ФЕЉТОН - АМЕРИЧКА АВИЈАЦИЈА ЈУРИ ЧЕОВЕ ГЕРИЛЦЕ: У Боливији се знало: ко ухапси Чеа постје „херој нације“

ТОГ јутра у кампу Националне гарде боливијских ренџера, два километра јужно од теснаца Кебрада де Ћуро,млади капетан Гари Прадо кратким замасима бритве скидао је пену с образа, пазећи да сечивом не закачи уредне брчиће.

Фидел Кастро и Че Гевара, Фото Профимедија

У огледалу, које је стајало на дрвеном столу, угледао је задихано лице свог војника, али је мирно наставио с бријањем. Ренџер је салутирао и склонио се са стране.

„Говори“, обратио му се Прадо након краће паузе.

„Капетане, имамо једног герилца. Предао се.“

„Па шта чекаш, Лусио?! Где је он! Доведи га одмах!“,узвикнуо је.

Пешкиром је обрисао остатке пене док је, разголићен до појаса, с посебним узбуђењем посматрао свој лик у огледалу. На грудима су му се виделе свеже огреботине, што му се није свидело. Закопчао је кошуљу и, ставио опасач, ритуално гладећи брчиће.

Лусио и два ренџера довели су војника у дроњавој униформи, јадног изгледа, који се скоро вукао по земљи. Изгребаних образа, косе улепљење прљавштином, са свежом раном на потиљку, додатно су појачавали утисак изгладнелости и стравичног умора.

„Држи га подаље од мене. Је л’ вас онај бандит намерно држи смрдљиве да што више личите на звери?“

Герилац је сагнуо главу и није одговарао.

„Одговарај!“, гракнуо је Лусио и продрмао га. „Гладан сам... много сам гладан“, проговорио је. „Кажи ми да ли је Гевара близу и даћу ти да једеш.“ „Гладан сам...“

„Дај му брзо нешто да једе, па га доведи код мене. И опери га мало, не могу да поднесем тај смрад“, рекао је Прадо и журним корацима кренуо ка шатору.

ПОДМУКЛО је гледао и у шуму и у небо. Очи су му засијале услед осећања радости које му је преплавило цело тело, при самој помисли да је надомак највећег хапшења у историји Боливије.

Постаће херој нације! Не више као капетан Гари Прадо Салмон него као генерал Гари Прадо Салмон. Та мисао узбуђивала га је више и од голих, прекрштених женских ногу.

Пободен с четири стране, главни шатор био је упадљиво већи од осталих, постављен на месту с којег се види прелепи Рио Гранде. На кревету је лежала млада Кечуанка, чије се голо и преплануло тело пресијавало на сунцу, празно гледајући у свог мучитеља.

„Вечерас дођи са другарицом и нека твој деда шаман направи још оног чаја од коке, али да буде јачи, што јачи!“, викнуо је.

Ове ноћи био је бесан што његови ренџери нису учествовали у акцији надгледања терена и у нападу америчке авијације. Опет је прескочена његова јединица коју су чинили искусни борци под заклетвом.

Повремено је излазио распојасан из шатора, ослушкујући детонације удаљене само неколико километара од његовог штаба.

Опсовао је и вратио се у шатор. И до зоре је брутално продирао у млада тела домороткиња које су се, под утицајем опијата, препуштале његовим перверзијама.

НОВИ ови дан, нова снага, нови човек.

Након заједничког оброка који их је обновио и оснажио, гериљероси су се спремали за покрет. Воља им се повратила, дух им је очврснуо, а на њиховим лицима поново се видела радост.

Збијали су шале, причали шта ће ко радити кад дође ослобођење, маштали о својим женама, и охрабрени новим узбуђењем, заборавили да су им залихе хране на минимуму.

И да су опкољени са свих страна.

Инти се на једној нози мало удаљио од групе, желео је да стане на ноге, упркос инфекцији која је све више захватала ткиво. Покушао је неколико пута, али падао је чим би петом дотакао земљу, мучећи се да не јаукне гласно.

Паћу није промакло ово Интијево самомучење, али није реаговао. Пришао је Чеу, који је усредсређено гледао у мапу с исцртаним путањама, руком показујући на мачетероса.

Знајући да трпи неподношљиве болове, Команданте је одмах оставио мапу и кренуо да га умири. Није му рекао колико је инфекција озбиљна, није хтео да му поткопава морал, иако је било очигледно да ће та нога што пре морати да се ампутира како гангрена не би захватила тело.

„Инти, јаукни слободно, знам да боли“, рекао му је придржавајући га за руку. „Седи, седи... Не мучи се. Да видим...“ Погледао му је рану на потколеници, која је била скоро сасвим црна, трулеж је почела да се појављује и изнад колена. Гангрена је јела Интијеву ногу.

„Чим стигнемо до Игере, средићемо ногу, мачето моја“, рекао му је да га утеши.

„Јака сам вам ја мачета... Јебени богаљ!“

„Нећу да чујем то“, рекао је и закашљао се. „Жао ми је што сад не могу да је средим, али немамо времена.“

„Мене мучи нога, а тебе плућа.“

„Не мислим о томе.“

„Знам, знам... зато и хоћу да устанем! Хоћу да будем као ти. Срамота ме је пред осталима, вукљате ме већ два дана!“

„Чувај снагу, Инти, требаће ти.“

„Шта ће ми снага ако не могу да се борим? Хоћу да пробам.“

„Као твој лекар, то не могу да дозволим.“ „Али можеш као мој Команданте. “

„Морамо ускоро да кренемо“, рекао је Че и кренуо.

„Рекао сам – не. Чувај снагу.“

„Ко не може – помози му. Зар није тако, Фернандо?“ На те речи, Че је застао, премишљајући се неколико тренутака. Знао је да је ово чиста лудост, као што је знао да Инти неће одустати. Али очигледно да је његовом мачетеросу било потребно да поврати пољуљано самопоштовање и зато је променио одлуку.

„Болеће те много, да знаш.“

„Маркосе, Пабло, подигните га! Бенито, дај му ракију.“ Два герилца су му пришла и ухватила га испод пазуха.

Охрабривали су га да учини немогуће. „Можеш ти то, Инти“, бодрио га је Маркос.

ПРИДИГЛИ  су га, а Бенито му је дао чутуру. Испио је, и покушао да стане.
„Нема бола. Замисли да ходаш до рудника у коме су твоја браћа, да им јавиш да више не морају да раде у њему. Само замисли њихова лица и крени!“, соколио га је Че.

Те речи су га подстакле, затворио је очи, скупио снагу и покушао поново. Направио је први корак, презнојен од бола.

Потом други, па трећи...Био је сав мокар кад се бацио у руке Чеу, који се и сам једва држао на ногама.

„Ти си херој... Карлосе!“ Први пут га је ословио његовим правим именом.
Заплакао се придржавајући се за Командантеа. „Оставите ме овде, па се видимо испред рудника једног дана“, рекао је мачетерос ослањајући се на здраву ногу.

„Не причај глупости! Знаш да те никада нећемо оставити. Бићеш ти добро“, рекао му је и спустио га на земљу.

„Спремите се за покрет, момци. Чека нас одлучујућа битка“, казао је то с таквом сигурношћу, као да је знао нешто што други нису.

Капетанова иживљавања

МЛАДИ капетан боливијске војске Гари Прадо имао је навику да повремено организује оргије у којима учествује само један мушкарац – он – и неколико девојака. Некада им је давао новац, некада их је само опијао и туцао, а некада је седео спуштених гаћа на столици, захтевајући да се голе додирују и љубе док би он гледајући мастурбирао.Терао их је да заједно шмрчу прерађену коку, не пружајући им ништа осим увреда.

СУТРА:ЧЕ НАЈТРАЖЕНИЈИ ЧОВЕК НА ЈУЖНОМ КОНТИНЕНТУ

Препоручујемо

Фељтон

0 2

ФЕЉТОН - НЕМА ВЕЋЕ ЉУБАВИ НЕГО ДАТИ ЖИВОТ ЗА ДРУГОГА: Мит о дошљаку с Кубе, који жели да сруши диктатуру у Боливији се ширио

28. 10. 2022. у 18:00

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - ЧЕЖЊА ЗА ДОМОМ, ЖЕНОМ, ДЕЦОМ И НЕДЕЉНИМ РУЧКОМ: Наша борба, кубанска, боливијска само је један корак до циља, до слободе

27. 10. 2022. у 18:00

Фељтон

1 0

ФЕЉТОН - ОСТРВО ЛЕПРОЗНИХ ПРВИ ЧЕОВ ДОДИР СА СМРЋУ: Само људи који истински воле могу да мењају свет

26. 10. 2022. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације