијена хришћанска насеља уопште.

ПИТЊЕ  утицаја политичких чинилаца на промене етничког састава појединих области Балкана, било је за нас политичко питање првог реда у првој половини 20. века. Природни процес етничког размештања народа на Балкану прекинут је турским продором и освајањем у 14. и 15. веку – нова турска власт не признаје и не познаје етничке границе на Балкану.

Она уређује управно овај простор по својим начелима и методима – народе не дели по пореклу, култури и језику, него по вери. Према јединственом муслиманском свету стоји невернички свет хришћана разних врста и Јевреја. Расељавање и насељавање појединих земаља – ако се укаже потреба врши се путем присиле од стране државних власти – а то се врло често вршило управо у југословенским земљама, јер су се налазиле на граници према Аустрији и Немачком рајху у средњој Европи, и према Венецији на Јадрану. Отоманска Порта се тим методима служи од почетка њене власти на Балкану, до слома те власти. Тако она утиче негде свесно, негде несвесно на етничка ширења или опадања појединих балканских народа. На њу се угледају и балканске државе кад су се почеле ослобађати од турске власти у 19. веку. Сваки новоослобођени део државе чишћен је милом или силом од не само правих Турака, него свих муслимана уопште. Тако се у 19. веку почињу поново стварати етнички простори појединих народа на Балкану, праћени, разуме се, не само потискивањем Турака, него и тежњом владајућих народа у појединим државама да изграде етнички што јединственију заједницу у својим државама. Разуме се само по себи да су такве тежње код појединих балканских народа морале изазивати најпре расправе чија је која област, па на концу у 20. веку и ратове.

ИСТОЧНА КРИЗА

ЗА ВРЕМЕ источне кризе 1875–1878. кад су војске Русије, Србије и Црне Горе потукле турске војске из Бугарске, јужне Србије и једног дела Херцеговине, турско становништво се повукло са турском војском у унутрашњост Балкана. Било је то последње велико кретање маса на Балкану под утицајем ратних операција и смишљене политике расељавања и насељавања од стране појединих држава у рату 1875–1878. године.

СУТРА: ПРОМЕНА ПОЛИТИКЕ ПРЕМА АЛБАНЦИМА

Препоручујемо

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - ПРОФЕСОР СКЛОН КРИТИЦИ ОНИХ КОЈИ СУ НА ВЛАСТИ: Јовановић је био грађански, у ствари градски, интелектуалац

22. 02. 2023. у 18:00

Фељтон

0 3

ФЕЉТОН - ЕВРОПА ЈЕ СРЉАЛА У ДРУГИ СВЕТСКИ РА : Влада Милана Стојадиновића исувише се приближила Немачкој и Италији

20. 02. 2023. у 18:00

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - НАЈБОЉИ ПОЗНАВАЛАЦ УСТАВНОГ ПРАВА У СРБИЈИ: Слободан Јовановић никад није припадао ниједној странци

21. 02. 2023. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације