ФЕЉТОН - КРАЉ УКИДА ФЕУДАЛИЗАМ У ХРВАТСКОЈ И СЛОВЕНИЈИ: Држава је подељена на 33 области на чијем челу су били велики жупани

НОВИ Устав је проглашен на Видовдан 1921. и за његово усвајање је гласало укупно 223 посланика (184 Србина, 18 Муслимана, 11 Словенаца и 10 Хрвата).

Зграда и прозор на трећем спрату кроз који је бачена бомба на краља, Фото Из књиге "Југославија – заблуда најбољих"

Против је гласало 35 посланика, док је 158 посланика апстинирало, а неки међу њима нису се ни појавили на гласању. Овакав резултат гласања довољно говори сам за себе и указује на оно што тек чека нову државну заједницу која је живот започела оваквим расколом.

Усвајањем Устава превагнуло је гледиште да само централистички организована држава обезбеђује унутрашњу чврстину, а истовремено је и интерес савезника налагао да се на ивицама Средње Европе и на Балкану налази једна јединствена, стабилна држава. Држава је дефинисана као уставна парламентарна и наследна монархија у којој није тешко препознати елементе компромисног националног унитаризма - од комбинованог грба и заставе до химне чије три строфе означавају традицију три народа, па чак и службеног језика који је означен као српско-хрватско-словеначки, што свакако представља вештачку формулацију. Држава је подељена на 33 области – жупаније на чијем челу су били велики жупани које је иименовао краљ.

Иако је Устав требало да почива на тродеоби власти, краљ је ипак био главни чинилац пошто није био обавезан да поштује ставове скупштинске већине. Због тога су се владе рушиле и састављале углавном на двору. За осам година, од 1921. до 1929. било је укупно 23 министарске кризе. Сама Скупштина у том периоду ни једном није испунила четворогодишњи мандат. Избори су се расписивали сваке друге године - 1923, 1925. и 1927, што говори да је стање у новој држави било далеко од стабилног, без обзира на уверавања да је централизам гаранција стабилности.                             

НА ДРУГОЈ страни, Видовдански устав је показао и своју прогресивну страну одредбама о личним слободама, о слободи вере, слободи савести и слободи штампе, о праву на удруживање и праву „збора и договора“. Укинути су феудални односи, а кметови су без одштете постали власници државне земље. Уставом је укинуто племство и њихове титуле и гарантована је пуна равноправност грађана не признајући „икаква преимућства по рођењу“.

Тако је заједничка југословенска држава, створена борбом у Великом рату, живот започела укидњем остатака феудализма, дакле мирном „буржоаском револуцијом“, додуше један и по век после Француске револуције. Крајеви у којима је био нужан овај преображај налазили су се на оној страни која је сматрана цивлизацијски напреднијом, што је својеврстан парадокс, јер сељачка и оријентална Србија је своју револуцију извела још под Карађорђем, дакле само 15 година после велике Француске револуције.

У време доношења Устава краљ Петар је боловао у  усамљеној вили на Топчидерском брду и био је у таквом стању да највероватније није ни  знао шта се тог дана дешава у Скупштини. Непуна два месеца касније ће умрети. Али на тај видовдански дан одиграће се нешто што је могло да окрене точак историје и династију Карађорђевић потпуно обезглави.

УСВАЈАЊУ  Устава присуствовао је регент Александар који је положио заклетву на Устав и на повратку из скупштине у двор доживео и срећно преживео покушај атентата. Скупштина се тада налазила у данашњој улици краљице Наталије, преко пута Вазнесенске цркве.

Неколико десетина метара дели скупштински улаз од раскрснице са улицом Кнеза Милоша у коју је краљевска кочија скренула. У тренутку скретања одјекнула је снажна детонација. Коњи су поскочил, а кочијаш их је натерао у галоп и одмакао према улици Краља Милана.

Остали су у чуду погледали према горе одакле се чула детонација и угледали облак дима.
Било је јасно да је експлозија непосредно повезана са проласком регента и његове пратње, а експлозивна направа је бачена са тек дограђеног трећег спрата зграде  министарства грађевина која се налазила на углу улица Масарикове и Кнеза Милоша и која и данас постоји као зграда Привредног суда. Пошто је регентова кочија одмакла према двору, почео је лов на атентатора. Пронађен је у дворишту у рупи пуној блата у којој је покушао да се сакрије, па је требало труда и времена да се утврди његов идентитет. Блатњави човек је био Спасоје Стејић, звани Баћо, али далеко је важније да је он члан забрањене Комунистичке партије и учесник Октобарске револуције.

Бомба, заправо запаљени штапин динамита који је Стејић бацио, одбио се од једне бандере и екплодирао у ваздуху пре него што је пао на земљу. Та срећна околност је свакако допринела да регент и Никола Пашић који се налазио са њим у кочији прођу неповређени.

Ипак, десетак људи који су се налазили у близини, међу њима и двојица гардиста, лакше је повређено.

СТЕЈИЋ је осуђен на смрт, али му је пресуда замењена казном од 20 година робије.

Осуђени су и многи водећи људи Комунистичке партије, међу њима и генерални секретар Филип Филиповић на две године. Стејић се на суђењу бранио да није желео да убије регента, већ да само скрене пажњу на тежак положај радничке класе. Таква одбрана делује наивно, али ако се има у виду да су Стејића бранили врсни адвокати није без основа веровање да је Стејић стварно хтео да направи представу за јавност а не да убије. Томе у прилог говори и чињеница да је краљевска кочија била прилично далеко од места са кога је Стејић бацио експлозив, да су повређени само они који су се налазили поред саме зграде са чијег је прозора бачен динамит и да су те повреде биле лаке. Стејићу је смртна казна замењена двадесетогодишњом робијом, наводно на молбу младе краљице Марије.   

Само непун месец касније, 21. јула, Стејићеву грешку „исправиће“ његов партијски друг Алија Алијагић атентатом на министра унутрашњих послова Милорада Драшковића, аутора Обзнане којом је забрањена Комунистичка партија. Био је то повод да се, поред Обзнане, донесе и Закон о заштити државе, којим је свака комунистичка активност третирана као тешко криминално дело.

После атентата на министра Драшковића Комунистчка партија је својим члановима упутила оштро упозорење да се неће толерисати идивидуални терор као метод борбе јер он штети угледу и циљевима партије и да такве активности морају одмах  да престану.

СМРТ ДВА КРАЉА

ДВА краља су умрла 1921. године: 2 марта у Француској у Антибу завршио се живот црногорског краља Николе, а 16 августа умро је у Београду краљ Петар. Смрћу таста и зета, који су силом политичких прилика постали противници, завршена је једна историјска етапа у којој је таст у одсудним тренуцима „изгубио политички компас”, а зет у свом народу обезбедио високо поштовање због својих „јасних демократских и слободарскин начела”.

СУТРА: БЕОГРАД МЕСТО СУСРЕТА ИСТОЧНЕ И ЗАПАДНЕ ЕВРОПЕ

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације