ФЕЉТОН - ВРАТОЛОМИЈЕ СТЈЕПАНА РАДИЋА И ЊЕГОВЕ СТРАНКЕ: Радићева лојалност заједничкој држави је кратко трајала

ВИДОВДАНСКИ устав је оптуживан често и неправедно, јер је круто примењиван и са претераним и непотребним централизмом, па је тако компромитовано и све оно што је у њему могло да буде добро.

Стјепан Радић говори на митингу у Сплиту, Фото Из књиге "Југославија – заблуда најбољих"

За то су понајвише одговорни неспособни кадрови, без довољно стручних квалификација, одабираних по партијској припадности и оданих више својим партијама него држави. Из данашњег угла гледано то је уобичајено, као што су и последице које из тога произилазе и данас потпуно исте. Јер партије су штитиле своје људе на положајима и опраштале им грехове.

Парламентаризам се претворио у нешто што и данас гледамо - у бесконачно препуцавање између власти и опозиције, из чега су се рађале кризе, падале владе, склапале нове коалиције да би се и оне распадале. И тако укруг. Скупштинска говорница се претворила у пљуваоницу са које се сеју увреде на рачун политичких противника, али и на рачун читавих народа.

Стјепан Радић се, после неуспешних покушаја да за стање у Краљевини, заинтересује стране силе и добије од њих подршку, одлучује на рискантан корак: учлањује своју Хрватску републиканску сељачку странку у тзв. Сељачку интернационалу, чије је седиште у Москви и која је заправо огранак Треће интернационале (Трећа интернационала - комунистичка интернационала познатија по скраћеници Коминтерна, основана је 1919. на Лењинову иницијативу, са циљем обједињавања комунистичких радничких партија Европе, била је међународна револуционарна пролетерска организација, активна све до 1943.).

Одговор власти на овакав Радићев потез био је муњевит: на Нову годину 1925, позивајући се на Закон о заштити државе, влада доноси одлуку коју потврђује и краљ, о распуштању и забрани сваке активности Радићеве странке. Неколико дана касније, 6. јануара ухапшено је и вођство странке на челу са Радићем.

МЕСЕЦ дана касније влада расписује нове скупштинске изборе и дозвољава да, упркос забрани, Радићева странка ипак истакне своју кандидатску листу. Радићева странка, са шефом у затвору, освојила је на овим изборима више мандата него на претходним. Тако је Никола Пашић морао да преговара са затвореником Радићем који пристаје на сарадњу са владајућом гарнитуром.

Пред посланицима Народне скупштине у Београду Радићев синовац Павле Радић прочитао је поруку коју је Стјепан послао из затвора и којом признаје Видовдански устав и монархију, а својој странци даје ново име-ХСС (Хрватска сељачка странка), дакле из имена странке избацује њено републиканско опредељење. После овога Радић је, наравно, на слободи а преговори  око формирања владе завршавају се стварањем  нове коалиције између његове странке и најјаче српске странке Народне радикалне странке Николе Пашића.

Радићева странка у новој влади је имала четири министарска места, али сам Радић није био у њој. Тако је у децембру 1925. примљен код краља са којим је провео у разговору пуна тру сата, а после тога је био гост у кући Николе Пашића. Убрзо после ових посета Радић ипак прихвата министарско место, и то министра просвете. У улози министра Радић је путовао земљом и говорио на скуповима који су личили на страначке. Тако је у Босни на једном скупу рекао: „Ако лежеш пред Србином, прегазит ће те, али ако устанеш, пољубит ће те“.

ПОЧЕТКОМ  фебруара 1926. министар Радић је говорио у Дубровнику и тог пута се највише удаљио од своје функције. Оборио се на „српске аспирације и својатање“ Дубровника, а дубровачким Србима католицима је замерио што се „у свему повезују са Београдом, запостављајући Загреб“. За Србе је рекао: „Ми их највише волимо кад нам кажу да су Срби. Чим почну ’југовати’, ми велимо да су почели ’лудовати’, јер се бојимо преваре. Они ће говорити да су Југославени, а ипак ће србовати. Ми хоћемо чист рачун, ви Срби, а ми Хрвати. Југословени можемо бити у правој Југославији заједно с Бугарима“. Ипак, на крају свих својих говора Радић велича краља и предлаже да се „Његовом величанству“ пошаље поздравни телеграм.

Радићеве турнеје и говори нису промакли његовим партнерима у власти – радикалима, који су их оценили као израз Радићевог хрватског национализма. Београдски лист „Време“ пише да се не сме дозволити да се „са министарског положаја, о државном трошку и под заштитом полиције, изазивају племенска трвења и спроводи племенска политика“. Радић на то одговара да је постојећа Народна скупштина изабрана „под Обзнаном“ и да без слободних избора не може бити ни краљевог крунисања пред оваквом скупштином која није „огледало народа“.                                   

Радић се после ове турнеје састао са Николом Пашићем и објаснио своје говоре жељом да се културно и економски ојачају заостали крајеви као што су далматинско залеђе и Босна и Херцеговина, а Пашић је после тога отишао код краља да га информише о ситуацији која је настала после Радићевих говора. У Скупштини је Радић такође био помирљив и истакао потребу да коалиција са радикалима буде продужена и учвршћена. Рекао је: „Треба да се са Србима измиримо, и то не само као људи него и као права браћа, јер је дошао моменат да ћемо и ми и они пропасти и страдати“. Уследила је затим и седница владе која је закључила да је ситуација „регуларна“ и да влада може несметано да настави политику коју је до тада водила.

АЛИ И ТО је кратко потрајало, јер је неповерење на обе стране било јаче од жеље за сарадњом, а напади на Пашића од стране његових противника из Србије постали су жешћи него икада и у кампању против њега укључили су и афере његовог сина Радомира, који је био је незаобилазни мешетар. 

Сам Радић се придружио нападима опозиције због злоупотреба у државним набавкама и запретио да ће сви министри његове странке дати оставке. Старом Пашићу није преостало ништа друго него да 4. априла 1926. поднесе оставку.  Радићевци остају у новој влади, али њихов шеф наставља у својим јавним наступима да напада централизам, посебно корупцију за коју оптужује своје коалиционе партнере из владе.

Таква влада и под таквим оптужбама, које долазе из ње саме, није могла дуго да опстане. Коалиција радикала и Радићеве странке се распала, а Радић је после тога на својим турнејама по западним крајевима земље могао комотно да говори шта год му се прохте.

Често су ти говори и у хрватској штампи оцењивани негативно, јер Радић није много бирао речи, а нека његова обећања деловала су наивно и неостварљиво. Али ефекат код маса није изостао и његова популарност у хрватском народу је бивала све већа. 

СИН НИКОЛЕ ПАШИЋА

МИЛАН  Стојадиновић је у својим мемоарима,  о Раду, сину Николе Пашића,  написао да је био “монденски тип, беспрекорно обучен, увек у друштву лепих жена, па се на његовим вечерама окупљао крем београдских лепотица, удатих и неудатих...“ Стојадиновић је још додао да је Пашићев син,  „имао веома развијен смисао за послове. Сва она оштрина интелекта његовог оца... била је код сина усредсређена једино на прављење трговачких и финансијских послова... Лако је долазио до пара и још лакше трошио...“

СУТРА: КОРОШЕЦ У ПОЗАДИНИ АТЕНТАТА У СКУПШТИНИ

Препоручујемо

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - БЕОГРАД МЕСТО СУСРЕТА ИСТОЧНЕ И ЗАПАДНЕ ЕВРОПЕ: Александар је могао да постане краљ још у марту 1919. године

08. 11. 2022. у 18:00

Фељтон

2 0

ФЕЉТОН - КРАЉ УКИДА ФЕУДАЛИЗАМ У ХРВАТСКОЈ И СЛОВЕНИЈИ: Држава је подељена на 33 области на чијем челу су били велики жупани

07. 11. 2022. у 18:00

Фељтон

1 2

ФЕЉТОН - НАГОВЕШТАЈИ ИЗ ЗАГРЕБА О НЕИЗВЕСНОЈ БУДУЋНОСТИ: У Србији је преко пола милиона деце остало без хранитеља

06. 11. 2022. у 18:00

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - ПЛАМ КОЈИ НЕ ГАСНЕ ВЕЋ СЕ РАЗГОРЕВА КАО ВАТРА: Увек ће се наћи макар један човек, макар једна жена, који ће имати вере да се боре

05. 11. 2022. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације