ФЕЉТОН - ИСТОРИЈА ЧЕТНИЧКИХ ПРОМАШЕНИХ ПРИЛИКА: Круг око генерала Михаиловића на Равној Гори 1941. лоше искористио велику подршку народа
У ОКТОБРУ 1941. је створен један четнички центар у Сплиту, 15. октобра створена команда четничких одреда за Црну Гору, под Павлом Лашићем и Павлом Ђуришићем, а крајем 1941. створени су делови те војске у Словенији.
Тек од 1943. стварају се и четничке јединице у Далмацији, на острвима, у Сплиту и Кварнеру. Стварањем Политичког одбора у Београду у августу 1941. и Централног националног комитета на Равној гори нешто касније, четници су постали моћан политички покрет. Основно усмерење према људима и установама средње класе по градовима био је почетни успех, а после је управо то постало утег око врата.
Историја српског четничког покрета у југословенској револуцији 1941-1945. јесте историја промашених прилика, Никада једно официрско вођство није имало већу подршку народа и никада је није тако лоше искористило, као што је урадио круг око генерала Михаиловића 1941. То долази из чињенице да основа на којој тај покрет израста није била јединствена, хијерархијски устројена организација као југословенски комунисти. То је био један комонвелт различитих, већих и мањих група, под вођством исто толико челника. Од почетка се издвојио покрет Косте Пећанца, организован на његовом традиционалном подручју источне и јужне Србије. Одбио је сарадњу са генералом Михаиловићем под оправдањем да су Михаиловићеви четници савезници комуниста. Колаборацију са окупационим снагама је прогласио 27. августа. Касније је он то платио главом, осудом на смрт од стране избегличке владе у Лондону. Приликом ликвидације (1944) у Сокобањи, одбио је као понижење за једиог четника да буде стрељан из ватреног оружја, оголио врат, клекнуо и препустио да га ножем прекољу.
ДО ПРОГЛАСА четничких одреда југословенском војском у отаџбини, они су се у рату понашали онако како се од четника пре 1918. према прописима очекивало - да буду додатак главној војсци, која ће негде другде добити рат. У том погледу се стратегија само по имену променила и после унапређења у редовну војску у отаџбини, У једном есеју о генералу Михаиловићу, који објављује после рата, Слободан Јовановић вели да су за послове покрета отпора под нацистичком окупацијом у британској влади били задужени Министарство за блокаду („економски рат“) и министар Хју Далтон. Он је дао инструкцију да би герилске групе „морале остати у илегалности и избегавати сваки покушај да предузимају дизање устанка у широким размерама или да поведу амбициозне војне операције“.
СРБИ ВЕЋИНА У ПАРТИЗАНИМА
ХРВАТСКИ министар иностраних дела је пред Сабором 1944. изјавио да је хрватско војно министарство 3. јануара 1944. процењивало да су крајем 1942. у партизанским јединицама "највећим дијелом Срби (домаћи, Црногорци и Србијанци), око 90%. Нешто Хрвата (католици у Горском Котару, Приморју, Далмацији, врло мало у крајевима сјеверно од ријеке Саве, муслимани у Босни) око 3%. У партизанским штабовима су Срби такође у већини. У јануару 1944. тај се постотак мењао: 75-80% Срби, а Хрвати са муслиманима 15-20 одсто".
И сам краљ Петар је у радио-поруци поводом обележавања годишњице државног удара 27. марта 1942. саветовао „да треба обуставити оружану борбу и да се тежиште рада полаже на организацију и што боље оружање“. На крају рата ће се показати да је ова стратегија била само давање анестезије и успављивање једног моћног националног покрета пред болну хируршку операцију. Неки историчари претерују што у овом четничком окупљању виде почетак, па чак и узрок устанка 1941. Настали су из жеље да се избегне заробљеништво и наде да ће немачки строј почети да клеца.
ВРЕМЕНОМ је ове водеће функције о европском покрету отпора преузимао Форин офис и Антони Идн, који ништа у овој почетној стратегији није мењао. Јовановић вели да се избегличка влада „сагласила с Енглеском командом и с Михаиловићем да народ треба организовати за борбу, али да праву и одсудну борбу не треба почињати докле не дође време за искрцавање савезника на Балкану. Дотле, требало се ограничити на ону акцију која би год Енглеској команди била потребна“. На тај начин је цела судбина четничког покрета, или „Михаиловићево питање“, како су то у енглеским круговима говорили, била „игра карата између нас и Руса“.
Генерал Де Гол је у Лондону покушавао да успостави кореспонденцију са Дражом Михаиловићем. Његове поруке ипак нису нашле пута до српског одредишта и остале су сведочанство добрих намера које се нису оствариле. Желео је да створи основу једној Легији странаца, са 5.000 српских бораца. Да је идеја остварена, тиме би се створила једна снага на европском нивоу, која би одредила друкчију судбину четничког покрета. Неке небитне последице су остале у виду послератног одбијања председника француске републике Де Гола да прихвати понуде маршала Тита да званично посети Француску.
ОВАКВА стратешка основа четничког покрета није била само разлог његове пацификације, него и историјске катастрофе када се британско обећање на пролеће 1943. променило и почело да остварује. Неки четнички одреди због тога показују више самосталности, или за сарадњу са комунистима, или за колаборацију са квинслиншком владом у Београду. Због пасивности, поручник Ратко Мартиновић и поп Владо Зечевић формирају самостални одред и касније прелазе партизанима. У том погледу је сваки српски сељак, у повољним приликама, постајао неумољиви дисидент. С друге стране су и одреди који су остајали верни вођству генерала Михаиловића сарађивали са партизанским снагама.
Неки су, као пуковник Милан Калабић и његов син Никола, заповедник четничке Горске гарде, касније одржавали повремене везе са Драгим Јовановићем, шефом Специјалне полиције у Београду, која је организовала концентрациони логор на Бањици. Ипак се мора закључити да су четници и партизани, ако не на висини непријатељски расположивих вођстава, у основној борачкој маси сваког села били најбољи савезници. Били су узајамни фонд за раст и падање оба покрета - кад би један почео да тоне, та маса је прелазила на другу страну и привремено је подизала у висину. У оба покрета, основна борачка маса је, до опште мобилизације октобра 1944, била предоминантно српска.
Судбина четничка била је у игри карата између Енглеза и Руса
ГЛАВНА колаборација српских националиста била је са италијанским окупационим снагама. Мусолинијеви генерали, посебно командант Друге армије Амброзио, су били јако незадовољни погубним поступцима усташког покрета у Загребу. Осуђивали су га да религиозном нетолеранцијом, која се претворилау истребљење српског народа, изазивају велику револуцију, која ће и њих на крају срушити. Због неспоразума око успостављања границе, повољније за положај српског народа, италијанска војска се морала повући у своје границе које су Римским споразумима (18. маја 1941) са хрватским поглавником биле успостављене. Италијански окупациони појас је био подељен у три зоне.
Прва је била анектирана италијанска територија, друга демилитаризована у унутрашњости јадранске обале и трећа до демаркационе црте. Њихове трупе су се најпре повукле, па када се Мусолинијево предвиђање о неизбежној хрватској катастрофи потпуно обистинило, италијанске трупе су 7. септембра 1941. реокупирале зону два и зону три, преузеле управу и војних и цивилних послова. Иако је задржан хрватски државни суверенитет, сву власт су преузели италијански војни функционери и уведена италијанска полиција.
СУТРА: У БЕОГРАДУ ЈЕ БИЛО 9.000 НЕМАЧКИХ ДОУШНИКА
СТИГАО ЖЕСТОК ОДГОВОР ТРАМПУ ОД ПРЕДСЕДНИКА: То је наше и тако ће остати!
ПРЕДСЕДНИК Панаме Хосе Мулино поручио је да Панамски канал припада његовој држави и да око тога неће бити преговора.
23. 12. 2024. у 08:54
ПРВИ СНИМЦИ УКРАЈИНСКОГ НАПАДА НА РИЛСК: Најмање шест мртвих и десетине повређених, горе аутомобили (ВИДЕО)
ШЕСТ особа, међу којима и једно дете, убијено је у Рилску, у области Курск, као резултат ракетног удара украјинских оружаних снага, саопштио је вршилац дужности гувернера Курске области Александар Хинштајн.
20. 12. 2024. у 17:07
"СРЦЕ МОЈЕ, ДУШО МОЈА" Дајана грца у сузама због Жике, а он је грли: "Сетила сам се наше свадбе" (ВИДЕО)
"ЗАСЛУЖИО си да те загрлим и пољубим..."
23. 12. 2024. у 10:06
Коментари (5)