ФЕЉТОН - ПОЛИТИЧКА ТЕРЕВЕНКА МИНИСТАРА У БЕЉУ: Гроф Ћано је нудио Југославији Солун и део Албаније

МИЛАН Стојадиновић свој популизам истиче на честим народним зборовима са иконографијом и речником који подсећају на фашистичке зборове у Италији и Немачкој, са организованим одредима у зеленим кошуљама и са фашистички уздигнутим рукама у знак поздрава.

Милан Стојадиновић и гроф Галеацо Ћано у Бељу, Фото Из књиге "Југославија – заблуда најбољих"

Истовремено, вођство Хрватске сељачке странке оснива Хрватску грађанску заштиту у градовима и Хрватску сељачку заштиту у селима, чији је задатак да тобоже осигуравају политичке скупове од неистомишљеника. У почетку су наоружани дрвеним штаповима, али ће временом добити право и на оружје, уз оправдање да служе као испомоћ  полицијским  органима.

Овакав вид фашизације само је последица  једног ширег покрета у читавој Европи по узору на Италију и Немачку. Атмосфера у односима  између власти и хрватске опозиције је таква да су многи инциденти добијали трагичне димензије и прерастали у крваве сукобе не само између власти и опозиције, већ и између припадника различитих политичких група и струја.

Можда Мачек лично и није био склон усијавању ионако вреле атмосфере у односима са властима у Београду, али његове присталице се нису устручавале да отворено покажу своју загриженост и нетрпељивост према супротној страни. На прослави Мачековог рођендана која се претворила у демонстрацију тврдог антијугословенства, истицане су и извикиване пароле попут „Доље Југославија, краљ, Србија, крвави Београд”, или „Живио краљ Мачек”, „Живјела хрватска војска”, „Живјела самостална Хрватска” и слично.

КОКЕТИРАЊЕ Стојадиновића са фашизмом, па и увођење неких спољних обележја и метода агитације и политичке борбе, озбиљно су запретили фашизацијом читавог  југословенског друштва, која се и над Европом надвила као зла коб. У земљи ничу и фашистичке организације, попут  „Збора“ Димитрија Љотића, који је имао и свој огранак у Словенији, док се у Хрватску враћају усташе из Италије, охрабрене повољном климом за деловање и веровањем Стојадиновића да је, због добрих односа са фашистичким режимима у Немачкој и Италији, Југославија изван опасности од најекстремнијег хрватског национализма.

Оваква ситуација у Југославији није ни мало одговарала Британцима који су кнеза Павла сматрали својим човеком и на њега вршили притисак да се реши хрватско питање. Као главну препреку за решавање тог питања Британци су сматрали управо Стојадиновића и његову политику пријатељске неутралности према Италији и Немачкој која му је омогућила да се не обазире на хрватске захтеве. Сигуран у своју снагу Стојадиновић одлучује да не чека изборе предвиђене за април 1939, већ их спроводи раније, у децембру 1938. Кнез Павле пристаје на раније одржавање избора, верујући у прогнозу Владка Мачека да ће Стојадиновић на тим изборима лоше  проћи.

Мачеков оптимизам био је највише подгрејан начином на који је примљен у Београду у августу, дакле четири месеца уочи избора, када се удружио са србијанском опозиционом странком самосталних демократа. Ево како он то описује:

„На колодвору и по улицама до куће, која ми је била одређена за стан, било је без претјеривања преко стотину тисућа људи, и то не само на улици него и на свим прозорима кућа, па и на крововима. С балкона куће гдје сам одсјео морао сам уз прваке опозиције и ја говорити неколико пута, јер су се слушатељи измјењивали како се поворка полагано помицала напријед стиснута између обију страна доста широке улице. Боравио сам у Београду два дана, а кад сам га трећи дан оставио, био сам пун оптимизма, јер сам држао да је Србија посве зрела, иако још не за један праведан споразум са Хрватима, а оно барем за то да једном за свагда сруши све диктаторске режиме.“(Bладко Мачек:  Мемоари).

КНЕЗ  и Мачек су били у праву, али само делимично. Стојадиновић је на изборима прошао много лошије него што је очекивао, са тесном већином у односу на опозициону листу на којој је и Мачек, али одредбе изборног закона су такве да му омогућују апсолутни примат у парламенту. Иако је изгубио тесном већином Мачек је то тешко примио. У својим сећањима је записао: „Већ након 4 мјесеца показао се тај мој оптимизам ипак претјераним, јер је Београд, дакле они исти људи који су ме тако одушевљено дочекали, гласовао већином за листу режима.“

За Стојадиновића то је ипак била Пирова победа, јер је кнез већ донео одлуку да га се реши, а прилику за то му је дао сам Стојадиновић који је само месец дана после избора угостио италијанског министра спољних послова, иначе Мусолинијевог зета, грофа Галеаца Ћана у лову на државном добру у Бељу. Али, осим лова вођени су и озбиљни политички разговори који су на крају зачињени богатом вечером и теревенком, уз присуство „одабраних дама“ и Стојадиновићевом здравицом која је одржана на столу пуном ђаконија, а завршила испод стола који је попустио под корпулентним југословенским премијером.

КАСНИЈЕ у књизи својих сећања Стојадиновић ће тврдити да је Ћано први започео озбиљан разговор тако што је питао  да ли би Југославија била сагласна да Италија припоји Албанију јер је то „у интересу апсолутне безбедности на Јадрану“, при чему је свом саговорнику понудио Скадар и територију око њега, како на Југославију не би пала никаква „критика агресивног акта према једном од својих суседа“.

Стојадиновићу то није било ново, али се правио изненађен и затечен, што је опет изненадило Ћана који је очекивао да предлог буде оберучке прихваћен, па је повећао своју понуду и делом јегејске обале и Солуном, што је Стојадиновића истински уплашило, па је, брже боље, прихватио понуду да дели Албанију, без Солуна, али да Ћано о томе прво разговара са кнезом Павлом. Стојадиновић  тврди да је југословенски генералштаб на ту тему већ нешто анализирао и закључио да, ако не може да се избегне да Италијани заузму Албанију, онда би Југославија морала да се постара да Италијани тамо не буду сами, већ да и она узме за себе један део.

Сам Стојадиновић  је сматрао да версајска Европа практично више не постоји и да „српски народ губи енергију у Југославији“. Наравно да су такви ставови у Лондону изазвала велику буру која је резултирала кампањом против Милана Стојадиновића. Сазнавши за сусрет Стојадиновића са Ћаном, Британци су још више притиснули кнеза Павла који је у фебруару, уз помоћ оставки петорице министара, изазвао кризу владе и од Стојадиновића изнудио оставку и мандат за састав владе дао Драгиши Цветковићу. Најкраћа дијагноза Стојадиновићевог греха: није имао разумевања за решавање хрватског питања и хтео је да фашизира земљу. На крају је све то морао да плати одстрањивањем из власти.

ВЕЧИТИ САН О СКАДРУ

СТОЈАДИНОВИЋ  у мемоарима пише да је о Скадру разговарао и са патријархом Гаврилом Дожићем који је одушевљено одговорио: „Ах, то би било славно! Ми Црногорци смо изгубили толико људи у јуришима на Тарабош (тврђава на брду изнад Скадра са које је турска војска у Првом балканском рату шест месеци бранила продор црногорске војске у град.) да бисмо освојили Скадар, али нам га савезници не дадоше, а о њему се уз гусле пјевало. Ја бих у том случају на челу наших трупа ушао у негдашњу престоницу Ива Црнојевића. Камо среће јуначке да се то једном оствари“.

СУТРА: ОТВОРЕНИ РАТ КРАЉИЦЕ МАРИЈЕ И ПРИНЦЕЗЕ ОЛГЕ

Препоручујемо

Фељтон

1 0

ФЕЉТОН - У ЉУБЉАНИ СТАЛНО НЕШТО ТРАЖЕ, А НЕ ДАЈУ НИШТА: Пуцњи у Марсеју распршили сан о балканској сарадњи

13. 11. 2022. у 18:00

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - СУДБИНА ПОГРЕШНО ЗАКОПЧАНОГ ПРСЛУКА: Заједничкој држави је била потребна темељна реформа

12. 11. 2022. у 18:00

Фељтон

1 0

ФЕЉТОН - КОРОШЕЦ У ПОЗАДИНИ АТЕНТАТА У СКУПШТИНИ: Србија није имала замену за Пашићеву снагу и ауторитет

10. 11. 2022. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације