ФЕЉТОН - СРПКИЊА БИЛА ВЛАСНИЦА ЗАГРЕБА: Срби, уз све муке које су их сналазиле, успевали су да сачувају језик и ћирилично писмо

ПАДОМ деспотовине Ђурђа Бранковића (1459) околности су се битно измениле, уследила је бежанија у угарске земље. Нема, наравно, поузданих података о бројности становништва у тим сеобама. Процене се крећу да је било захваћено скоро двеста хиљада људи. Историчар Сима Ћирковић је један од оних који је те бројке доводио у питање, сматрао их је увеличаним. Трагове које су Срби из тих времена оставили, од Срема, Баната, Славоније, горње Хрватске, засад су још неизбрисиви. Тако на почетку 16. века имамо географске карте на којима су области – Срем и Славонија на западу и Банат на истоку – означене именом Расциа – Рашка или Рашани. О масовности и утицају Срба у овим крајевима остали су да сведоче, до наших дана, и хрватски етници са кореном „Срб”. Тако се, у „Лексикону презимена Социјалистичке Републике Хрватске” (Загреб, 1976) бележе и ови облици: Срб, Србачек, Србаљ, Србанић, Србељ, Србић, Србијан, Срблић, Србљановић, Србљиновић... Ту је и етник Рашан који се налази у простору бјеловарских, ђурђевачких, копривничких села... У Славонији је опстао и етник Рац који потиче из мађарског изговора појма Рашанин.

Вук Гргуровић - Бранковић / Фото "Википедија"

Брисање ових етника је у току, али ту је историја да их сачува? Ови Срби, уз све муке које су их сналазиле, успевали су да сачувају језик и ћирилично писмо. Оставили су као сведок и најстарију рукописну књигу у Хрватској, запис из „Вараждинског праксапостола”.

УДАЈА Катарине Бранковић – Кантакузин (1418-1490) за грофа Улриха Цељског, када је зачето и прво значајно српско-хрватско „прожимање”. Удала се Катарина 1433. кад је имала свега 15 година. Била је, кажу, лепотица, али и ћерка гласовитог српског деспота Ђурђа и мајке са педигреом византијске принцезе. Њен изабраник носио је звучну титулу, коју су подупирали богатство и утицај у власти. Није их, међутим, и срећа пратила: троје деце, два сина и ћерка, које су изродили већ у детињству, умрли су, а трагично је окончао и сам гроф, убијен је у Београду 1456. године, приликом породичне размирице са Хуњадијевима. Катарина је наследила део мужевљевог огромног иметка, добила поседе у Словачкој и Хрватској. Тако су Катарини, рецимо, припали и градови Загреб (Градец) и Вараждин. Она је њима владала неколико година, „одлучно, али неуспешно”, удовичка имовина постала је брзо и комшијска. Таква, каква је била, Катарина је започела српско-хрватско „прожимање”.

ВУК Гргуровић – Бранковић (1438-1485) моћнији и гласовитији од Катарине. Угари су му признали наследно деспотство, још више га уважавали као ратника. Остао је непобедив готово у свим биткама у којима је учествовао са својих хиљаду неустрашивих коњаника. Ушао је и опстао у народној песми под именом – Змаја Огњеног Вука и постао хрватски зет. Могао је Вук да бира и одабрао је за жену једну Барбару (Франкопан), врло богату, управљала је градовима и са сто села између Сиска и Градишке. У једном тренутку, кад је било стани-пани, кад су навалили Турци, ту је био зет. Вук је, са својима, ушао у одлучујућу битку, која је вођена 1483. код данашњег Новограда и одлучујуће допринео да Хрвати победе. Награђен је, опеван у песми – „Бан Зрињанин и деспот Вук”. (Није, наравно, стигао да буде и четник).

Драго Роксандић је историчар из нашег времена и питању Срба у Угарској током 15. века посветио се научно и искрено, па се у том погледу разликовао од многих хрватских претходних и садашњих историчара. Он констатује да су Срби – војници, где их је било највише, масовно страдали на бројним ратиштима, највише против турске силе која је била у успону. Кад су Турци освојили и Београд 1521. године, ратоборни елан им је знатно опао. Са падом Београда, највише је страдао Срем у коме је била и највећа концентрација Срба. Тај простор је потпуно опустошен и исељен. Сан Срба који их није напуштао целу половину 15. и прве деценије 16. века о обнови Деспотовине (а после и Душановог царства), био је распршен. Београд је био од стратешког значаја, али још више од симболичке важности.

ЈОШ један хрватски историчар, Вјекослав Клајић (1848-1929), бавио се овим темама. Детаљно је описао битку код Новограда и заслуге деспота Вука. Он је пронашао и један италијански извештај у коме се говорило о бројности морнарице на Сави и Дунаву у којој су најбројнији били Срби. Та морнарица је бројала 364 лађе, међу њима и велике галије с топовима и моторима. На њима је било и 2600 морнара-шајкаша, те 10.000 војника. Морнарицу су, каже се, сачињавали досељени Срби. Шајкаши су имали годишњу плату по две-три форинте на годину дана и приде – бесплатно со и сукно од кога су шили одећу. Та примања нису била редовна, каснило се по две године. Тако је било и пред освајање Београда (1521), када су шајкаши са својим лађама кренули уз Дунав и стигли до Будима. Примио их је и краљ лично који их је упутио код државног благајника, а овај – вратио краљу.

Разочарани, шајкаши су се вратили у Београд, али су своју активност замрзли. Њихово држање омогућило је Турцима да преко Саве заузму Срем, а онда са савске стране и да освоје Београд. Падом Београда била је најављена и црна судбина Угарске. То се потврдило битком која се одиграла у Мохачком пољу, августа 1526. и после које су Угари остали без војске, али и краља.

СРБИ су постали веће осветничке жртве и од самих Угара. У ишчекивању да Бог преузме ствари у своје руке, да свет смакне, на терен је истрчао један Србин, Јован Ненад (1492-1527), решен и да у процесу „смицања” утврди српску позицију. Својом четом, са којом се затекао поред Тисе и Сенте, Јован је напао Турке који су се после мохачке победе предали мераку. Јованова чета брзо се увећавала, до бригаде и онда и до дивизије. После свега месец дана, у Бачкој и деловима Срема и Баната, није више било ниједног Турчина...

И онда је Јован прогласио – Српско царство! Потом, какав је ред, његови су га прогласили српским царем. За главни град царевине била је одређена Суботица, а формиране су најважније институције царства.

Шта се све догађа у разбуцаној Угарској, забринуле су се и европске монархије. Медији су јављали да се у њој појавио и – Црни Човек, ванземаљац!

А тај „Црни” био је Јован Ненад. Европа се дала у потеру за Црним Човеком!

Док је Јован тражио савезника, поред Бога, сви су и са свих страна на њега пуцали. И, један куршум је заиста стигао Јована, у близини Сегедина. Био је смртоносан. Било је то августа 1527. године. Издахнуо је Јован, а са њим и Српско царство.

ЈОВАНОВА МИСАО ЈЕ ПОБЕДИЛА

КО ЈЕ БИО тај (други) српски цар? Јован се представљао даљим потомком српског владара и византијске принцезе. Из његовог окружења су стизали гласови да води порекло од Црнојевића који су доспели у јужни Банат. Највише га је доживљавало својим, пониклим из народа попут Карађорђа. Јован се огласио тоном и ритмом једног доба изломљених линија и праваца. Историчари, углавном, намењују Јовану епизодну улогу у угарско-српској драми. Њихови списи га и поред тога не могу мимоићи. Јован је доживео да му у Суботици, његовој престоници, подигну споменик који још опстаје и на коме је уклесано: „Твоја мисао је победила”. Јованова Бачка (Војводина) није опстала као царство, али је постала регија са српском већином. Колико је и Јованов дух томе допринео?

СУТРА: ГИНУЛИ ЗА ТУЂЕ ИНТЕРЕСЕ

Препоручујемо

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - ОСЛАЊАЊЕ НА ДВЕ СТОЛИЦЕ: Како то да се нико није огласио потомком митског хероја Марка Краљевића

03. 06. 2022. у 18:00

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - БРИТАНЦИ ПРEУЗИМАЈУ КОНТРОЛУ: Енглеска власт сe мешала у послове југословенске војске

02. 06. 2022. у 18:00

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - ОФИЦИРСКА КАИРСКА АФЕРА: Интриге су преовладавале у старешинском кору у избеглиштву

01. 06. 2022. у 18:00

Фељтон

0 2

ФЕЉТОН - ОБРАЧУН ДВЕ КЛИКЕ У ВОЈСЦИ: За време Симовићеве владе, три брата Кнежевића преузела су кормило државног брода под своју контролу

31. 05. 2022. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације