ФЕЉТОН - ЧЕЖЊА ЗА ДОМОМ, ЖЕНОМ, ДЕЦОМ И НЕДЕЉНИМ РУЧКОМ: Наша борба, кубанска, боливијска само је један корак до циља, до слободе

НИЈЕ знао куда је кренуо, ни где ће стићи, нити под којим ће дрветом заноћити. Загубио се у мраку, нестао у властитом кораку, тумарајући као авет кроз непознату природу.

Че са другом супругом Алеидом и децом, Фото Профимедиа

„Зашто су ме оставили?“, питао се непрестано. „Заједништво... шта је то?! Зашто су ме презрели?! Па нико не воли Фернанда више од мене... Кад је заједништво снага, где је онда ваша снага? Где је ваша љубав кад ми је најпотребнија? А где си ти сад, Пепе... Кад сам те изву­као из оне водурине, хтео си да се побратимимо. И? Где си сад, брате? Где сте сви?

Брзо сте ми окренули леђа! Је л’ то герилска љубав? Тако сте мислили да мењамо власт? Је л’ се тако осваја слобода? Је л’ тако изгледа ваше уједињење до победе? И ви сте опозиција Баријентосу и америчкој војсци... Ја то не прихватам. Враћам вам вашу слободу! Ово више није моја револуција. Није ми тешко да гладујем, толико сам пута био гладан. Због гладних сам и дошао у шуму! Али да ме због неколико конзерви пасуља обележите као лопова и да ме презрете јер сам рекао Фернанду оно што је и сам сто пута изустио, е то вам Камба неће дозволити! Ни вама, ни било коме! Не дам и тачка!“

Ноћ се подмукло увукла у његово биће, загосподарила душом, заробила му ум, осећао је да не припада више групи, да је остављен.

СВЕ ЈЕ почело оног дана након спасавања Пепеа, када је после превијања рањеника Че наздравио у његово име и рекао:

„Браћо моја, некад су велике пропасти узроковане малим разлозима. Оно што је данас на реци урадио Камба, ризикујући свој живот да би спасао туђи, можемо назвати херојством и чином љубави. Тако се ствара нови човек, тако се ствара револуција! И све док је у нама осећање слободе, док год нам је слобода звезда водиља и носимо је у срцу, наша борба, кубанска, боливијска, чија год, само је један корак до циља, до слободе. До коначне слободе Латинске Америке!“

Група се након тог догађаја променила према Камби, гледали су га с поштовањем, одвајали су му најбоље делове хране, сматрајући га најближим Чеу. Другим до њега. Свидела му се та улога, желео је да буде још бољи.

И у тој жељи је изгорео.

Умислио је да му припада више него осталима.

Тако то буде иначе.

ТРИ ПУТА је током борби појео по конзерву пасуља која му није припадала и суво месо, знајући да су залихе на измаку, а није признао да је то урадио. Остали су посумњали на њега, а кап је прелила чашу кад је на своју руку, док је Че у селу преговарао око куповине хране, наредио напад на мали конвој војних камиона. Завршило се тако што је група морала да промени положај, два герилца су рањена, само срећом нико није погинуо.

„Ко је теби дао право да позиваш у напад и да доведеш групу у опасност?! Да нам непријатељ не дише за врат, добио би шут у дупе! Само хуље помишљају да су изнад других!“

„Мислио сам да превозе храну, а ти си рекао да увек и на сваком месту, кад год се укаже прилика, треба изненадити и ухватити непријатеља кад се не нада...“, правдао се.

„За напад нисмо били спремни, а знао си да сам отишао по храну! Милито и Сасо су рањени због тебе!“

„Рекао си да за герилце реч неспреман не постоји...“, наставио је. „Мислио сам да сам ја твој заменик кад тебе нема.“

Није стигао да одговори, засула их је киша непријатељских метака, и полегали су по земљи узвраћајући паљбу. Пуцњава је овог пута прошла без губитака, али су мимо плана морали да се повуку дубље у шуму.

ОД ТАДА, осим Пепеа, ретко ко је разговарао с њим не толико што је својим поступком угрозио групу, колико што се изједначио и успротивио свом Командантеу. Ћутња је била највећа казна.

Ћутња која је болела све у групи.

И зато се Камба осетио невољеним, одбаченим.

И зато је сада ноћ била у њему.

Нешто га је терало напред, махнито је трчао куд су га ноге носиле. Избраздан по лицу од танког игличастог шибља, јурио је све док није пропао у неку јаму. У замку за животиње, како се испоставило.

Тело га је болело, повредио се док је пропадао. Жестоко је опсовао проклињући ту ноћ, проклету револуцију и њеног вођу. Забадао је пушку у земљу, махнито копајући рукама да изађе из јаме. Успео је, али је потом сасвим исцрпљен заспао.

И УСНИО сан. Поново је пропадао кроз дубоку јаму. Дубље и дубље, све док није упао у муљ. Могао је да хода, померао је ноге. Кретао се кроз пећину коју су осветљавале бакље.

Узео је једну бакљу и хипнотисано кренуо напред. Док је корачао чинило му се да чује јауке, јецаје, неко чудно цвиљење које није личило на људско. Што је даље ишао, пролаз је постајао све ужи јер се пећина сужавала, смањивала. Наједном је постала јазбина. Морао је да настави пузећи, као глиста. Пузао је држећи бакљу у руци, све док није дошао до малих врата. Била су затворена. Иза њих сада се јасно чуло цвиљење. Или роктање. Или све то заједно. И снажан хук воде, као да је водопад био тик иза врата. Гребао је рукама по тим вратима. Није имао никакву алатку. На крају их је развалио ногом. На само неколико метара од њега указао се огроман слап испред  којег је лежало необично биће које је тако склупчано личило на гротескну бодљикаву лопту. Одједном се окренуло ка њему, докотрљало се до њега и расклупчало се сасвим, приближавајући му њушку у облику рила.

Угледао је своје лице у телу џиновског армадила.

Звуци хеликоптера тргли су га из сна. Надлетао га је и јаким рефлектором шарао по шуми.

Био је престрављен, трећи пут је сањао исти сан за мање од десет дана. Поскочио је као опарен и појурио у правцу рефлектора.

Трчао је ка њему кроз мрак, а када се светло изгубило из видокруга, наставио је пратећи продоран звук пропелера.

Стигао је до пропланка са кога су се видела светла у даљини.

„Село! Спасен сам!“, помислио је.

СВЕ ВИШЕ је чезнуо за домом. Женом. Децом. Недељним ручком. Читањем дневних новина.

И летњим сутонима на њиховој веранди у Сантјаго де Лас Вегасу у Хавани.

Алеида је у њему.

Сетио се првих дана њихове љубави уочи битке за Кабејгуан.

У шуми налик овој, били су голи у војничком џипу. Тај осећај потпуне блискости обележио их је за читав живот, као и црна марама од муслина коју је скинула са свог врата и привезала око његовог. Ту мараму носио је уместо завоја кад су га током борби за Санта Клару ранили у руку.

„Толико сам луд за овом марамом која мирише на тебе, да пожелим да сам заувек рањен“, говорио јој је.

Често је мараму сакривао испод кошуље, носио ју је у Танзанији, у Конгу, верујући да му доноси срећу, да је она љубавни панцир који га штити од свих шрапнела и метака. Од смрти.

ЧЕ ДОЛАЗИ У ЈУГОСЛАВИЈУ

ЧЕ ГЕВАРА и Камило Сијенфугос 2. јануара 1959. године са својим герилцима победоносно улазе у Хавану, а шест дана касније и Фидел Кастро којег дочекује маса света. Фебруар: Че добија кубанско држављанство и постаје грађанин Кубе.19. мај: Разводи се. Јун: Влада га именује за гувернера Централне банке Кубе. 2. јун:  Че се жени Алеидом Марћ коју је упознао током борби на Сијера Маестри. Септембар: Као специјални кубански амбасадор долази у Југославију и тада две земље успостављају дипломатске односе.

СУТРА: НЕМА ВЕЋЕ ЉУБАВИ НЕГО ДАТИ ЖИВОТ ЗА ДРУГОГА

Препоручујемо

Фељтон

1 0

ФЕЉТОН - ОСТРВО ЛЕПРОЗНИХ ПРВИ ЧЕОВ ДОДИР СА СМРЋУ: Само људи који истински воле могу да мењају свет

26. 10. 2022. у 18:00

Фељтон

2 0

ФЕЉТОН - РЕВОЛУЦИЈЕ НИСУ НИКАД САВРШЕНЕ: Свет почива на социјалним разликама, још од Каина и Авеља

25. 10. 2022. у 18:00

Фељтон

0 3

ФЕЉТОН - НАГОН ЗА СЛОБОДОМ СНАЖНИЈИ ОД ГЛАДИ: Дезертерство је најгори облик издаје

24. 10. 2022. у 18:00

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - СВЕ ВАЖНО У ЖИВОТУ ДЕСИЛО МУ СЕ У ШУМИ: Фидел Кастро је Чеа у шуми прогласио Командантеом, равном себи

23. 10. 2022. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације