ФЕЉТОН - ХЕРОЈСКА БОРБА ЗА НЕЗАВИСНОСТ: Уметници су својим сликама дочаравали агонију Србије

САМОСТАЛНИ успеси против аустроугарских снага које је Српска војска постигла у првој години рата пробудила је јавни сентимент широм земаља савезница.

Малвина Хофман, највећа жена-вајар Америке

Многи истакнути научници пожурили су да кроз своје публикације прикажу резиме историје Србије са циљем да едукују публику на енглеском говорном подручју, како је то формулисао пуковник Спенсер Браун, "да би се потпуније пробудило саосећање нашег народа". Дневне новине у Сједињеним Државама, као и у свим англофонским земљама, пуниле су ступце хроникама догађаја на српском фронту и доносиле интервјуе о страхотама рата са онима који су их лично доживели или били њихови сведоци током боравка у Србији.

Ни уметници нису заостајали за људима од пера. Они су цртежима или сликама дочаравали агонију Србије, живо приказујући патње српске нације у целини, од краља до најскромнијег сељака. Они су цртежима или сликама дочаравали агонију Србије, Малвина Хофман можда највећа жена-вајар Америке, креирала је ратне постере који су позивали на помоћ Србији. Када је Џон Рид отишао у Србију 1915. године, пратио га је пријатељ и уметник Бордман Робинсон чијим се сликама послужио у илустровању својих књига.

Како је приметио један историчар, случај Србије је тако силно промовисан у штампи, публикацијама и јавним говорима и имао такав утицај на обликовање јавног мњења у англофоном свету "да су се Лојд Џорџ, Балфур и други забринули да ће изгубити контролу над спољним односима". Саосећање се нарочито пробудило када је у ударне вести доспела необуздана епидемија тифуса која је гутала српско становништво, претећи да на свом путу збрише читаву нацију. Просрпски сентимент у годинама рата утицао је чак и на ортографију енглеског језика. До тога рата, уобичајено је коришћен етноним Servia. Међутим, према Полу Фаселу , "...када је рат већ почео, та одредница за храброг савезника није више одговарала... исувише сугеришући сервилност. Негде између августа 1914. и априла 1915, име те земље је у новинама тихо уздигнуто на "Serbia", те је "Serbia" и остало". (У ствари, промена је дошла као резултат писма Српске амбасаде у Лондону упућеног на адресе новинских кућа и јавности којим се подстичу да усвоје спелинг "Serbia" и "Serbian" уместо "Servia" и "Servian": "Потоњи спелинг је врло увредљив за наш народ, углавном зато што сугерише погрешну изведеницу из латинског корена који значи "служити" ("to serve"). Извор је интимног бола код Срба гледање како неки новинари истрајавају са коришћењем искварених облика. The New York Times, January 14, 1915)

ПРОМОЦИЈА случаја Србије није била ограничена само на усмени омаж; широм земаља енглеског говорног подручја основан је један број саосећајних организација које су Србију снабдевале врло конкретном помоћи, њој тако очајнички потребном. Вођа тог хуманитарног покрета била је Мејбел Гордон Данлоп, рођена Американка и супруга Славка Грујића, подсекретара у Министарству иностраних дела Србије. У септембру 1914. године, она је отпутовала у Енглеску, у Лондон, да би обзнанила ратну несрећу Србије и потражила медицинску помоћ и потрепштине за српске ратне страдалнике. Ту је успела да оснује Српски потпорни фонд, 23. септембра 1914, који је већ до октобра исте године прикупио довољно средстава да у Србију пошаље једну потпуно опремљену и кадровски уобличену војну болницу, са леди Паџет као управницом. Идеју су убрзо преузели британски прекоморски доминиони где су успостављени слични хуманитарни фондови за Србију. Она је потом наставила путовање у родну Америку где је установила једну изузетно добро организовану мрежу за прикупљање помоћи. За почетак, у години 1914, помогла је да се оснује Српски потпорни комитет Америке. Током наредних посета планирала је и организовала неколико других комитета за помоћ: у јануару 1915, организовала је Комитет за помоћ пољопривреди Србије, а у јануару 1916. године Фонд за породице српских официра и функционера. Затим је, у марту 1917, установила Српски болнички фонд . Њој се приписује заслуга за мотивисање Рокфелерове фондације да се заинтересује за Србију и она је, то је јасно, ангажовала др Едварда Рајана, "спасиоца Београда", да поведе прву америчку медицинску мисију у Србију 1914. године. Она је, такође, регрутовала др Кетрин Х. Травис са још неколико медицинских сестара из Вашингтона које је одвела у Србију како би основале Дечју болницу у Нишу. Била је неуморни беседник и аутор писама које је слала уредницима.

СВИ ти фондови и комитети прикупили би огромне суме новца, медицинске залихе и опрему, пољопривредне алатке и семе, те тако давали неизмерљив допринос одржању и преживљавању српске нације у целини.

Здружено настојање да Србија буде херојски пример борбе за независност потлачених народа и да се америчка јавност мотивише да се прикључи помагању Србије снажно је ојачано од стране неких угледних српских "мотиватора" и учесника кампање. Највећи учинак је постигао др Михајло Пупин, проналазач и славни професор физике на Универзитету Колумбија, близак познаник председника Вилсона. О њему се говори као о "највећем лобисти" којег је Србија икад имала у Америци. Својим говорима и обраћањима јавности, те чланцима у "Њујорк тајмсу", Пупин је подучавао америчку јавност где се Србија налази, ко су Срби и зашто ратују, стално приказујући Србију као нацију жртву присиљену да се бори за сопствено постојање. Стога није тек коинциденција то што је председник Вилсон, већ 1914. године, објавио да је за започињање рата одговорна искључиво Аустроугарска.

ДРУГИ учесници у кампањи за српску ствар били су млада Јелена Лозанић, једна од вођа српског сифражетског покрета, ћерка др Симе Лозанића, дипломате и председника Српске краљевске академије. Као представница Српског Црвеног крста, она је била на три подужа путовања у Северној Америци, прокрстарила Сједињеним Државама и Канадом држећи говоре и беседе у готово сваком значајнијем граду и варошици, објашњавајући несрећу свога народа и молећи за помоћ у његовом спасавању. Слично, године 1916, српски државник и дипломата у одмаклим годинама Чедомиљ Мијатовић одрекао се свог пензионерског комфора у Лондону, у Енглеској, да би прешао океан како би говорио и држао предавања Американцима и Канађанима о ратном страдању свог народа. На тој предавачкој турнеји га је пратила Емелин Панкхерст, британска политичка активисткиња и предводница британског сифражетског покрета, непоколебљива заговорница српске ствари. Посета је трајала четири месеца током којих су посетили Њујорк, Покипси, Филаделфију, Кливленд, Чикаго, Провиденс, Хартфорд, Хамилтон, Питсбург и Ирвингтон, укључујући и водеће америчке универзитете: Харвард, Јејл, Колумбију, Чикашки и Колеџ Васар, пре преласка у Канаду где су обишли Торонто, Отаву и Монтреал.

ПУКОВНИК ОСВАЈА ЏЕТ-СЕТ

ВЛАДА Србије је 1916. године послала пуковника Милана Прибићевића у Сједињене америчке државе у мисију подстицања српских исељеника да се боре за спас отаџбине. Он је пропутовао ову земљу држећи узбудљиве говоре и очигледно постао прилично популаран у друштвеним и џет-сет круговима Њујорка. Шириле су се гласине да је можда чак и у романтичној вези са вајарком Малвином Хофман, којој је послужио као модел за скулптуру насловљену "Модерни крсташ".

СУТРА: Спасилац Београда из Пенсилваније

Препоручујемо

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - ВАШИНГТОН ОТКРИВА БЕОГРАД: Први споразум, Конвенција о екстрадицији, потписан је 1901. године

10. 04. 2022. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације