ФЕЉТОН - НЕМА ВЕЋЕ ЉУБАВИ НЕГО ДАТИ ЖИВОТ ЗА ДРУГОГА: Мит о дошљаку с Кубе, који жели да сруши диктатуру у Боливији се ширио

ДВА хеликоптера прекинула су Чеове маштарије. Скочио је хитро наређујући да се сви повуку у шуму.

Че Гевара са супругом Алеидом, Фото Профимедиа

„Где си, Пепе?“, питао се.

Густе крошње су се повијале јер су летелице ниско надлетале шуму и услед буке коју су правиле, отежавале комуникацију међу герилцима. Че је пузао мислећи на Пепеа. Неколико бомби запалило је шуму, а рафална паљба која је уследила натерала је групу да остане у заклону.

„Пабло!“, викнуо је Че.

„Жив!“

„Еузебио!“„Жив!“

„Инти!“„Инти!“

„Нога! Нога, ааааааа...“

Команданте је потрчао у правцу Интијевог гласа коме је бомба однела део потколенице и који скоро да није био при себи. Извукао је боцу синганија из ранца говорећи рањенику:

„Пиј, пиј!“

ИЗВУКАО  је кошуљу, поцепао је наглим покретом, подвезујући рану на два места. Од бола, Инти је изгубио свест. Група се окупила око њих двојице. Шума је и даље била у диму, али напад је престао. Хеликоптери су кружили око истог места, као да су чекали да се неко појави из шуме.

„Преживеће“, рекао је Че. „Не мрдамо никуда. Ако нас нањуше да смо овде, нећемо живи изаћи. Сакријте се и чекајте. Пабло, остани уз Интија. Ако се пробуди, дај му да пије. Идем да потражим Пепеа.“

„Идем и ја с тобом“, рекао је Еузебио.

„Ипак је најсигурније да идем сам.“

„Идемо с тобом, Команданте“, био је упоран Еузебио. „Ако треба, сви ћемо с тобом у смрт.“

„Сувише је опасно.“

„Зар ниси рекао да нема веће љубави него дати живот за другог?“

Срце му је било испуњено. „То је то“, рекао је себи. „Рађа се револуција.“ Био је на ивици да их редом све загрли, али уместо тога подигао је Интија, ставио га на леђа и рекао:

„Идемо сви заједно!“ С тим осећањем седам гериљероса кренуло је у потрагу за несталим другом. Живи или мртви.

ТУ НОЋ Хулија је провела без сна.Слутње јој нису давале мира, била је узнемирена због прелета хеликоптера изнад њене куће и уплашена људским гласовима који су допирали из дубине амазонске шуме.

Шетала се по соби, ишла од једног до другог краја, ломећи прсте, ослушкивала да ли ће се нешто десити. Укључила је радио, смиривао ју је утисак да није сама, иако је њена мајка спавала у суседној соби.

Волела је тај радио, једину ствар која јој је остала од оца, једину њену везу са спољним светом.

Често би након читања неке књиге, или прегледања школских задатака, вртела од станице до станице и слушала сваку емисију. Обожавала је да чује Стонсе, иако уопште није разумела језик на ком певају.

Лудела је за песмом Out of time... Али откако су Битлси у јуну објавили најновији албум Sgt. Pepper‘s Lonely Hearts Club Band, њихова музика је потпуно преузела све радио-станице широм света, укључујући и боливијске, па је Хулија даноноћно скакутала по кући у ритму енглеског рока.

УЗ МУЗИЧКЕ станице, у последње време највише је слушала Национални радио Боливије, који је извештавао о герилском рату, а одвијао се недалеко од њене куће. Слушала га је у нади да ће нешто чути о дошљаку с Кубе, који жели да сруши Баријентосову диктатуру.

На посебан начин, ово надлетање и гласове доводила је у везу с њим.

Одједном, радио је утихнуо, тишина је завладала просторијом, а нечије лупање на вратима следило јој је крв у жилама. Била је уплашена, али страх је није паралисао.

Испод јастука је извукла нож с дрвеном дршком, нечујно прилазећи прозору који је био тик поред врата. Могла је да види само силуету неког човека. Притајила се и чекала свој тренутак.

Кундаком је развалио врата, али није закорачио ни два корака унутра кад је осетио туп ударац у потиљак од кога се затетурао и пао.

„Гладан сам...“, промуцао је, а потом изгубио свест.

НА ВРАТИМА друге собе појавила се старија жена у спаваћици.

„Хулија!“, повикала је уплашено.

„Добро сам.“

„Мајко Божја, ко је то?! Какав је то смрад?“, упитала је мајка.

„Носи униформу, војник је.“

„Униформу нећу да видим у својој кући! То доноси несрећу. Пу, пу!“

Изнеле су га напоље и положиле на земљу...Хулија је остала сама насред дворишта размишљајући шта да чини...

О, Боже... Можда је стварно гладан, изгледа очајно... Да није то Че Гевара? Не, не, није...

Шта причаш, глупачо... Не би он овако дошао у кућу, не би провалио... Па ти ни не знаш ко је он, нити како изгледа... Да зовем Мануела? Он је старешина села, знаће шта треба да урадимо. Да, да, идем сад код њега... Али како да оставим мајку саму? Не... Нека она иде по Мануела“, мислила је.

Упадица је отворио очи и шчепао је за ногу. Пала је на земљу уз врисак, почели су да се рву и преврћу по сувој земљи. Гребала га је свом снагом по лицу, али успео је да је одгурне и удари.

Скочио је на њу, сео јој је на стомак, док се она батргала и вриштала пре него што је успео да јој зада још један ударац.

„Убићу те, гаде!“, зарежала је мајка с прага куће пуцајући из пушке.

МЕТАК је промашио обоје, али је пролетео тик поред његовог ува...У тој пометњи, Хулија је успела да се искобеља, а нападач је главом без обзира одјурио из дворишта ка шуми.

„Изрод један!“, притрчала јој је мајка. Загрлиле су се, а с падине је дотрчао задихани Мануел с пиштољем у руци.

„Ко је пуцао?! Шта се десило?“

„Ја сам пуцала. Мушка свиња! Да ми бије дете на рођеном прагу!“

„Ко је то био, Хулија?... Да нису они злотвори герилци, пуна их је шума?“

„То је био наш војник, боливијски“, одговорила је гледајући у разрогачене очи старешине села, чије су се седе обрве оцртавале на месечини. „Није био герилац.“

„Наш војник? Јеси ли сигурна?!“, загрмео је Мануел.

„Да. Че Гевара то никад не би учинио“, рекла је улазећи у кућу, док су се мајка и Мануел гледали у неверици, питајући се откуд она уопште зна за то име.

Уверена да је тако, сачекала је зору на кућном прагу, с пушком у руци.

Уз звуке радија и модрицом испод ока од Камбиног ударца.

ДАНИ КАД СЕТА НАДВЛАДА

АЛЕИДА  му је у мислима, приљубљена уз њега и он уз њу. Раме уз раме, образ уз образ, склупчани на осунчаној веранди. Гурала је своје дланове у његове, љубила му их, говорила му да има најлепше шаке које је икада видела, а он је гледао у њене топле очи, спуштајући јој главу у миришљаво крило. Сећао се њеног тела, лудећи од саме помисли да се голи додирују...Да милује њене пуначке бокове...Препоне... Волео је да заспи на њима. Сигурно би сасвим сишао с ума да није научио да у жару герилске борбе гаси пламен те велике ватре у којој је Ерос уступао место Танатосу.„Једина моја“, говорио јој је у себи. „Могао бих ти рећи да ми недостајеш толико да због тога немам сна, али знам да ми не би веровала, па ћу се уздржати. Има дана кад ме сета незадрживо савлада. Не знаш колико ми недостају твоје ритуалне сузе, под небом од нових звезда које ме подсећа на то колико сам мало извукао из живота на личном плану.“ Замишљао је да је она с њим и ове ноћи.

СУТРА: РЕВОЛУЦИОНАРНИ ЖАР И ФАТАЛИСТИЧКА РЕШЕНОСТ

Препоручујемо

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - ЧЕЖЊА ЗА ДОМОМ, ЖЕНОМ, ДЕЦОМ И НЕДЕЉНИМ РУЧКОМ: Наша борба, кубанска, боливијска само је један корак до циља, до слободе

27. 10. 2022. у 18:00

Фељтон

1 0

ФЕЉТОН - ОСТРВО ЛЕПРОЗНИХ ПРВИ ЧЕОВ ДОДИР СА СМРЋУ: Само људи који истински воле могу да мењају свет

26. 10. 2022. у 18:00

Фељтон

2 0

ФЕЉТОН - РЕВОЛУЦИЈЕ НИСУ НИКАД САВРШЕНЕ: Свет почива на социјалним разликама, још од Каина и Авеља

25. 10. 2022. у 18:00

Фељтон

0 3

ФЕЉТОН - НАГОН ЗА СЛОБОДОМ СНАЖНИЈИ ОД ГЛАДИ: Дезертерство је најгори облик издаје

24. 10. 2022. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације