ФЕЉТОН - НЕМЦИ И ИТАЛИЈАНИ ДЕЛЕ ЈУГОСЛАВИЈУ: Владимир Бакарић у Загребу преговарао са усташом Милом Будаком

У "ПРИВРЕМЕНИМ смерницама за поделу Југославије" od 12. априла 1941. остављена је могућност да се вођа италијанских фашиста Мусолини споразуме са поглавником новоуспостаљене хрватске државе Павелићем о разграничењу у Далмацији пре него што је он, са одредом усташа у италијанским униформама и под истим наоружањем, дошао у Загреб.

Алојзије Степинац и Владимир Бакарић, Фото Архив "Борбе"

Његово неочекивано задржавање у Карловцу је урађено због његовог одбијања да одмах ту потпише тако важан уговор. Два савезника, Немци и Италијани, направила су поделу југословенске територије на два окупациона подручја. Линија раздвајања је ишла средином између Сиска и Карловца, на Јајце, преко Горажда на Лим, одатле изнад Приштине до Врања. Немци су држали шумом и рудним благом значајна подручја Босне, Славоније, Новог Пазара, Косовске Митровице. Јужно од тога су Италијани разграничили Хрватску, Црну Гору и Краљевину Албанију. Бугарска је добила Македонију и део југоисточне Србије са Врањем и Пиротом.

Бачка, Барања и Прекомурје су припали Мађарској коначно 16. децембра 1941. Границе хрватске државе су биле спорне и о њима су 1941. донесена решења, која се не могу истражити до краја, због улоге коју је у томе вршио Ватикан. Било је предвиђено да Хрватска добије целу територију Рашке области. То је одузимало планираној "Великој Црној Гори" њен део, без чега је Мусолини сматрао да се та држава не би могла одржати.

Очигледна је намера била да нова хрватска држава преузме на Балкану мисију коју је пре 1914. држала Аустроугарска. Сам Хитлер је свом изасланику у Загребу Глезу Хорстенауу рекао да ће источна граница Хрватске ићи до реке Босне.

Мусолини је био усвојио првобитни план италијанског генералштаба да Хрватска добије излаз на море код Сушака, а Срби у Дубровнику. Хрватска је требало да постане краљевина са принцем из династије Савоја (Il principe Aimone, duca di Spoleto), који је био ожењен грчком принцезом православне вере. Италија није сматрала да ће трећина Срба у хрватској држави бити неравноправна, предвиђала је место и за њих. Граница је коначно постављена Римским споразумом 18. маја 1941. по којој је Италији остављено подручје иза Задра, Трогира, Шибеника и Сплита, са острвима, сем Пага, Брача, Хвара. Део Конавaла је везан за италијански посед Боке Которске, претворен у велики оквир ратне базе.

У Велику Албанију су ушли Косово, Метохија (без Косовске Митровице) и западна Македонија са Охридом. Италијанске власти су рачунале да је из Албаније усељено 150.000-200.000 људи. Црна Гора је прокламована 12. јула, пошто је планирани краљ принц Михаило Петровић у немачком заробљеништву одбио да прихвати ту понуду. Добила је излаз на море са Баром, а Улцињ је везан за албанску државу. Принц Михаило је одбио круну са оправдањем да Црногорци нису нација, него покрајински идентитет српске нације.

Према Хитлеровој жељи и да се Србија учини што мањом, како се никада више у будућности неће подићи, Србија је остала у границама државе пре 1912, а додат јој је формално и Банат. Немци су, ипак, држали тај део Војводине у свом гуверману, као што је под љиховом контролом био и стратешки значајна зона Бора. Србима се предвиђало право да у Банату могу имати подбана. Одмах после уласка немачке војске, у Вршцу су створили добровољачку 55. дивизију. Србија није организована као суверена држава. Иако јој је дато право да има један "Савет комесара", сматрана је у статусу "државе стицатељице". Главну власт је вршила Команда за Југоисток са 700 службеника.

Овакав начин разбијања Југославије и повлачења граница нових држава на њеним рушевинама, одредио је и природу избијања устанка Срба на тој територији. Тај устанак су сви очекивали, а нико га није стварно и планирао. Међу комунистима је дошло до скривених неспоразума. Владимир Бакарић је преговарао са новим доглавником Милом Будаком, покрајински комитет Македоније са секретаром Методијем Шаторовом се прикључио бугарској комунистичкој партији. Када је југословенски Централни комитет послао из Крагујевца у Скопље свога Лазара Колишевског да обнови партију, он је у оквир свога деловања добио и Куманово, иако се пре тога није тако мислило.

У Загреб је био послат Благоје Нешковић због покушаја ЦК КПХ (Бакарић, Хебранг, Матес, Копинић) да осамостале посебну партију. Бакарић је био кажњен, а зашто је то прећутано остаје нејасно. Успешно ће се поновити пола века касније, Фридрих Валтер, како се још називао генерални секретар централног комитета КПЈ, 8. маја дошао је у Београд. У Загребу је на располагању имао и плаћеног шофера за аутомобил који му је из Сједињених Америчких Држава сестра поклонила.

Јовановић Стоимировић бележи у свом дневнику 16. априла, да му је Владислав Рибникар у Сарајеву, где су као војници мобилисани, рекао да би "као обичне злочинце требало стрељати виновнике ове трагедије који још нису побегли па дају савете да се даје отпор у Црној Гори". У његовој вили на Дедињу ће вођство КПЈ 7. јула донети одлуку да се диже устанак. Генералштаб је послао Рибникара у Сарајево да покрене лист "Политика", јер се веровало да ће се око Босне створити језгро отпора. Због страха од немачког стрељања, он то није урадио.

Они који се нису помирили са историјским поразом српског народа очекивали су да ће се његова судбина решити у савезу са Британијом и Совјетским Савезом, Сам Слободан Јовановић је, после слома државе, рекао: "До Рајне прошлост, до Висле садашњост, одатле даље будућност". Никад један писац свом народу није рекао лепши савет. Немачка до Рајне је прошлост, окупирана Источна Европа је стварност, али будућност зависи од великих сила изван тог немачког круга.

Питање које је поставила модерна историјска наука ко је први, на који начин и где подигао револуцију 1941, само од себе нуди више странпутица него изгледних решења. Одговор би морао да буде: сви они који су пре рата, тј. пре 6.априла 1941. говорили да ће "рађе бити гроб него роб", сви су они учествовали у дизању устанка после окупације. Није нелогично закључивање да је устанак избио пре рата б. априла, јер заиста су прве чарке са хрватским усташама тада почеле. Основни мотив устанка је побуна против апсурдности да се разори држава Југославија, која је у муци и зноју генерација била природно створена од историје и да се на њено место постави измишљена велика Хрватска, као балкански хегемон, створена на вештачки начин, лаганим процесом прерастања елитног типа национализма у масовни тип. Не само велика држава него и хрватски народ настао је са закашњењем и никада у историји није био такав фактор какав му се на длану воље Ватикана и немачких нациста понудио.

ПРИПРЕМЕ ЗА ГЕРИЛСКИ РАТ

БРИТАНСКА обавештајна служба је, још пре избијања рата, испитивала српске припреме за герилски рат после окупације. Вероватно је то био разлог да је Британској амбасади у Београду био придодат Џулијан Емери (Julijan Amery), дописник из шпанског грађанског рата као аташе недефинисаног статуса, ради контаката са штампом. У свом животопису (Аррrroach Магсh, 1973) описао је контакте са вођом Српске земљорадничке странке Миланом Гавриловићем. Кад је принц Павле молио Гавриловића да оде за амбасадора у Москву, најпре је тражио савет од британске владе и био охрабрен да то уради. Главни програм странке јесте борба за стварање јужнословенске федерације Срба, Хрвата, Словенаца и Бугара.

СУТРА: ХРВАТСКА ЈЕ БИЛА КРВАВО ЈЕЗЕРО

Препоручујемо

Фељтон

0 7

ФЕЉТОН - ГЕНОЦИД УЗРОК НАРОДНОГ УСТАНКА: Сломом државе 1941. српски народ је изгубио своју историју

03. 07. 2022. у 18:00

Фељтон

2 4

ФЕЉТОН - НЕМЦИ И ИТАЛИЈАНИ ДЕЛЕ ЈУГОСЛАВИЈУ: Владимир Бакарић у Загребу преговарао са усташом Милом Будаком

04. 07. 2022. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације