ФЕЉТОН - ВОЈНИЦИ ЖЕСТОКЕ НАРАВИ: Србија има око 10.000 комита и они за непријатеља-освајача представљају најтежи изазов

У хроникама „Њујорк тајмса“, током Великог рата, готово да није било дана без текста који је био посвећен догађајима у Србији. Тако је 25. јула 1915. године освануо натпис са насловом „Американац прича о српској восци“. У уводном делу пише да је чланак који следи састављен од делова писама Сесила Хауарда, младог америчког вајара познатог у Паризу, свом пријатељу у француској престоници и да се господин Хауард, који је редовни члан француског Салона ликовних уметности, налазио у Србији са Британским Црвеним крстом.

Амерички вајар Сесил Хауард / Фото Из књиге "Америчким пером и срцем о Србима"

„При првом сусрету, упадљива особеност Српске војске јесте њен неуредан изглед. Млади војници, истина, имају прописане униформе, али се резервисти облаче по сопственом нахођењу, сматрајући да је достојанство задовољено уколико носе неформалну капу. Све то збуњује страног посетиоца, који тешко разликује војника од цивила уколико војник није у регуларној војној служби када га лични прибор и војничко шепурење не обележавају са сигурношћу као униформисано лице.

На друму наилазите на конвој воловских запрега. Погледате војну пратњу. Први човек је у сељачкој ношњи - од грубог материјала домаћег ткања, са капутом, прслуком и чакширама чуднога кроја, украшеној гајтанима; прслук обучен преко капута, а чакшире изразито врећасте у делу за седење и уских ногавица. Опасач, чарапе и четвртаста платнена торба коју носи обешену о једно раме нападно привлаче поглед са две миље раздаљине. Пушка му о рамену виси на парчету канапа, а појас му је начичкан ситним оружјем и муницијом. Корача чврсто, а стопала у сандалама су му неуморна колико и точкови његових воловских кола.

СЛЕДЕЋИ је оригиналнији. Пореклом из неког другог краја, његова одећа је бела, са црним гајтаном чудних мотива, док на глави носи велику капу од овчије коже која изгледа као природна вунаста коса аустралијског човека из дивљине. Човек иза њега пре личи на првог, али више делује као ратник. Његова пушка је српска, малога калибра. Изгледа да за њу има повећу залиху муниције у великим кутијама, али он носи и импозантан појас пун прелепе сјајне танади која би могла одговарати необично великој ловачкој пушци за крупну дивљач или омањем топу. Следећи има сиви аустријски шињел и носи две пушке. У целој постави нема двојице истих.

Уколико путујете возом, можда ћете видети и младе војнике. Они имају врло уредну и практичну униформу, топло браонкасто-сиву, бар већина њих, иако ћете запазити да се може наћи и подоста руских и аустријских. Готово сви путнички возови имају позади теретне вагоне и камионе пуне војника наоружаних до зуба и жестоке нарави. Док воз клопара лепим српским долинама, ти ратници се збијају на вагонима и певају песме о биткама.

С НЕШТО среће, наићи ћете и на неке комите . То су добровољачке јединице, регрутоване из редова образованог света и државне аристократије. Регуларна војска их признаје, али оне воде сопствени герилски рат, бирајући за себе најтеже и најопасније положаје. Србија их има око 10.000, и они за непријатеља-освајача представљају најтежи изазов. Њихова дисциплина је чак строжа од оне у редовној војсци, а на најмањи гест непослушности официр ће личним револвером устрелити сопственог човека.

Ови момци су, природно, војни „крем“ и многе се сјајне приче причају о њиховој смелости. Омиљено оружје им је „српска ручна бомба“, стварчица која има облик пљоснате, четвртасте чутурице за ракију са месинганим навојним осигурачем.

Кад нападају ров, на пример, они допужу што је ближе могуће а да не буду примећени. Онда сваки човек дохвати своју бомбу, чија је једна половина у његовом појасу, те, одврћући осигурач, оштро удара ручицом упаљача о своју пушку или неки тврд предмет. Уколико би је сместа бацио, могла би лежати на земљи неексплодирана довољно дуго да је се дочепа непријатељ и завитла назад, али вешти Србин у длаку познаје дужину паљења те попут бацача у бејзболу маше бомбом напред-назад, бројећи секунде и рачунајући удаљеност своје мете. У последњем тренутку убацује бомбу у ров Аустријанаца, где она тренутно експлодира са разорним ефектом. Замислите неколико стотина таквих момака како истовремено стижу до рова пуног људи.

ВЕЛИКА предност ових комита јесте њихова велика мобилност и независност. Они се самостално снабдевају и у сопственој земљи би могли наставити с борбом годинама по слому регуларне војске.

Срби - са изузетком образованијих и оних који су више путовали - имају о рату нејасне представе. Један војник ме је питао: „Како то да Француска, Енглеска и Русија не могу да потуку Немачку кад ми Срби потпуно сами тучемо Аустрију?“ Ако им кажете нешто о огромној снази Немачке, они одговоре да је штета што немају пар стотина хиљада српских војника вишка да истерају Немце из Белгије.

Природно је да Срби имају високо мишљење о својој војсци кад схватите да у Србији има 60.000 аустријских заробљеника похватаних за десет дана. Они су сад постали део живота земље и могу се видети посвуда на разним пословима. Осим кад су стационирани близу границе, дата им је велика слобода, и, у целини гледано, мора се рећи да се с њима добро поступа. Храна им је иста као и она српских војника, а посао и радно време као у српских радника.

ВЛАДА познаје њихове занате, те им се кад год је могуће даје посао у сопственој струци, а неки од школованих добијају и накнаду за рад. Највећи страх им задаје тифус који се појавио међу њима и стравично косио. Неко време се чинило да неће бити преживелих од те пошасти која се брзо проширила на Војску Србије и харала војним болницама у страшним размерама; али уложени су велики су напори и благовремена помоћ је стигла споља. Основане су енглеске, америчке и француске болнице, а предстојећи долазак топлог времена значио је завршни ударац на епидемију.

Заробљеници представљају чудну смешу раса и језика. Великим делом долазе из покрајина Јужне Аустрије и говоре само српски. Од осталих, много је Чеха, или Бохемаца, а пошто су њихови различити дијалекти сродни српском језику, скоро сви су до сада научили пристојно да говоре српски. Међу њима, човек који течно говори немачки представља изузетак. Такође има много Мађара, који, генерално, знају само свој збуњујући језик и изгледају спори у учењу још неког.

УМЕТНИК КОЈИ ЈЕ ОБЕЛЕЖИО СВОЈЕ ВРЕМЕ

СЕСИЛ ХАУАРД (1888–1956) је био истакнут амерички сликар и вајар. Школовао се у Бафалу и Паризу. Ране радове – цртеже и скулптуре животиња – начињене у Антверпену излаже на Јесењем салону 1910. године. Настањује се на Монпарнасу и редовно излаже у париским галеријама и на уметничким салонима. У САД, прву изложбу, женских актова, имао је 1913. године у Њујорку и Бостону. Враћа се у Париз и почетком рата носи носила с рањеницима у једној енглеско-француској болници, а 1915. године борави шест месеци у Србији (Врњачка Бања) са мисијом Британског Црвеног крста. Прелази преко Албаније. Затим, живећи на релацији Француска–Енглеска–САД, наставља богату и успешну уметничку каријеру. Наставак каријере му доноси бројна висока признања и положаје у уметничким институцијама, што се види и из присуства његових радова у највећим музејима и чињенице да му је посвећено 12 књига и један филм.

СУТРА: ЖЕНА ХИРУРГ НА СОЛУНСКОМ ФРОНТУ

Препоручујемо

Фељтон

0 3

ФЕЉТОН - ДОКТОР КОЈИ ЈЕ СПАСАО БЕОГРАД: Едвард Рајан је био легендарни амерички лекар у служби Црвеног крста

17. 04. 2022. у 18:00

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - OJ СРБИЈО, МОЈА МИЛА МАТИ: Једина земља која је сама себе ослободила

15. 04. 2022. у 18:00

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - ГУЧЕВО И ДОЛИНА ЛЕШЕВА: Видљиви су били трагови топова које су Срби вукли на врх

14. 04. 2022. у 18:00

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - НЕСЕБИЧНА И ХУМАНА ДЕЛА: Цена очувања достојанства и слободе није била мала

13. 04. 2022. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације