ФЕЉТОН - СЕОБЕ КАО СУДБИНА ЦЕЛОГ НАРОДА: Још пре Велике сеобе из 1690. покретања народа су била честа

У ВЕЛИКОЈ сеоби Словена на Балкан, део српског племена остао је и у Подунављу. Везе са оним делом који је наставио према југу, до Солуна, нису се прекинуле.

Срби код Београда прелазе у Угарску Фото Цртеж Франца Јузе

Још кад се формирала и Рашка, прва српска држава, те везе су се интензивирале. Тако су сачувана и сведочења о боравку Св. Саве међу овим Србима и црквама у којима је боравио. Тврдње појединих истраживача, да су Срби најстарији народ у Подунављу, нису без основа.

Са продором Турака и пропасти српске средњовековне државе успоставио се непрекидни избеглички ланац између поробљеног југа и Подунавља, који је дуго одолевао пред истом судбином. Кад је деспот Ђурађ Бранковић, као турски вазал, морао да пошаље војну помоћ султану Мехмеду II Освајачу, 1453., одредио је војводу Јакшу да предводи српски одред од 1.500 коњаника. Један од припадника тог одреда, Константин из Остравице, је касније записао: по нашој помоћи „Истамбул никад не би био освојен”. Јакшина два сина, Стефан и Дмитар, прешли су, по наговору оца 1464. у Угарску. Да је њихов пребег био значајан, сведочи и поступак краља Матије Корвина. Он их је даровао властелинством на обалама Мориша, које се временом увећавало до Арада.

БРАЋА су имала и своју оружану пратњу, „специјалце” од 400 коњаника која се и краљу налазила на услузи. Растао је углед и увећавао значај браће Јакшић. Чувени су били њихови походи на Сарајево 1480. и на Србију 1481. Оба су била успешна, а у овом другом њихови коњаници су продрли све до Крушевца. И оно најзначајније: Јакшићи су са собом повели и у Угарску превели, 60.000 српских душа. Идуће године уследио је нови упад, офанзива у којој је Јован Јакшић, син Дмитров, имао најважнију улогу. Командовао је флотом на Дунаву и заузео тврђаву Голубац. И тада се стигло до Крушевца и изведено, у Угарску преведено, још 50.000 Срба. И они су били насељени око Темишвара. Ове бројке су ушле у историјске публикације. Томе је највише допринело сведочење краља Корвина који је подржавао досељење Србе. О томе је он обавестио и римског папу. У писму које му је упутио 1483. краљ је навео да је у „последње четири године” досељено 200.000 душа.

Мушку страну Јакшића су прославиле војсковође, а женску – удаја за звучне личности. Једна Јелена, из руско-српског брака, највише је прославила женску лозу Јакшића; она је родила и – Ивана IV Васиљевича Грозног који је 1547. постао руски цар. Начин на који је владао били су доказ да му је у венама текло и доста капи српске крви.Последњи изданак у родослову Јакшића помиње се 1574.

ЈОШ пре Велике сеобе из 1690. покретања народа су била честа. Нарочито из Црне Горе и Херцеговине. То су биле мање групе, углавном породичне. Велика сеоба је некако постала путоказ, као спасоносни модел. Тако је средином 17. века дошло до више померања, углавном према острвима у Јадранском мору – Пагу, Брачу и Хвару. Породична пресељавања кретала су се чак до Истре, где су 1647. прво пристигле избеглице из Црне Горе, а затим и из Босне.

Из Босне су 1648. пристигле две групе које су бројније и организованије, имале су предводнике, наоружане четовође. Предводници су им били Петар Смиљанић и Вук Мандушић. Они су застали и остали у залеђима Шибеника и Задра. То је био каменит и ненасељен простор и новим наоружаним досељеницима највише су се радовали Млечани, као штит продирању Турака. Убрзо је северније, у Равне Котаре, доспела и већа група, од око пет хиљада душа, коју је предводио Стојан Јанковић. Они су се повукли испред Турака из Цетињске крајине.

ОД ТОГ народа одвојило се братство немањићког манастира Драговић, које је одвукао зов Велике сеобе чак у Угарску. Тамо су подигли и нови, чувени манастир Грабовац. По начину како су се организовали и пружали отпор, чували Млетачку републику, прославила су се тројица предводника, четовођа, остајући да живе у народним песмама све до наших дана, а Мандушић и у Његошевом „Горском вијенцу”.

У предасима борби, Срби су очекивали и да буду награђени. Уместо тога, Млечани су им натоварили прави порески терор. На све се плаћао порез, највише на стоку од које су практично живели. Један од тамошњих попова, звани Куруџа, организовао је и оружану побуну. Након што су примили мито, поједини актери су се повукли, поп је био заробљен и одведен у Венецију. Осуђен је на доживотну робију, где је ослепео и умро.

Од 1690., па у наредних шест година, регистровано је 39 мањих и већих сеоба у Далмацију и изван ње. Људи Цркве су били духовни заштитници народа и са њеним најугледнијим појединцима, патријарх Арсеније III је одржавао везе. Редовно им је слао писмене инструкције, нарочито – како да се одупру унијаћењу у чему су у доброј мери и успели.

ДАНА 6. октобра 1690. Куцнуо је одсудни час! Падао је сутон. Изнад београдског пристаништа, изнад ушћа Саве у Дунав, витлали су тамни облаци, београдско небо наликовало је на велико поприште неке небеске битке у коју су избегличке колоне тек закорачиле...Био је то последњи искорак сеобе која је остала запамћена као Велика.

Маса, 40.000 душа. Дозивали су се погубљени, нарицале жене, цвилела деца, рикала стока... Очајни су скакали у воду, у паничном страху изгубио се сваки ред. Сви су хитали да се домогну чамаца, којих је било око 10.000, требало је умаћи Турцима чији су поклици већ допирали до њих.

Последње избеглице из града је извео, на својим лађама, командант Београда гроф Аспремон и оставио их у Сланкамену и Петроварадину. Гроф се тако и сам спасао од турског заробљавања.

Ко је избеглицама био предводник, да ли је био на челу колоне или на њеном зачељу, ушао у чамац са последњима и поменутим грофом?

„...Дан и ноћ бежећи са својим осиротелим народом од места до места, као лађа на пучини великог океана, хитајући, чекајући када ће заћи сунце и преклонити се дан и проћи тамна ноћ и зимска беда...”. Ово је одломак из поеме „Молитва заспалом Господу” Арсенија III Чарнојевића (1633-1706), патријарха Српске прaвославне цркве. Истраживачи су, сагледавајући ову поему, закључили да је патријарх био у колони од 40.000 душа, која је те октобарске ноћи кренула из Београда уз Дунав. Мало је ипак чудно да нико није оставио сведочење о његовом присуству. А да је Арсеније био зачетник идеје о сеоби и њен предводник 1690. није спорно.И не без разлога, сеоба је прозвана – Велика.

ПОСЛЕДЊИ СРПСКИ ДЕСПОТ

ПОСЛЕДЊИ властелин који је из Србије пребегао у Угарску 1525. био је војвода Павле Бакић. Родоначелник ове властеле потицао је из Херцеговине и његови наследници стекли су имања и углед радећи у савезима са Турцима. Поседе су имали у Шумадији који су и прозвани „Бакићевом земљом”. У једном разрачунавању паше и везира, Павле је морао да бежи. Са четири брата и 50 коњаника прешао је Саву и стигао у Угарску у прави час: у време жестоких династичких сукоба. Изабрао је победничку страну и постао заповедник шајкаша. Постао је и најзначајнији српски властелин. Краљ Фердинанд је 1537. Павла прогласио за српског деспота. После Павла нико од Срба се није званично закитио том титулом. Турци су успели да се освете Павлу за издају. Док је ратовао против краљевих противника у Славонији и кад је морао одступити, напао га је босански Хусрев-бег и код Ђакова убио, а главу му послао на увид султану. Уследиле су и заваде око Павловог наследства, а нису сачувани трагови о броју оних који су из Шумадије Бакиће следили.

Препоручујемо

Фељтон

0 4

ФЕЉТОН - ГИНУЛИ ЗА ТУЂЕ ИНТЕРЕСЕ: Неопростив грех је био што оспоравају папи власт

05. 06. 2022. у 18:00

Фељтон

0 2

ФЕЉТОН - СРПКИЊА БИЛА ВЛАСНИЦА ЗАГРЕБА: Срби, уз све муке које су их сналазиле, успевали су да сачувају језик и ћирилично писмо

04. 06. 2022. у 18:00

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - ОСЛАЊАЊЕ НА ДВЕ СТОЛИЦЕ: Како то да се нико није огласио потомком митског хероја Марка Краљевића

03. 06. 2022. у 18:00

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - БРИТАНЦИ ПРEУЗИМАЈУ КОНТРОЛУ: Енглеска власт сe мешала у послове југословенске војске

02. 06. 2022. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације