ФЕЉТОН - ПАСИВНА АГРЕСИВНОСТ ЦИВИЛНЕ СУПЕРСИЛЕ: Европска унија је најсуровија према земљама Западног Балкана

ЗАГОВОРНИЦИ европске интеграције, уверени у њену супериорност, врло често говоре о ЕУ као о некој новој империји.

Жозе Мануел Барозо, бивши председник Европске комисије, Фото "Википедија"

Бивши председник Европске комисије, Жозе Мануел Барозо, рекао је да заиста „понекад воли да пореди Еевропску унију са империјом, "Ми имамо димензије империје".

Романо Проди, у време када је био председник ЕК, рекао је да је један од циљева ЕУ да постане „суперсила на европском континенту, да се носи са Америком и да са њом буде равноправна". То, према Продију, не би требало да се постигне оружјем, већ преговарачким способностима и отвореношћу у дијалогу, што је нови начин решавања сукоба и то је кључна карактеристика те нове врсте суперсиле.

То распрострањено уверење у ЕУ елити објашњава се и оценом да је стварање Европске уније и њено ширење нека врста „европске револуције" којом Стари континент постаје уједињен, по први пут од времена Римског царства. ЕУ је једина империја, додуше империја у негирању, која се географски проширила а да није побудила страх међу другима или формирање неке друге контраорганизације. То је део европског мита јер ЕУ није традиционална стратешка сила него такозвана „цивилна сила" која промовише владавину закона, људска права, заштиту животне средине а кроз економску сарадњу.

ИМПЕРИЈАЛНО понашање ЕУ највише се манифестује према земљама које се граниче са ЕУ или желе да буду њене чланице. Простор империјалних амбиција ЕУ далеко је шири од онога који се у конвенционалном смислу сматра Европом па је тако унутар такозване европске политике суседства ЕУ формирала Евромедитеранско партнерство, које се простире од Марока до Турске, и Источно партнерство које се, изузев Русије, протеже од Белорусије до Азербејџана. Оба партнерства подразумевају слободну трговину, укидање царина и обавезу успостављања ЕУ стандарда.

Та политика је, у ствари, у складу са веровањима немачког генерала Карла Ернста Хаусхофера  који је у свом геополитичком виђењу заговарао стварање регионалних блокова под европском хегемонијом. Еврозона се много више понаша као империја, неголи сама ЕУ. Стога постаје нејасно шта је ЕУ а шта је еврозона. Чини се као да постоји само еврозона а да је ЕУ на неки начин њено покриће и изговор. Основни инструмент те империје је „сурови диктат кредитора". У америчком часопису "Форин полиси" британски стручњак Филип Легрен оцењује да је кључ у немачким банкама, као највећим кредиторима еврозоне, које манипулишу финансијским токовима и тако владе европских земаља држе у чврстој зависности од њих. Резултат тога је да владе којима дају зајмове постају несамосталне. Другим речима, ЕУ је, преко еврозоне, „немачка империја".

У БРИСЕЛСКИМ круговима се та нова необична европска империја назива „евросфера" и тврди се да њој припада скоро две милијарде људи. Према верзији која доминира у Бриселу, поред оних који већ живе у ЕУ, у тој сфери је око триста осамдесет пет милиона људи у земљама које се граниче са ЕУ, а потом и око деветсто милиона грађана оних држава које су везане за ЕУ кроз трговину, кредите, стране инвестиције и помоћ. Тако ЕУ империја може да рачуна на те две милијарде људи и то је чини „најексклузивнијим светским клубом".  У целом том простору ЕУ се, у ствари, појављује као невидљива рука која креира савремени свет и судбину људи. Тај невидљиви метод се у Бриселу зове „пасивна агресија".

Тако је ЕУ саму себе прогласила заштитником целокупног људског рода, што је ретко амбициозна мисија. Да ли ЕУ има право на то, да ли поседује капацитете за ту натчовечанску мисију? Тешко да је одговор на ова питања потврдан, јер она све више постаје инструмент, а не креатор, подизвођач радова друге, стварне велике силе - Америке.

Своју империјалну моћ Европска унија демонстрира највише према новим чланицама у Источној и Централној Европи а најсуровије према земљама Западног Балкана, према којима се понаша као према империјалном плену и власништву, али поново без директне одговорности.

ЕВРОПСКА унија,  би прикрила своје неоколонијалне поседе на Западном Балкану, од Македоније преко Косова до Босне и Херцеговине, јавности презентује да је перспектива тих земаља да једног дана постану чланице европске интеграције. Тако се за те неоколонијалне поседе купује време, уз истовремено развијање сложеног механизма разних споразума и пројеката, као што су, нпр., Пакт стабилности и ЦАРДС , који је већ постао институција, а преко којих империја управља и одређује судбину, не преузимајући било какву одговорност. Непрестано се организују разни семинари, конференције и предавања на којима се пласирају политички захтеви ЕУ и гради специфичан друштвени амбијент. Као најефикаснији инструмент показује се обећање и отварање процеса придруживања ЕУ. Као да не постоји захтев који поданици неће испунити како би се тај религијски циљ остварио. ЕУ намеће правила, уцењује земље и у њима гуши демократски развој јер локалне власти, иако изабране на демократским изборима, опстају пре свега у оној мери у којој испуњавају захтеве ЕУ која постаје њихов господар.  У реалности, на делу је гушење развоја тих земаља и њихово срозавање на колонијални ниво.

ПОРЕД тих механизама који, ипак, ризикују да разоткрију империју у негирању, ЕУ је развила широку мрежу невладиних организација, такозваног цивилног друштва, и преко те мреже реализује своју империјалну политику.  Те НВО су локалне и финансиране од ЕУ. Преко њих Унија остварује своје политичке циљеве док, истовремено, не може да буде оптужена да је империја јер то, наводно, желе локалне структуре. На сцени је, дакле, крајње непоштена употреба цивилног друштва и вештачко давање моћи тој мрежи која нема одговорност према својим земљама него само према онима у Бриселу. Ова мрежа цивилних друштва подједнако је удаљена од реалности и друштава у којима делује, као и сама ЕУ, а и локалне власти које зависе од Брисела а не од народа који формално представљају. Тако се гради вештачка слика о локалном демократском миљеу који, у суштини, урушава било какав демократски покушај. Не само што империја ЕУ нема одговорност него својим диктатима и условима ослобађа локалне власти, изабране на изборима, било какве одговорности. Све се, наводно, спроводи по наредбама ЕУ.

Да ли је, могућа ЕУ империја? Мало је вероватно а докази већ постоје: примери Босне и Херцеговине и Косова и Метохије. То су две највеће мисије ЕУ империје које су већ у рушевинама. Мада, верује се да су империјалне амбиције ЕУ, у ствари, сахрањене са кризом у Украјини. Са Украјином је вероватно завршен сан Европске уније као империје.

РЕЛИГИЈА ИМПЕРИЈЕ

СПРЕМНОСТ земаља на Балкану које су у фокусу ЕУ империје да испуне све захтеве поприма одлике религиозног фанатизма. Тако империја ЕУ има и неку врсту религиозне подлоге, додуше, без божанства, али ништа мање моћне од некадашњих великих религија. Религија Империје. И власти у балканским земљама, изабране на изборима, тако се понашају: јавно признају да су захтеви Брисела погрешни, да су против интереса њихових земаља али морају да их прихвате јер тако захтева ЕУ. Религијска покорност на делу. Резултат ће, међутим, бити погубан.

СУТРА: БАЛКАН ПОПРИШТЕ ХИБРИДНОГ РАТА

Препоручујемо

Фељтон

3 9

ФЕЉТОН - БРИСЕЛ ДОЗВОЉАВА ОБНАВЉАЊЕ НАЦИЗМА : Мит се одржава и бескрајним, махом бесмисленим, састанцима

11. 10. 2022. у 18:00

Фељтон

4 6

ФЕЉТОН - МИТ О ЕВРОПСКОЈ УНИЈИ ПОСТАО НЕВИДЉИВА СИЛА: Унија је постала велики бизнис који треба одржати по сваку цену

10. 10. 2022. у 18:00

Фељтон

2 2

ФЕЉТОН - ЛОБИСТИ САСТАВНИ ДЕО БРИСЕЛСКЕ БИРОКРАТИЈЕ: У Европској Унији од 2011. лобирање је постало легално

08. 10. 2022. у 18:00

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - УНИЈА НЕВИДЉИВА РУКА БИРОКРАТА И ДИПЛОМАТА: За Бриселску елиту интеграција је важнија од тога како народ гласа

07. 10. 2022. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације