АТЕНТАТ ПРИПРЕМАН БЕЗ ЗНАЊА СРПСКЕ ВЛАДЕ: Односи у Европи били су главна погонска снага за избијање Великог рат

ДОСАД се није много писало у нашој и светској историској науци о Сарајевском атентату и његовим последицама.

После атентата у Сарајеву је настао погром свега што је српско, Фото Из књиге "Сечања" Васе Чубриловића

Посебице немачка историска наука је после Првог светског рата улагала све напоре да докаже оправданост напада Аустро-Угарске на Србију 1914. због учешћа њених органа у спремању атентата у Сарајеву. Читаве научне екипе, па и институти бавили су се тим питањем, не само у Немачкој, Аустрији и код нас, него у целом свету. Расправљање о одговорности за почетак Првог светског рата се пооштрило од 1933. до 1945. кад је на власти у Немачкој био Хитлеров национал-социјалистички покрет. Што је дискусија у светској историској науци о одговорности за почетак Првог светског рата добијала више међународно-политичку позадину, тим се мање ишло објективном приказивању чињеница о узроцима и поводу Првог светског рата. Сарајевски атентат се истраживао више као неки криминални сензационалан случај, него као последица односа између Аустро-Угарске и југословенских народа уопште.

Тек Други светски рат, што га је почео Трећи немачки Рајх под вођством Адолфа Хитлера нападом на Пољску 1939, и без неког сарајевског атентата, указао је на објективне класно-политичке и национално-политичке узроке и рату у Европи 1914–1918. Архиве, пре свега немачке су постале приступачне историским истраживањима. На основу нових података могло се приближно тачно утврдити да су унутарњи и међународни односи Европе за епохе империјализма били основ и главна погонска снага сукобима народа и држава у почетку 20. века, сукоба, који ће на концу довести 1914. до Првог светског рата. Новија историска научна проучавања Европе пред Први светски рат су довела до тог закључка. У тај вртлог сукоба међу народима и државама биле су увучене и Аустро-Угарска и Србија. Њихове супротности су биле тако дубоке и непремостиве, да је био неминован сукоб 1914. без обзира десио се атентат у Сарајеву или не.

ВЕЋ САМ рекао, да сам као научник избегавао да учествујем у дискусији о узроцима почетка Првог светског рата. Сматрао сам, да ја као учесник у атентату, не могу уливати поверење просечном читаоцу, нити га уверити у моју научну непристрасност. Међутим, то не значи да се и ја нисам интересовао за ту проблематику и као научник историчар и као учесник у једном крупном међународном догађају од вели[ки]х историских последица и за моју земљу и за целу Европу. Пратио сам дискусије о одговорности за почетак Првог светског рата десетинама година. Разговарао сам о томе и са нашим људима и са странцима. Прочитао сам главне књиге и расправе, што су о том писане. И сам сам о тим питањима размишљао и долазио до неких закључака. Изнећу их овде у својим сећањима као сведочанство једног учесника и као плод проучавања једног историчара.

Прво и основно питање, што се поставило истог дана кад је атентат у Сарајеву извршен, ко је и зашто је организовао тај атентат против аустриског наследника престола. Аустриски истражни органи настојали су одмах после атентата да проникну у позадину његове организације и утврде ко је стојао иза људи, што су га припремили и извршили. При том су подстицани жељом и планом својих политичких власти да се по сваку цену докаже да је из свега била најпре службена Србија, то јест влада, а кад се то не би могло доказати за њено непосредно учешће, онда да се докаже посредно.

О УЧЕШЋУ српске владе не може бити ни говора. Сви историски извори, што су сачувани из тога времена, говоре да је влада Николе Пашића после балканских ратова предузимала читав низ мера, да смири супротности са Аустријом и по могућству поправи своје односе са владом у Бечу. Она је утицала [на] политичке југословенске покрете и људе онога времена, да ублаже опозицију против режима у Аустро-Угарској. У том правцу је деловала и на студентске омладинске организације у Аустрији. У самој Србији влада је у другој половини 1913. и у првој половини 1914. предузимала низ политичких и управних мера да каналише у мирне воде акцију Народне одбране и других револуционарних организација. Један од крупних разлога сукоба између радикалне странке и њене владе и официрске организације под именом „Уједињење или смрт”, обично зване „Црна рука” био је управо тај, што се влада није слагала са неконтролисаном активношћу ове организације како у новоослобођеним областима Старе Србије и Македоније, тако у југословенским покрајинама Аустро-Угарске. Сукоб се у пролеће 1914. тако заоштрио да је министар унутарњих дела Стојан Протић издао наређење грађанским полициским органима на Дрини да надзиру прелажење преко границе и људи војне обавештајне службе. Наређења те врсте овим властима нађена су у архиву некадањег министарства иностраних дела Србије и објављена [су].

И ВЕЋ  суд у процесу против сарајевских атентатора у јесен 1914. не даје тежиште на непосредно учешће српске владе у спремању атентата, него усредсређује тежиште својих оптужби, кад се тиче Србије и њених органа, на Народну одбрану, пограничне војне органе и четничке кругове из Београда. Ту је добио неке доказе на основу исказа оптужених и архива пограничног официра капетана Првановића.

Основно је питање, шта су оптужени признали. Ми из Сарајева нисмо имали, осим Данила Илића, веза са Србијом. Приступили смо организацији, тражили оружје, а нисмо ни питали одакле ће доћи. Ја сам о том нешто разговарао са Илићем и знао сам да ће се донети из Србије. Нисам се томе чудио. Знали смо и пре да се преноси оружје из Србије у Босну од комита и њихових пријатеља. Један „браунинг” имао је у почетку 1913. и мој брат Вељко.

Ја сам га носио собом, кад сам у фебруару 1913. ишао ноћу преко планине Мајевице као курир Мишку Јовановићу у Тузлу. Зато се нисмо даље интересовали, откуд долази оружје.

Тако сам и изјавио истражном судији 1914: оружја има у Србији и то слободног, па се може добити из слободне руке од бивших добровољаца и комита.

Гаврило Принцип, Трифко Грабеж и Недељко Чабриновић, преко својих познаника Босанаца Милана Цигановића и Ђуре Шарца су ступили у везу са комитским војводом мајором Војином Танкосићем и од њега су добили оружје за извршење атентата. То су истражни органи власти сазнали већ првих дана јула 1914. године. Рекао им је о томе Принцип, па су додали и потврдили Чабриновић и Данило Илић.

ПРИСТРАСНА ТУМАЧЕЊА

ВЕЋ неколико дана после атентата аустриски чиновник Министарства иностраних дела, послат [је] у Сарајево, да утврди кривицу српске владе у спремању атентата. Одговорио је, да за то нема доказа. Остало је то све до наших дана. Историска наука је непристрасно утврдила да српска влада није имала никаквог учешћа у спремању Сарајевског атентата, насупрот, све је радила у то доба, да смири и среди односе са суседном монархијом. Све, што се о томе писало у смислу тражења доказа о непосредној одговорности српске владе за спремање Сарајевског атентата, нема везе са правом науком. Била су пристрасна, тендециозна приказивања, заснована на некритички одабраним или тумаченим изворима.

СУТРА: СРБИЈА НИЈЕ ОДГОВОРНА ЗА ПОЧЕТАК СВЕТСКОГ РАТА

Препоручујемо

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - СВИ ПРИЗНАЛИ АТЕНТАТ, НИКО СЕ НИЈЕ ПОКАЈАО : У дворишту затвора обешена су тројица сељака из села Миљевине код Фоче

10. 02. 2023. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације