ФЕЉТОН - ДОЛАЗАК ОБРАЗОВАНЕ МЛАДЕЖИ: Заједница вере и завета прераста у заједницу језика и порекла

СРПСКИ народ у Аустрији и Карловачка митрополија биће, тако, ојачани предузимљивом личношћу избеглог патријарха Арсенија IV Јовановића Шакабенте, који је имао изоштрене и јасне појмове о интересима и правима српског народа, што се видело из његовог меморандума бечким властима, насталог пре рата и сеобе.

Патријарх Арсеније IV Јовановић Шакабента

У овом меморандуму се тражило стварање српске државе, вазалне према Аустрији, са сопственом државном управом, војском и школством, самосталном црквом, ослобођене великих пореских дажбина. Требало је да обухвати целу "Илирију", све земље у којима је живео "илирско-рашки народ": "Србију, Албанију, Бугарску, Босну, Херцеговину и друге провинције" .

По преласку из Пећи у Карловце, патријарх Арсеније IV подстакао је обнову култова српских светитеља и занимање за националну прошлост, из чега ће настати Жефаровићева и Месмерова Стематографија. Ту се наглашавало да "покрајине Илирика припадају нашој српској отаџбини", док је Арсеније IV називан "патријархом Илирика". Ово дело, посебно представа цара Душана окруженог грбовима илирских земаља, биће прави "идеолошки приручник патријарха у Сремским Карловцима", како то каже Дејан Медаковић.

Стематографија ће, иако ју је царска цензура првобитно била одобрила, у време Првог српског устанка бити забрањена и уништавана.

ПОСЛЕДИЦЕ сеоба Арсенија III и Арсенија IV по Српску цркву биле су немерљиве. По одласку Арсенија III Турци су, не обазирући се на самоуправу Српске цркве, за пећког патријарха именовали Калиника I. Срби су тада имали два патријарха. Настао је расцеп Српске цркве на две половине које су се, после Карловачког мира, нашле у две државе.

Упркос намерама бечких власти да их сасвим раздвоје, Карловачка митрополија ће, иако канонски аутономна, остати у саставу Пећке патријаршије. Када после побуне и сеобе Арсенија IV Турци буду почели да на трон у Пећи постављају Грке, везе ће бити прекидане, да би се обнављале онда када Срби буду заузимали то место. Пећка патријаршија ипак је изгубила поверење Турака, па ће Грци и српске епархије попунити својим владикама. Такав положај Срба у Османском царству и притисак грчке јерархије довешће, на крају, до укидања Пећке патријаршије 1766. године.

Пећка патријаршија тако је престала да буде носилац српске спољне политике. У 19. век њене епархије ће ући без јединствене управе, у оквирима покрајинских цркава, под различитим државним властима. Идеје и традиције очувања предања, ослобођења и уједињења српског народа, наставиће, међутим, да покрећу спољну политику обновљених српских држава.

РУСКИ утицај на Србе у Аустрији учвршћен је проруском културном политиком Српске цркве, насталом у отпору према унијаћењу: усвајањем рускословенског за језик литургије и културе, прихватањем руских књига и учитеља. Такво расположење Срба потврђено је масовним сеобама у Русију. У највећим исељеничким таласима, 1751-1752, у Малој Русији настале су Нова Сербија и Славеносербија. Српским Крајишницима, свиклим да гину за аустријске цареве широм европских ратишта, у православној, постпетровској, меритократској Русији, указивале су се много веће, неслућене могућности, па и, у Аустрији недостижни, генералски чинови.

У готово исто време када је у Османском царству укинута Пећка патријаршија, у Хабзбуршкој монархији је потчињена Карловачка митрополија. Свеобухватним, углавном присилним реформама српског духовног живота, подржављеним школама и цензуром штампе, од 1769. до 1779. администрација аустријске царице Марије Терезије (1740-1780) успеће да преусмери Србе од њихових руско-словенских узора ка пожељним, државним, аустријско-немачким моделима.

ИДЕНТИТЕТСКА политика Илирске дворске канцеларије, задужене за српске послове, биће умногоме успешна. Управо тада она је, поред осталог, на силу поунијатила православни Жумберак. Утицај Русије ипак неће бити пресечен. Он се ширио старим, црквеним, али и неочекиваним путевима, поред осталог и кроз просветитељски култ Петра Великог.

Карловачка митрополија ће, са својом српском црквеном јерархијом и општим успоном родољубља у 18. веку, остати важно српско духовно и национално упориште, поготово под митрополитима Павлом Ненадовићем или Стефаном Стратимировићем.

Упоредо са слабљењем Српске цркве у 18. веку, на тлу Аустрије уздизао се српски грађански слој. Гроф Ђорђе Бранковић, који је 1688. године аустријском цару предлагао стварање српске илирске империје, да би остатак живота због тога провео у заробљеништву, својом појавом и амбицијама припадао је племству, али је најавио улазак у историју обновљене српске световне елите. Његово супарништво са патријархом Арсенијем III око световне власти над Србима није било случајно. Српско племство, као последица намере Хабзбуршке монархије да интегрише водеће српске слојеве јавило се крајем 17. и почетком 18. века, али се брзо претапало у Мађаре и Немце и није имало значајнији утицај на српску историју. Трговци и занатлије, добрим делом потекли од прогнаника из Старе Србије, имаће сјајнију будућност.

ИЗ ХЕРЦЕГОВАЧКОГ трговачког слоја потекао је гроф Сава Владиславић, дипломата Петра Великог, најзаслужнији за повлачење границе између Русије и Кине и за обавештавање руског двора и јавности о Србима и Јужним Словенима. И као високи царски чиновник бавио се уносним трговачким пословима. Уочено је да се српски трговци, па и занатлије, појављују у пресудним историјским догађајима већ у доба Кандијског рата. Успон српских трговаца у 18. веку био је само део "освајачког пута балканског православног трговца" који се тада, према истраживањима Трајана Стојановића, посредујући у размени добара између Османског царства, средње и источне Европе, кретао широким подручјима од Леванта и јужне Русије до јужне Италије и Немачке.

Школске реформе Марије Терезије ће, уз то, постепено створити нови слој световно образованих српских интелектуалаца, синова трговаца, војника и свештеника. Како ће показати пример Доситеја Обрадовића, њихово виђење српске спољне политике остаће, бар када је реч о идеалима ослобођења и уједињења, у традицијама Пећке патријаршије.

Последње деценије 18. и прве деценије 19. века донеће постепено редефинисање идентитета српског народа, по угледу на њихове просветитељске и романтичарске западне узоре, из заједнице вере и завета у заједницу језика и порекла.

СУТРА: Руси не верују Шћепану Малом

Препоручујемо

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - ПАТРИЈАРХ ОБНАВЉА ВЕЗЕ СА РУСИЈОМ: И Црна Гора је била усред интереса великих сила

02. 03. 2022. у 18:00

Фељтон

1 6

ФЕЉТОН - ВЕЛИКИ УСПОН АУСТРИЈЕ И РУСИЈЕ: Турци су се за све своје ратне поразе светили на Србима

01. 03. 2022. у 18:00

Фељтон

0 4

ФЕЉТОН - УЧВРШЋИВАЊЕ ВЕЗА СА РУСИЈОМ: Српски свештеници су доприносили духовном животу Русије

28. 02. 2022. у 17:00

Фељтон

0 3

ФЕЉТОН - БАРЈАК СА ЛИКОМ СВЕТОГ САВЕ: Насупрот турској исламизацији било је римокатоличко унијаћење

27. 02. 2022. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације