ФЕЉТОН - БАРЈАК СА ЛИКОМ СВЕТОГ САВЕ: Насупрот турској исламизацији било је римокатоличко унијаћење

ПРЕМА неким сведочењима, у највећем српском устанку, подигнутом у Банату 1594. године устаници су носили барјаке са ликом Светог Саве.

ПОСВЕЋЕНОСТ Патријрах Пајсије Јањевац

Синан-паша, потурчени Арнаут, казнио их је спаљивањем моштију Светог Саве на Врачару (1594). По свој прилици, био је то преломни догађај који је означио почетак дугорочног непријатељства између Српске цркве и Османлија, за које је Ђоко Слијепчевић приметио да је било прекидано тек кратким периодима примирја и сарадње. Колективно кажњавање Срба спаљивањем моштију Светог Саве јасно је указивало на то да их је непријатељ видео као политичку и духовну целину, уједињену култом овог светитеља.

Ускоци су били успели да заузму Клис, кључно утврђење на најкраћем путу из Далмације у Босну, али су га, због пасивности Аустрије и непријатељства Млечана, брзо изгубили (1596). Херцеговачки митрополит Висарион и охридски архиепископ Атанасије, који је имао значајан утицај на Албанију, 1595. и 1596. обраћали су се за помоћ папи Клименту VIII и цару Рудолфу II. Висарион је папи и аустријском цару слао Дубровчанина фра Доминика Андријашевића, потоњег бискупа Скадра и Нароне. Устанак у Брдима и Херцеговини почео је и завршио се 1597, поразом побуњеника код Гацка.

МОЛБЕ за помоћ папи, Аустрији и Шпанији упућивао и српски патријарх Јован Кантул. У својим дипломатским акцијама иступао је заједно са митрополитом Висарионом и никшићким војводом Грданом, вођом херцеговачких устаника, на кога се на Западу озбиљно рачунало. Калуђер Дамјан Љубибратић се, као патријархов изасланик, кретао између Напуља, Рима, Фиренце и Мадрида. У писму "калуђера од Сервије Дамјана и Павла", насталом 1597. у кругу патријарха Јована, митрополита Висариона и војводе Грдана, упућеном папи Клименту VIII, Срби су се папи представљали кроз детаљну историју својих светитеља и владара, Немањића, краљева Босне и Црнојевића, кроз набрајање својих земаља и старешина, спремних да се, уз папину помоћ, изборе за ослобођење целе, како се ту каже, "српске земље и приморске". Дамјан и Павле тврдили су да "како су Турци однели Светога Саву из Милешеве њима Бог не помага", као и да су, пошто их "убијају хришћани са сваке стране", сами почели да говоре "веће није нашега царства". Док су Срби из Баната за краља хтели ердељског кнеза Сигисмунда Баторија, Дамјан и Павле тражили су од папе да им за владара он одабере "добра хришћанина који ће цркве љубити и хришћане миловати", пошто су српске династије, како су истицали, изумрле. Писмо је одисало националном самосвешћу и упорном жељом за ослобођењем и уједињењем, макар и под вођством папа и страних владара.

У ОДГОВОРИМА Климента VIII на писма патријарха Јована заиста је захтеван прелазак на унију, при чему папа није могао да понуди стварну војну помоћ. Дамјан Љубибратић је, како се сматра, у патријархово име пристао на унију. Остало је, међутим, отворено питање његових овлашћења, искрености, као и интерпретације извора о том догађају. Из патријарховог, али и папиног потоњег деловања не види се да се ишта променило.

Патријарх и војвода Грдан су се, после аустријско-турског мировног уговора потписаног на Житви 1606, окренули Шпанији. Дамјан Љубибратић и Доминик Андријашевић стигли су, преко Напуља, у Мадрид да би ту потписали уговор о подизању устанка Срба и Арбанаса (1606). Ни када су се, суочени са непријатељством Венеције у јадранским водама, повукли и Шпанци, па и папа, Срби нису одустајали. У име патријарха Јована, војводе Грдана и српских старешина из Херцеговине, Брда и Црне Горе, српски калуђери и приморски "Словини", авантуристи и самозванци, путовали су италијанским земљама и нудили престо "свег пука српско-илирског језика" и "целе Румелије" тамошњим династима. Понуде Срба прихватали су, редом, бар на речима, савојски војвода Карло Емануел I, мантовски војвода Винченцо I Гонзага и велики тоскански војвода Козимо II Медичи. Захтеви патријарха Јована да се несуђени српски краљеви писмено обавежу да ће поштовати православну веру својих поданика сведочили су о његовом непромењеном односу према римокатолицизму.

ЈАДРАНСКЕ поморске републике стављале су своје политичке и трговачке интересе изнад ослобођења православних хришћана од муслиманске власти. Био је то почетак дуге традиције реалполитичке сарадње са Турцима у западној политици. Започео ју је, неколико деценија раније (1536), француски краљ Франсоа I када је, да би обуздао нараслу моћ цара Карла V, ушао у савезничке односе са Сулејманом Величанственим. И Венеција је у Шпанији видела стратешког противника. Дубровник је, као и Венецију, трговина одраније упућивала на Османско царство. Зато су о плановима италијанских претендената, Српске цркве и устаника Млечани и Дубровчани обавештавали Турке, при чему је Венеција била спремна да својом флотом заустави сваки покушај искрцавања на јадранској обали.

Тек ће смрт патријарха Јована у Цариграду 1614, како се сматра од турске руке, означити коначни неуспех ових настојања. Иза свега остало је разочарање у западне силе. Насупрот турској исламизацији стајало је римокатоличко унијаћење. Сарадњу са западним силама и погрешну процену о предстојећем слому Османског царства, Срби и њихов патријарх платили су главама и огромним жртвама.

НОВИ патријарх Пајсије Јањевац (1614-1647), сав посвећен учвршћивању култова српских светитеља и "завета отаца", биће много опрезнији у процени места Патријаршије и Срба унутар сложених односа између Великих сила. Уз много труда, успео је да ублажи турско неповерење. У његовом добу и за време његових наследника на патријаршијском трону Римска курија је, уз помоћ своје новоосноване Конгрегације за пропаганду вере, удвостручила напоре да, упоредо са успесима у Малој Русији, и Србе преведе на римокатоличку унију. Српски патријарси су, такође, за све то време морали да рачунају на непријатељство Грка, који су покушавали да их врате под своју јурисдикцију. Римски проповедници то су знали и зналачки користили. Коначно, Русија се, после учвршћивања Романова на московском престолу (1613), коначно указала као извор охрабрења и помоћи у сучељавању са вишеструко јачим противницима.

СУТРА: Учвршћавање веза са Русијом

Препоручујемо

Фељтон

0 4

ФЕЉТОН - УЧВРШЋИВАЊЕ ВЕЗА СА РУСИЈОМ: Српски свештеници су доприносили духовном животу Русије

28. 02. 2022. у 17:00

Фељтон

0 5

ФЕЉТОН - ОЧУВАНА ВЕЗА СА НЕМАЊИЋИМА: Цар Иван Грозни није био равнодушан према свом српском пореклу

26. 02. 2022. у 18:00

Фељтон

0 7

ФЕЉТОН - ЖИВОТ НА КРВАВОЈ ГРАНИЦИ: Срби су били убедљива већина у далматинском залеђу

25. 02. 2022. у 18:00

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - САЧУВАТИ НАРОД ОД НЕСТАНКА: У 19. веку, на османским територијама, политика усмерена на спречавање даље исламизације

24. 02. 2022. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације