ФЕЉТОН - АМЕРИКАНЦИ ПРЕГОВАРАЈУ СА НЕМЦИМА ПРЕКО ДРАЖЕ: Британци су тврдили да се претерује са српским жртвама

НАКОН капитулације Италије и пада фашизма, Католичка црква настоји да говори друкчијим језиком о комунизму.

Винстон Черчил, Фото "Профимедиа"

Ценили су њихов напор за увођење социјалне правде и истицали своју идеологију из енциклике Rerum Novorum 1891, која је касније обновљена 1931,1941. Надбискуп Степинац је због једног говора био сумњичен као филокомуниста. Главни противник је био српски национални покрет, који не би прећутао геноцид учињен над Србима и Јеврејима. То је био разлог да је Католичка црква између српских четника, њихових хрватских савезника око Сељачке странке и комуниста направила избор још 1943. Радио-станице западних савезника су хвалиле овај иступ поглавара Католичке цркве у Хрватској. Не треба сумњати да је једна од последица била да су и њихове владе ојачане у убеђењу да је неко разумевање између Хрвата и Срба у будућности лакше тражити подржавањем партизанског, а не четничког покрета.

Британско јавно мњење је одраније било припремљено на ово напуштање. Део српских и страних историчара греши у убеђењу да је до овога дошло због тога што су функционери за контакте и управљање герилских одреда на Балкану, у Каиру и Лондону, били левичари.

Ретким југословенским комунистима, који су га службено посећивали, Стаљин је саопштавао да су половина чланова Централног комитета Британске комунистичке партије били агенти обавештајне службе.

КЕМБРИЏСКИ историчар Мајк Стентон, у једном зборнику студија о Великој Србији (2003), објаснио је да је србофобија закратко престала у британским водећим круговима само непосредно после пуча у Београду 27. марта 1941. После тога се врло брзо вратила на стазе којима је напредовала од времена Дизраелија 1876.

О герилском покрету у Југославији је бригу водио један извршни комитет (Political Warfare Exucitive). У њему је до 1941. главну реч водио Р. В. Ситон Вотсон, а његов син Хју био је на утицајном месту у таквој установи у Каиру. И кад је 1941, напустио тај положај, његов дух ће тамо остати. Заменили су га Ралф Мјуреј и Брјус Локхерт, обојица левичари, први стручњак за мађарске, а други за словенске студије.

Ситон Вотсон је почетком 1943. објавио неколико чланака у лондонском The specatotor, које су швајцарске новине Noue Zuricher Zeintung преводиле и објавиле крајем фебруара 1943. Одатле су долазили у Загреб, где их је усташки седмични часопис "Спремност" преносио средином марта. Тај часопис је био више гласило надбискупа Степинца, него усташке владе. У једном резимеу тих чланака истакнуто је да "енглески писац надаље критизира српску емиграцију, која да се није знала исправно понијети... Тако је подлегла замисли да усташе треба истовјетити са Хрватима, а осим тога да је неумјесно претјерала своје жртве у земљи, те да је у вези с тиме такођер неумјесно напухавала могућности и дјелатност пуковника Михаиловића".

ЉУДИ задужени да воде политички рат у британској влади су се доста рано определили да подржавају партизане, а не четнике, Који је прави разлог за то, остаје нејасно. Сам Черчил је забележио да је читао извештаје обавештајне службе и откривао неслагања различитих вођстава. Он изричито не помиње сукобе између Титовог штаба са различитим другим пројектима о решавању југословенске кризе. Постојала су одређена неслагања поводом укидања Коминтерне, иако их је југословенско вођство касније одстранило тврдњом да су послали телеграм о исправности тога потеза.

Черчилу је било јасно да један тројански коњ у противничком табору, више вреди него хиљаду краљевских коња у свом табору. Од 27. марта 1941. су добијали Титова уверења да он поступа самостално, а не по налозима из Москве. Већ при првим вестима о избијању герилског рата у Југославији знали су да се иза имена Тито крије Јосип Броз. Пресмело би било нагађати да и масонске везе преко лондонског упоришта Concordia у овоме могу бити одлучујуће.

МАЈКЛ Стентон је овако формулисао Черчилов став према југословенским комунистима: "Черчил је требао да пронађе начин да поједностави и смањи своје политичке проблеме са Русијом и Источном Европом. Он се у току 1943. није уздао у америчку помоћ после рата.

Сасвим се могло десити да ће послератна равнотежа сила у Европи, ако би је тако требало назвати, бити између Русије и Британије. Као резултат тога је произилазило да британска политика мора да буде левичарска. Он је то мислио, не да би се Стаљин задовољио, него за случај да се он и не би задовољио. Требало је да се помогне стварању јаких, поузданих, чак и арогантних младих режима, који по свему не би желели да буду руске лутке на концу, без обзира на то што би могле бити социјалисти. Британија је требала нове савезнике, јер је 1943. одједном постало незамисливо да ће се Источна Европа обновити на основу предратних монархија. Чини ми се да се ова тачка није довољно схватила. Ипак је временом постало тако очигледно да то не би требало доводити у питање као објашњење зашто су напуштени четници". Како ли је, у овим околностима, кад Черчил тражи хајдуке и укољице на челу источноевропских држава за нову равнотежу Совјетском; Савезу, изгледао јадан краљ Петар II. Он једном тражи од Рузвелта да му, као сирочету коме су убили оца, помогне и саветује га шта да ради.

ТО НИЈЕ био једини, али јесте основни разлог зашто су савезници окренули леђа генералу Михаиловићу. Наивне изгледају тврдње у литератури да није постојала колаборација између четничких формација и Немаца, после капитулације Италије. У сукобима четника и партизана постојала је сарадња са Немцима. По Србији је четницима дотурано оружје старе југословенске војске, чешки митраљези, а не савременији немачки. Усташки заповедник Лубурић се, почетком 1945. у једном писму пријатељу из Сарајева, жали што Немци њему шаљу мање помоћи него четницима.

Нема основа да се оптужује сам генерал Михаиловић да је он водио такву политику. На суђењу 1946. он је рекао да су сви савезнички емисари који су му долазили, или били с њим у вези (Хадсон, пуковник Бејли, генерал Армстронг, Рузвелтов изасланик у августу 1944. Макдауел и други) били углавном заинтересовани да четници елиминишу партизане.

Он изричито каже да "после састанка са Немцима у селу Дивци никада више не бих дошао у контакт са Немцима да није било Макдаула". У својим успоменама је Мустафа Мулалић, тада потпредседник четничког Националног комитета, протестовао код Михаиловића што се немачки официри врзмају око његовог штаба на Равној гори. Генерал је објаснио да су они ту због контакта са Американцима.

ГЕНЕРАЛОВА ФАТАМОРГАНА

У ДВА села код Шапца, посредовањем четника, вођени су разговори америчких изасланика са Немцима. Касније је у литератури објашњено да су се покушавали споразумети око лакше предаје немачких снага на Балкану. Наука је ипак потврдила да је посреди било договарање о условима око могућег сепаратног мира. Не зна се тачно када су западни савезници први пут покушали да посредством генерала Михаиловића успоставе везу за преговоре са Немцима. Од тих контаката је зависило и четничко држање према окупационим снагама и колаборацији с њима. Генерал Михаиловић је био у жижи фатаморгане да бивши заклети непријатељи могу постати савезници у рату против совјетске армије.

СУТРА: БОМБАРДОВАЊЕ ХРВАТСКЕ ЗАУСТАЉЕНО ИЗ ВАТИКАНА

Препоручујемо

Фељтон

0 4

ФЕЉТОН - МОСКВА ТИТУ ШАЉЕ ТИТУЛУ МАРШАЛА: Како је Броз кажњавао преким путем

20. 07. 2022. у 18:00

Фељтон

0 12

ФЕЉТОН - РАТ СЕ НИЈЕ МОГАО ДОБИТИ БЕЗ СОВЈЕТА: У КНИНСКОМ Косову основан је четнички ђачки батаљон састављен од католика

17. 07. 2022. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације