ФЕЉТОН - ПОБЕДА КОД МОСКВЕ ОТВОРИЛА ЈЕ РАСЦЕП: У првој години рата главно оружано поприште је била Шумадија

ОД ЈУЛА 1941. четници стварају одреде. На пролеће 1942. генерал Михаиловић издао је "Упутство број 5" о организовању војске.

Ваљевски партизански одред 1941. године, Фото "Википедија"

Три врсте чета (прве мобилне, друге саботажа и треће опскрба). Две до три чете чине батаљон, а два до три батаљона бригаду. Од 1943. основна јединица је тројка, до 30 тројки чета, три чете батаљон и три батаљона бригада. Касније су бригаде прерастале у дивизије, пукове и корпусе. До краја рата четници су имали 79 корпуса, од тога 48 у Србији, 14 у Босни и Херцеговини, 10 у Црној Гори, Хрватској четири и у Македонији три. Сваки корпус броји до 1.500 војника.

Пример стварања устаничких одреда од различитих група, које настају као реакција на геноцид над српским народом, јесте подручје северне Далмације, или Книнске Крајине како се у народу називала. Већ 4. августа се ствара Штаб герилских одреда за Книнску Крајину. Он се, под утицајем ранијег припадника Љотићевог покрета "Збор" Живка Брковића, брзо претвара у "Штаб герилских и четничких одреда за Книнску Крајину".

ПОСЛЕ стварања Организације Српског народног ослободилачког покрета, 10. септембра 1941, на тромеђи Далмације, Лике и Босне прелази се на стварање пукова. Нижа организација је ишла по лествици десетина, вод, чета, одред, батаљон. Четири батаљона су саставила први пук "Петар Мркоњић", са седиштем у Црним Потоцима, где је 1876. био штаб пуковника Деспотовића над српским герилским јединицама у Босни. Мрежа се врло брзо разгранала на четири пука, док су негде остајали самостални одреди. Тек од 19. јануара 1942. емисари Драже Михаиловића долазе у северну Далмацију и дају облик овим јединицама као код других четничких формација.

Од марта 1942. ови пукови се групишу у Прву динарску дивизију војводе Момчила Ђујића. Фикрета Јелић Бутић је у делу о четницима у Хрватској (1986) навела бројна документа да је за све то време постојао контакт са италијанским војним властима. Разуме се, оне су ту само као посматрачи и могући савезници, али не иницијатори стварања ових јединица. Стварање те дивизије није био модел за све четничке војне формације, јер је у осталим српским областима уобичајена виша јединица био пук, односно корпус. Стварањем великих војних формација четника на територији под хрватском контролом, игром историје, била је превазиђена омашка Драже Михаиловића да свој штаб не пребаци у Босну, како га је саветовао Милан Недић.

ПАРТИЗАНСКЕ снаге се стварају од 22. јуна 1941. По формирању Главног штаба, 27. јуна са Јосипом Брозом (Тито) на челу, донета су упутства за формирање одреда у "Задаци народноослободилачких партизанских одреда", где је речено да ће се веће мобилне јединице стварати касније. Одлука о преласку на партизански рат је донета 4. јула 1941. На саветовању у Столицама 26. новембра 1941.наређено је да се одреди деле у три-четири батаљона, а батаљон у три-четири чете. Поред команданта и заменика, сваки одред је требало да има и политичког комесара и заменика. Иако су у Москви оцењивали да је стварање "пролетерске бригаде" на Стаљинов рођендан 21. децембра 1941. било политичка грешка, она је партизанској страни донела више користи него политичке штете. У свакој револуцији побеђује страна која прва организује активну мањину, а не вуче за собом пасивну већину. Партизанске бригаде су биле мобилније од четничких у целом току рата, предузимале маршеве из западне Србије до Уне.

На обе стране је главно питање војне организације било снабдевање и исхрана. Само су Србија и Славонија производиле вишак хране и само се ту могло ругати четницима да су "гибаничари". У крашким областима су обе војске дочекале крај рата са обиљем овчетине и недостатком хлеба. И маршал Тито је касније ценио гибаницу ("она четничка"). Сељаци су први замесили тесто, а потом генерали од тога почели да праве два своја хлеба. Генерали нису први дигли побуну.

БЕЗ ОБЗИРА на то што устанак против окупаторских снага није избио на једном месту и поделио се на више самосталних, или слабо повезаних целина, у првој години рата 1941. главно оружано поприште је била Шумадија. Она ће и у наредним годинама остати стратешки одлучно војиште, где ће се решавати главне битке и одлучивати победник. Све до почетка децембра 1941. постојала је сарадња између партизанских и четничких војних формација, више у самом народу него међу вођствима на врху. Велике победе су остварене. Од 400.000 окупаторских војника (у почетку највише заузето војним операцијама), у Шумадији су најпре биле распоређене три немачке дивизије, али су до јесени довучене још три из Француске, Грчке и чак са Источног фронта. Најшира слободна територија је била створена у Западној Србији, која ће се популарно називати Ужичка република. Сличне слободне зоне, мањег значаја, биле су у источној и јужној Србији.

До децембра 1941. ради се о општем устанку народа, у коме сарађују четничке и партизанске формације и њихове формиране команде. На тада најширем простору, једином ослобођеном од окупационих снага у целој Европи, формирале су се главне војне јединице обе стране, оба штаба била на истој територији. У ту област су улазила ослобођена места Ужице, Чачак, Горњи Милановац, Лозница, Богатић, Крупањ, Бајина Башта, Ковиљача, Ивањица, Ариље, Ужичка Пожега. Партизани су у својим јединицама на том простору имали око 15.000 војника, организованих у 12 одреда. Они су у тој Ужичкој републици створили своју прву државу у држави.

РАЗИЛАЖЕЊЕ два побуњена савезника вребало је од почетка, али је постајало све видљивије како се немачка војска почела примицати Москви. Московска победа је отворила расцеп, најпре у вођству два покрета, а затим и у целом народу. Партизанско вођство се најпре опредељивало да своја главна упоришта тражи, поред Ужичке републике, у источној Србији. Очекивање брзе совјетске победе се показало као промашај, па се партизанско вођство најпре пребацује у друге делове Србије, а затим у Босну.

Покушај доминације побуњеним подручјем у Србији није успео. Пасивизирањем својих војних формација четници су се определили да више не предузимају велике војне операције против немачких упоришта по већим градовима. У време слома Ужичке републике имали су око 20.000 људи под оружјем. Од почетка оружаног сукоба са комунистима у селу Карану, 29. октобра 1941, пет четничких одреда се "легализује" код генерала Недића. Крајем 1943. под оружјем је било 57.440 четника, а на списковима пасивних уписано 472.900.

Са немачким представницима је Михаиловић први контакт направио састанком у Дивцима 13/14. новембра 1941, а 26. марта 1942. понудио генералу Недићу и његовој влади "да јој се стави на располагање за борбу против комуниста". Кад је 11. јануара 1942, постао министар војни у влади Душана Симовића у Лондону и до 19. јануара унапређен у чин дивизијског генерала, његова војска је названа - Југословенска војска у отаџбини.

ИДЕОЛОГИЈА ЈЕ БИЛА ПРЕПРЕКА

ПОСТОЈАЛИ су покушаји да се стварају заједничке војне формације, али су посебне идеологије и коначни циљеви на две стране од тога учинили само успомену. Дража Михаиловић је на Равну гору дошао 2. маја 1941. са 26 официра. Састанак Тита и Михаиловића у Струганику код Ваљева 19. септембра 1941, поновљен је 26. октобра у Брајићима. Неспоразум је почео око питања како је право име и презиме команданта партизанских јединица. "Војна тајна", врдао је Тито.

СУТРА: ИСТОРИЈА ЧЕТНИЧКИХ ПРОМАШЕНИХ ПРИЛИКА

Препоручујемо

Фељтон

1 2

ФЕЉТОН - НАРОД ПОДИЖЕ УСТАНАК ЗБОГ УСТАШКОГ ТЕРОРА: Хрватска је постала "огромна крстионица и џиновска кланица"

07. 07. 2022. у 18:00

Фељтон

1 7

ФЕЉТОН - КРВАВЕ ОРГИЈЕ ВОДИЛИ КАТОЛИЧКИ СВЕШТЕНИЦИ: Папа Пије XII је био обавештен о злочину над српским народом

06. 07. 2022. у 18:00

Фељтон

1 6

ХРВАТСКА ЈЕ БИЛА КРВАВО ЈЕЗЕРО: Први српски отпор окупацији био је политички, а не оружани

05. 07. 2022. у 18:00

Фељтон

0 7

ФЕЉТОН - ГЕНОЦИД УЗРОК НАРОДНОГ УСТАНКА: Сломом државе 1941. српски народ је изгубио своју историју

03. 07. 2022. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације