ФЕЉТОН - БОСАНСКИ ЛИДЕРИ ТРАЖЕ ЦЕНЗУРУ СРПСКИХ МЕДИЈА: На удару новинара била је самовоља локалних руководилаца у Босни

ПOСЕБНО су политичари из Босне и Херцеговине помно пратили писање штампе и деловање у Србији интелектуалаца пореклом из БиХ.

Хамдија Поздерац и Раиф Диздаревић, Фото Архив "Новости"

За њих је српска штампа (као и хрватска) имала велики политички значај, јер су више од 50% тиража продаваног у БиХ чинили листови из Хрватске и Србије. Велики део ТВ програма је узиман из београдског и загребачког студија, а неки делови БиХ су могли да гледају само ТВ Београд или ТВ Загреб.

Осим медија, руководство БиХ је иритирало и деловање неких књижевника у Србији, пре свега Војислава Лубарде, због описа страдања Срба у Другом светском рату у БиХ, и Вука Драшковића, коме нису могли да опросте „Судију“ и „Нож“. Босна и Херцеговина је тражила разговоре републичких делегација, а председник ЦК СК БиХ Никола Стојановић је 9. фебруара 1981. у писму Председништву ЦК СК Србије критиковао писање листова „НИН“  и „Младост“.

Сусрети у јулу и септембру 1981. били су разговор глувих. За сарајевске политичаре највећа брига била је лоша слика о њима и њиховој републици у београдским медијима, док је за српско руководство кључна тема у месецима после албанског насиља на Косову био однос према проблемима у покрајини и албанском национализму. Јулски разговори су били иницирани оценом из БиХ да се посебно те године „укупним односом неких редакција" у Београду, серијом написа и емисија изражава „уређивачка тенденција према Босни и Херцеговини" која није ствар појединца у редакцији, већ је део ширег настојања да се ова република оквалификује у негативном смислу.

ПИСАЊЕ  „Политике“  о БиХ је после јулског сусрета оцењено у Сарајеву позитивнијим него до тада, али то није било довољно да незадовољство нестане, па је одржан нови састанак 28. септембра 1981. Руководство БиХ је позитивно оценило што је „Политика“ објавила писма Родољуба Чолаковића поводом фељтона „Војевање Гојка Крезовића", „по злу" познатог четничког команданта Фоче и Горажда, и коментаре поводом њихове акције против деловања хришћанских братских заједница и покушаја васкрсавања идеја епископа Николаја Велимировића у БиХ, али је незадовољстава било много више. Писање београдских листова Хрвоје Иштук је означио као „црну серију", а Никола Стојановић је говорио о „негативно-црном односу" медија у Србији према БиХ. У Сарајеву су били незадовољни текстовима из којих је следило да се њихова република залаже за „националне економије", затварање у републичке границе и против економске стабилизације, затим писањем „ЗУМ репортера“  и „Дуге“  о скупоценим друштвено-политичким и привредним објектима и скупим олимпијским играма. Руководство БиХ је осуђивало писање о самовољи и бирократизму руководилаца у Добоју, Тузли, Босанској Крупи, нападе на Цвијетина Мијатовића (књига „Судија“) и писање о имовини Бранка Микулића. У писању омладинске штампе, „Дуге“ и „Репортера“  Хрвоје Иштук је видео продирање идеја демонстрација 1968, посебно „политичко орање" Вука Драшковића.

ПРЕДСТАВНИЦИ БиХ су инсистирали на томе да је писање београдске штампе било део кампање против њихове републике, били су убеђени да се није радило о појединачним испадима новинара, већ су више пута постављеним питањем „ко стоји иза" имплицирали политичку одговорност српског руководства. Никола Стојановић је оптуживао саговорнике из Србије да је кампања против БиХ спровођена организовано и синхронизовано и није прихватао оцену да се радило о „збиру појединачних грешака новинара".  Иштук и Живко Бабић су апострофирали неколико текстова са великом политичком тежином, међу њима и текст др Ненада И. Кецмановића „Логика републичког етатизма".  (У чланку је стајало да су крајности борбе против савезног централизма, југо- унитаризма и федералног етатизма довеле до развоја „републичког, односно покрајинског и централизма и унитаризма и етатизма". Писао је о „регионалним лидерима" којима смета „југословенство као трансрегионална категорија у истој мјери у којој им не одговара ни национални идентитет, јер прелази границе једне републике или покрајине".

Кецмановић  је осудио је измишљање термина „би- националност" у контексту мешовитих бракова, који би као „хибрид успјевао на тлу одређеног етатизма: његова наднационалност лишавала би га веза са нацијом једног или другог родитеља које се протежу и унутар осталих републичко-покрајинских граница, а његово подјугословенство ослобађало опасне свијести да му домовина није никакава СР или САП него само СФРЈ". У таквим условима, закључује аутор, Југословене би било могуће добити још само у „лабораторијским условима каквог института за експерименталну генетику". („Логика републичког етатизма", НИН, 6. 9.1981; као и текст „Информисање о Косову" НИН, 28. 6.1981.)  ( Текст  је био умерен одговор критичарима штампе због тога што је интензивније писала о стању у српској покрајини, посебно о исељавању Срба.)

У ОЦЕНИ стања у САП Косово, босанско-херцеговачко руководство је поновило осуду албанског национализма, али је Иштук тражио осуду и других национализама који су се јавили после ескалације албанског да се не би стекао утисак да је борба против њега „специјални третман", супротстављајући се појавама распиривања мржње према Албанцима у БиХ и уопштавања иредентизма и његовог преношења на све Албанце. Одбацио је алузије у штампи да је руководство БиХ кокетирало са албанским национализмом. Иштукова замерка да се у појединим написима у Србији не говори о остваривању устава, већ се доводе у питање постојећа уставна решења, што се није тицало само односа Србије и покрајина, била је јасна порука српским представницима да уставни положај републике неће лако променити.

ДРАМА НА КОСОВУ

НА ОПТУЖБЕ а оптужбе и критике Босанског руководства одговорио је Шпиро Галовић. За њега је писање штампе у Београду било на линији политике СК и доприносило је да се јасније разуме драма на Косову, јер је веровао да без потпуне јавности нема одговорности.

Признавао је само појединачне грешке, приписујући их недовољној изграђености идејних и културних мерила уређивачке политике. Његов критички став према текстовима у којима је било превише полемичности и грубости, што је сматрао за вид српског национализма, није могао да задовољи другу страну.

СУТРА: ЦЕНТРАЛИЗАМ НИЈЕ СРПСКИ  НИ СРБИЈАНСКИ ПАТЕНТ

Препоручујемо

Политика

0 0

ФЕЉТОН - ОПШТА ХАЈКА НА СРПСКУ ШТАМПУ: Поприште напада на београдске медије биле су седнице савезних органа

01. 09. 2022. у 18:00

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - НАПАДИ ИЗ САРАЈЕВА И ЗАГРЕБА НА СРБИЈУ: Партијски врх био је патолошки опседнут београдском штампом

31. 08. 2022. у 18:00

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - ПАРТИЈА КОНТРОЛИШЕ УРЕЂИВАЧКУ ПОЛИТИКУ: Београдска гласила нису престајала да критикују функционере

30. 08. 2022. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације