ФЕЉТОН - ФАСЦИНАЦИЈЕ МЛАДОГ РАСТКА: Монашко име Немањића - Сава није била случајност

ИАКО је свеукупно Савино списатељство превасходно било у домену преводилаштва, ипак се у његовим радовима, а посебно у том делу Студеничког типика који се бави Житијем главног ктитора те богомоље осећа да је писац имао и доста књижевног талента и поред свих концептуалних и стилских ограничења које такви сувопарни црквено-правни списи по својој природи садрже у себи.

Николај Велимировић / Фото "Википедија"

Да би се објаснила рана фасцинација младог Растка Немањића исихастичком молитвеном традицијом у православљу довољно је погледати шта се њему понајвише свиђало од обилне црквене лектире на очевом двору у његовом дечаштву, што се може јасно видети из његових касније сакупљених и штампаних сабраних дела. Најомиљенији списи су му били краљ Давидови Псалми, Посланице апостола Павла Таршанина, Лествица Јована Синајског, као и списи Јована Дамаскина и Јована Златоустог. И Доментијан и Теодосије тврде да је додатно уживао у причама о монашким подвизима и у читању житија Светог Саве Јерусалимског (Освећеног),по коме је и добио своје монашко име, Светог Ћирила, Светог Јована Владимира и Панкретија Тауроменијског.

ИЗ ТОГА се исто тако може и претпоставити и да његово монашко име Сава није случајност, мада немамо никаквих података о томе како је игуман атоског манастира Пантелејмона одабрао баш то име за младог српског властелина који је желео да се ту замонаши.

Својој фасцинацији исихастичком православном аскетском молитвеном традицијом мировања и тихе молитве, коју је упражњавао у својој младости, Сава је остао веран целог свог живота. То потврђује и његова куповина Испоснице у Кареји после смрти његовог оца, као и одредбе његовог тада припремљеног Карејског типика. Из њих се види да исихастичка пракса почиње покајањем и подвизивањем за очишћење тела и душе од световних страсти, а наставља се непрестаним упражњавањем унутрашње молитве срца. А плод таквог подвига су визије божанске светлости, попут те коју су Христови апостоли видели на гори Тавор приликом његовог преображења. Исихастичко упражњавање самотног контемплативног живота се заснива на слову Јеванђеља по Луки ’’царство је Божије унутра у вама,’’ (Лука 7, 21) и на саветима верницима од стране апостола Павла ’’Молите се непрестано,’’ (1. Сол. 5,17), а вуче корене из раних монашких центара хришћанског Истока: Кападокије, Синаја, Константинопоља.

ДОЛАЗАК Стефана Немање као монаха Симеона на Свету Гору месеца новембра 1197. године и његово и Савино залагање за стварање српског манастира у том ’’перивоју Пресвете Богородице,’’ је Симеону помогло да својим световним ратничким успесима дода и духовну димензију, а Сави да дотадашњој личној усмерености ка спасењу своје душе кроз исихастичку духовну аскезу усамљеништва испуњеног бденијима, молитвама и постом дода и преданост узвишеном општем идеалу стварања моћне духовне подлоге очевом световном уједињењу српских земаља. То значи да је од оца наслеђени инстинкт државника и дипломате у њему победио нагон личног стремљења Богу кроз испосништво и тиховање. А да је тиме Сава свесно и енергично у себи заменио праксу пустиножитељства са идеалом општежитељства сведоче и његове уводне речи при отварању српског Жичког властеоског сабора 1221. године, где он каже:

’’Али вас ради, саплеменика ми, свету и слатку ми пустињу оставих, и не дођох да тражим ништа више, до ли душе ваше . . . вашега ради спасења своје спасење презрех. Али, ако ме послушате па шта добро у Богу међу вама узаконимо, вашим спасењем и присвајањем Богу још више ћемо стећи и удвостручићемо, а нећемо изгубити наше спасење.’’

ПО ПОВРАТКУ у Србију 1207. године, када је Саву његов брат жупан Стефан Немања II поставио за игумана манастира Студенице, прва ствар коју је он урадио је било да на око два сата хода северно од манастира подигне не једну него две испоснице, доњу у зеленој долиници поред малог сребрнастог поточића и горњу, на још око пола сата хода узбрдо кроз борову шуму на литици над провалијом кањона бучне Студенице.

Доњу испосницу Сава је наменио двојици или тројици исихастичком испосништву наклоњених студеничких монаха самотника, а другу, која је, како је епископ Николај описује ’’као ластино гнездо прилепљено за стену,’’ Сава је наменио својим личним тиховањима и за време свог игуманског старешинства над манастиром Студеницом, а и касније, после свог повратка из Никеје, када је постао први српски архепископ.

И пред свој одлазак у Никеју 1219. године да од тадашњег ромејског цара и његовог васељенског патријарха тражи потврду независности и аутокефалности српске православне цркве, Сави је опет било духовно потребно да неко време проведе у тишини своје Испоснице у Кареји да би се у дубоким размишљањима између молитви и култног тиховања припремио за ту најтежу дипломатску мисију свога живота.

У САВИНИМ каснијим ходочашћима у Свету земљу, која су била резултат његове жарке жеље да обиђе најсветија места из земаљског постојања Христа Спаситеља, о чему га Доментијан овако цитира: ’’Нећу дати сна очима својима ни покоја коленима својима док се не поклоним местима на којима су стајале пречисте стопе Спаситеља мојега,’’ многи савремени историчари запостављају да је и у њима постојао веома важан елеменат пропагирања равноправности и српске новостворене државе и њене независне и аутокефалне православне цркве. И на свом почетном одласку у Палестину (1229. године) архиепископ српски у Јерусалиму посећује тамошњег православног архиепископа Атанасија, а касније опет одлази и у Никеју да упозна новог никејског цара Јована Ватаца, који је легално наследио цара Теодора Ласкариса. Ту се упознаје и са његовим васељенским патријархом Германом, а при повратку за Србију се у Солуну среће и са епирским владарем Теодором Анђелом, пошто се и он ту крунисао ромејским царем у нади да ће успети да се докопа Константинопоља пре његових никејских супарника. У свим тим пријатељским сусретима један од најзначајнијих резултата размена мишљења међу овим црквеним и световним великодостојницима је био велики пораст међународног угледа и новостворене српске државе и њене потпуно независне православне цркве.

ХОДОЧАШЋЕ СРПСКОГ АРХИЕПИСКОПА

СВЕТ САВА је имао у себи довољно енергије да у исто време буде стопроцентно и хришћански активиста и исихастички ћутолог. Епископ Николај Велимировић тачно запажа: ’’Тешко је претпоставити да се Сава повлачио у Испосницу сваког поста, као што су чинили велики испосници у пустињи, већ је свакако ишао према приликама. У Србији, он није могао бити обичан пустињак. Бог га је послао да ради у народу и за народ. У њему су се срели Исток и Запад у пуној хармонији. Био је наклоњен дубоком размишљању као источњак, а енергичан у акцији као западњак. Обе ове особине или таленте он је развијао до савршенства. У суштини, међутим, ту је лежала велика духовна снага, употребљена једном за један, а други пут за други циљ.После извесног времена проведеног у Испосници, Сава се, препорођен као и обично, враћа у Студеницу, да обрадује и учврсти целокупно братство својим присуством.’’

СУТРА: ДУХОВНИК И НАРОДНИ ПРОСВЕТИТЕЉ

Препоручујемо

Фељтон

0 5

ФЕЉТОН - ПРВИ УСТАВ НАЦИОНАЛНЕ ЦРКВЕ: На основу Савиног Законоправила, цар Душан је 1349. године урадио Законик

16. 05. 2022. у 18:00

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - ПРВИ СРПСКИ КЊИЖЕВНИК: Кратки Карејски типик од само два листа је монах Сава саставио 1199. после смрти свога оца

15. 05. 2022. у 18:00

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - УНИВЕРЗАЛНИ НАРОДНИ УЧИТЕЉ: Савина харизма била је присутна у меморији српскога народа

14. 05. 2022. у 18:00

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - ПОСЛЕДЊИ БЛАГОСЛОВ СВОМ НАРОДУ: Сава је сахрањен, уз посебне почасти, у најлепшој Бугарској лаври

13. 05. 2022. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације