ФЕЉТОН - СУДБИНА СРБИЈЕ ВЕЗАНА ЗА МОСКВУ: Карађорђе није успео да придобије ни Аустрију, ни Француску да помогну Србима

ЧЕТИРИ правца продора Срба, у марту 1809, на неослобођене територије потврђивала су да се нису одрекли идеје ослобођења и уједињења српских земаља.

Карађорђево ослањање на Русију није било хир

У офанзиви на Босну, под командом војводе Јакова Ненадовића, устаници су заузели Вишеград, Сребреницу, Јању и Бијељину, стигли до Тузле и на четири сата хода од Сарајева. Највеће успехе постигао је вожд Карађорђе, чији задатак је био да успостави територијалну везу са Црном Гором.

Заузео је Нову Варош, Сјеницу, Нови Пазар (без тврђаве), долину Лима од Прибоја до Бијелог Поља. У његов логор стизали су, спремни да му се придруже, Срби из Брда, Херцеговине, Црне Горе и Боке. Двојицу војвода послао је митрополиту Петру I на Цетиње.

Трећа војска, послата под командом војводе Миленка Стојковића ка Видину није се, међутим, спојила са руским снагама, које нису прешле набујали Дунав. То је ослободило руке главнини турских трупа, која је кренула ка Нишу, где је Милоје Петровић, на челу четвртог правца кретања, требало да наступа ка Пироту и Врању. После пораза Срба на Каменици, Турци су освојили готово целу источну Србију и кренули долином Мораве ка Београду. Српске офанзиве у Босни и Старој Рашкој морале су да буду прекинуте.

Карађорђе је јурио ка Морави да би зауставио Турке. Опасност је прошла тек када је, крајем августа 1809, нови командант Дунавске војске кнез Пјотр Иванович Багратион прешао Дунав. Крајем септембра Срби су се готово свуда вратили на старе границе.

НЕПОСРЕДНА последица догађаја из 1809. био је Карађорђев покушај окретања ка Аустрији и Француској. Он је већ после боја на Каменици нудио аустријском двору српске градове у замену за хитну војну помоћ. Сутрадан после бекства Родофиникина, вожд је 28. августа 1809, у писму команданту Славонско-сремске границе генералу Јозефу Симбшену, понудио Аустрији да трупама запоседне Србију и помогне у одбрани од Турака. У том тренутку, међутим, и Аустрија се борила за опстанак. Наполеонова Француска потукла ју је у бици код Ваграма, да би је натерала да октобра 1809, потпише понижавајући Шенбрунски мир. Осим тога, кнез Клеменс фон Метерних, који је 1809. преузео кормило спољне политике Аустрије, био је одлучно против сукобљавања са Турском због Србије. Као и до тада, Хабзбуршка монархија била је спремна да помогне само посредовањем на Порти.

Наполеон се, међутим, налазио на врхунцу моћи. Миром у Шенбруну основао је Илирске провинције, којима је, поред Далмације, Дубровника и Боке, придружио хабзбуршке земље Истру, Западну Корушку, Крањску, делове Хрватске и Крајине до десне обале реке Саве и ушћа Уне. На њихово чело поставио је маршала Огиста де Мармона, дотадашњег гувернера Далмације. У Илирским провинцијама, припојеним Француској, Срби су били склони Русији, Србији и Црној Гори и одбијали су регрутацију. Под француском управом добили су, међутим, признање постојања Српске цркве, свог епископа, управу на свом језику, изграђени су путеви, уређиване луке и отваране школе.

КАРАЂОРЂЕ је Наполеону, истог дана када и Францу I, посебним писмом понудио окупацију српских градова и покровитељство над Србијом. Истицао је да "српски народ у Србији не припада никоме" и да је сам, својом борбом, изборио себи право на слободу и избор покровитеља. Тврдио је да ће "непријатељи Великог Наполеона бити и непријатељи Србаља", као и да су они спремни да за Француску придобију своје сународнике у Босни, Херцеговини и Македонији.

Ово писмо Наполеонуј е, преко Букурешта у Беч, однео граничарски капетан Радо Вучинић, припадник угледне личке породице, пријатељ Ивана Југовића и убеђени франкофил. У Бечу је успео да се октобра 1809. сретне са министром спољних послова Француске Жан-Батистом де Шампањијем и, потом, са Меријажом, који је тада служио у управи илирских провинција. Шампањи је, у име императора, међутим, наглашавао да Француска жели да настави да негује добре односе са Турском. Његова упутства конзулу у Букурешту сведочила су, међутим, да је Наполеон желео да, за случај да се Порта окрене Британији, сачува тајни контакт са српским устаницима. То је било све што је Вучинић постигао и у својој другој мисији, када је у Паризу остао од маја 1810. све до 1814. године.

У ИСТО време, после успостављања тешњих веза Француске са Аустријом, Наполеон је говорио Метерниху да је знао да су Срби нудили Бечу да буде њихов покровитељ. Називао је Србију аустријском провинцијом и предлагао аустријском цару да је окупира. Метерних је одговарао да је упознат са тим да су Срби исте понуде чинили и Француској, као и да је Аустрија желела да сачува целовитост Турске. У Бечу је тада био и Иван Југовић, да би у Карађорђево име изнова нудио Београд и остале српске градове. Примио га је у тајну аудијенцију сам цар Франц I, али се мисија завршила без успеха.

Вожд није успео да придобије ни Аустрију, ни Француску да помогну Србији и прихвате покровитељство над њом. Судбина Србије била је везана за Русију. [...]

Нема сврхе постављати питање да ли је окретање искључиво Русији била грешка Карађорђеве дипломатије. Правог избора није било. Карађорђе је покушавао да стекне покровитељство Аустрије и Француске. Ни Британија није била заинтересована за Србију.

Подршка се могла стећи само у Русији. Упркос томе што се Русија показала спремном да Србију, у тајним споразумима великих сила, препусти аустријској интересној сфери, њена практична политика на тлу Србије била је изузетно активна и није трпела супарништво осталих сила.

УСПЕСИ Карађорђеве Србије били су, у ствари, део светског процеса јачања Руске империје и њеног продирања ка југу. Слом Србије био је последица привременог слабљења Русије, услед Наполеоновог напада. [...] Доба од 1814. до 1856. биће време највеће моћи Русије у Европи. Зато ће, после привременог слома из 1813-1815, били могући даљи успеси српске дипломатије, ослоњене на Петроград, све до коначне обнове српске државе, макар и као аутономне кнежевине у саставу Османског царства. Доба кнеза Милоша Обреновића зато је део једне целине и једног процеса започетог Карађорђевим устанком. Слом Србије из 1813. није могао да утиче на даљи успон Русије. Он није могао да поништи јуначко наслеђе из доба вожда Карађорђа, нити тада стечена емпиријска искуства о политици великих сила на Балкану. [...] Коначно, циљеви српске спољне политике у овом добу сасвим су одговарали наслеђу протеклих векова. Ослањање на Русију није било хир, него неумитност историје.

KRAJ

Препоручујемо

Фељтон

0 2

ФЕЉТОН - СПАЈАЊЕ СРБА И РУСА НА ДУНАВУ: Улогу словенске браће у Карађорђевим плановима налагала је традиција и реална процена односа снага

11. 03. 2022. у 18:00

Фељтон

0 2

ФЕЉТОН - РУСИЈА СТРАТЕШКИ НЕПРИЈАТЕЉ: МИТРОПОЛИТ Петар I тражио је стварање Словено-српске државе

10. 03. 2022. у 18:00

Фељтон

0 4

ФЕЉТОН - ОЧЕКИВАЛИ СУ ТУРСКУ ОСВЕТУ: У погађањима великих сила, Срби су препуштени судбини

09. 03. 2022. у 18:00

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - СТАРЕШИНЕ ЗАДРУГА ДИЖУ УСТАНАК: У Петрограду су разрађивани планови поделе Турске

08. 03. 2022. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације