ФЕЉТОН - ВЕШТАЧКО ОДРЖАВАЊЕ ЕВРОПСКЕ ЕКОНОМИЈЕ: Пензиони фондови не могу да исплаћују пензије са обезвређеним новцем

У ПРОЛЕЋЕ 2020. избила је епидемија ковида -19 и нико не зна колики су државни дугови после двогодишњих затварања и блокада привреде и финансија.

Европска централна банка у Бриселу, Фото АП

Још нема званичних података. Упркос штампању хиљада милијарди евра и помоћи посрнулим банкама, привреда се није знатније опоравила. Банке и даље не кредитирају приватни сектор и привреду јер влада неизвесност и несигурност пласмана. Наспрам тога су охрабрујуће изјаве политичара али стварно стање је признала и Европска централна банка( ЕCB) која је почетком јуна 2014. увела негативне камате од -0,1%. То значи да ЕCB наплаћује комерцијалним банкама чување њиховог новца. После две године, та негативна каматна стопа износи 0,75 одсто. Тиме се обезвређује новац и руши основни инструмент капитализма. Та ретка финансијска аномалија сведочи о дубини кризе у еврозони.

То је још једна пљачка. Негативне камате су уведене под јавним изговором да се компаније, које имају велике количине готовог новца, и банке, натерају да инвестирају у привреду. То није помогло јер уздржавање од инвестиција није „цена новца" него несигуран, токсични, пословни и политички амбијент унутар еврозоне, па инвеститори верују да им се више исплати да изгубе један део новца него да им све пропадне. Али, банке су се другачије снашле. У условима негативне каматне стопе банке и компаније практично бесплатно добијају новац али уместо да инвестирају у развој оне тим новцем купују сопствене акције на берзи и тако вештачки одржавају вредност економија. То је зачарани круг. Једину праву цену плаћају штедише, људи који одвајају од уста да би имали неку сигурност, и пензијски фондови. С тако обезвређеним новцем штедише губе вредност своје штедње а пензијски фондови не могу да исплаћују пензије. Невиђена пљачка.

О ПРАВОЈ природи ЕУ и лидера еврозоне најбоље сведочи неколико догађаја током првих дана званичне кризе. Тај амбијент, те околности и начин рада буде велике сумње. За илустрацију стварних односа згодна је једна епизода када се криза 2008. више није могла крити.  Француски председник Никола Саркози је 4. октобра 2008. сазвао састанак четири највеће економије ЕУ и предложио оснивање спасилачког фонда за европске банке, са чак триста милијарди евра. То је одбацила Ангела Меркел која је, према Саркозијевом сећању, рекла да „свако треба да се носи са својим говнима" (elle a dit, chacun sa merde). Али, у међувремену је избио проблем са великим немачким системом Hypo Real Estate и Меркелова је после осам дана, на новом самиту, променила мишљење.  Прихватила је спасилачки фонд и то са 1,9 милијарди евра у кредитним гаранцијама и новчане помоћи банкама. Тада је председник Саркози отишао у Америку и убедио америчког председника Џорџа Буша да је неопходно сазвати глобални самит поводом финансијске кризе. Тако је настала Група 20 (G 20).

То одсликава у каквом се хаосу, укрштеним интересима и, коначно, аматеризму одигравају кључни догађаји и доносе важне одлуке. Свако гледа прво себе и на основу тога реагује. То је на неки начин и природно али шта је са интеграцијом, шта је са јединственом европском валутом? Да ли оне уопште постоје?

ЈОШ ЈЕДАН пример: када је избила криза, било је јасно да је Грчка проблем. У Грчкој је у октобру 2009. на сцену ступила нова влада, на челу са Јоргосом Папандреуом и та влада је сама упозорила ЕУ да су проблеми озбиљни. ЕУ је то знала јер су представници Немачке и Француске одржавали тајне састанке, питајући се шта да раде, и тајно су путовали у Атину.

Али, на самиту ЕУ новембра 2009. Грчка није била тема, о њој није било дискусије.

Углавном се причало о томе ко треба да буде именован на две важне функције. За председника Европског савета именован је Херман ван Ромпеј, а високи представник за спољну политику постала је Кетрин Ештон. На новом самиту, у децембру, о кризи и корупцији говорио је премијер Папандреу али тада је превладало мишљење да ће Грчка сама решити проблеме.  Очигледно, тада је већ постојао план рушења Грчке, само се чекао погодан тренутак.

ЕCB  је тражила и да откупљује обвезнице задужених држава чланица, што је ипак индиректно финансирање дугова а то је, према правилима, забрањено. Али, у паници је изгледа све дозвољено и Ангела Меркел је дала зелено светло, иако се немачка Бундесбанка томе противила.  Систем је осмишљен тако да ЕCB даје кредите банкама, које онда од држава откупљују обвезнице, што је у реалности директна помоћ државама и што је, према правилима ЕУ, забрањено.

СА ИРСКОМ и Португалијом имали су мање проблема, па чак и са далеко већом Шпанијом, која је одмах пристала на све што се тражи и није правила проблеме. Пажња је сада усмерена на Грчку, као модел претње другима, и на Италију. Италија је, објективно, вероватно највећи проблем за евро. То је трећа по снази привреда у еврозони и друга земља по величини дуга. Колапс Италије сигурно би већ довео до пропасти евра.

Истовремено, на тако моћној земљи важно је увежбати реализацију старог плана власти Брисела и промену модела друштва. Италија је у то време, 2011. године, имала буџетски суфицит пре плаћања камата и њене банке су биле у разумно добром стању а и приватна штедња је била висока.  Али, упркос томе, на берзама су августа 2011. одједном почеле да расту камате за италијанске државне обвезнице што је био знак да тржиште нема поверења у Италију. Цена обвезница је прешла критични ниво од шест одсто и већ је било јасно да ће ЕCB  морати да интервенише. И онда је 5. августа 2011. италијански премијер Силвио Берлускони добио писмо од одлазећег директора ЕCB, Тришеа, и новог, Марија Драгија, у којем му наређују да предузме хитне мере за смањење италијанског дефицита и да избалансира буџет за наредне две године, годину дана раније него што је претходно било договорено. Од Берлусконија се такође тражило да, у интересу „раста", предузме реформе - увек су реформе у питању - фискалних правила, да прекомпонује државну администрацију и смањи јавне расходе. Слично писмо упућено је и шпанском премијеру Запатеру, који је одмах све прихватио, али се то тада крило од јавности. „Процурило" је тек две године касније.

Упркос обећању реформи, Берлускони је успорио процес и следећи корак, по уходаном сценарију, било је реаговање рејтинг агенције. Прво је Standard i Pur смањио кредитни рејтинг Италије, што је отежало могућност продаје државних обвезница и позајмљивања новца и ЕCB је драстично смањила куповину италијанских обвезница. Истовремено је, што је део виђеног сценарија ЕУ, кренула медијска хајка на Берлусконија, са разним приватнима оптужбама и тужбама. Као наредни корак, синдикати су се дигли и затражили Берлусконијеву оставку.

ФИНАНСИЈСКА ТЕХНОЛОГИЈА

„ТЕХНОЛОГИЈА“ негативних камата, требало би подсетити, примењивана је и после Првог светског рата. Америчке банке су тада давале огромне кредите Немачкој, која је тим новцем плаћала ратну одштету Француској и Великој Британији. А оне су (Француска и Британија)  тим новцем плаћале ратне кредите узете од тих истих америчких банака и - круг се затворио. Познато је како се касније завршила та финансијска „технологија": финансијским сломом и Другим светским ратом.

СУТРА: ДРЖАВНИ УДАРИ У ИТАЛИЈИ И ГРЧКОЈ

Препоручујемо

Фељтон

0 6

ФЕЉТОН - КИПАР И ГРЧКА ПОКУСНА ЛАБОРАТОРИЈА БРИСЕЛА: Bail-in као највећа пљачка приватног новца, дугови банака наплаћени су из депозита

16. 10. 2022. у 18:00

Фељтон

1 3

ФЕЉТОН – ЕВРО НИЈЕ ЕКОНОМСКИ ВЕЋ ПОЛИТИЧКИ ПРОЈЕКАТ: Све док велике америчке и европске банке буду имале користи од евра, он ће постојати

15. 10. 2022. у 18:00

Фељтон

5 2

ФЕЉТОН - ЕВРОПСКА УНИЈА НИЈЕ ЈЕФТИНА ОРГАНИЗАЦИЈА: Чланство у ЕУ за бирократе значи статус, моћ, и наравно, новац

14. 10. 2022. у 18:00

Фељтон

1 1

ФЕЉТОН - БАЛКАН ПОПРИШТЕ ХИБРИДНОГ РАТА: Западни Балкан је поприште хибридног рата између ЕУ и Америке

13. 10. 2022. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације