ФЕЉТОН - ЖИВОТ НА КРВАВОЈ ГРАНИЦИ: Срби су били убедљива већина у далматинском залеђу

У ДУБРОВНИКУ је видљива и свест о јединству ширег етничког простора. Пореклом и језиком Срби, свесни свог порекла, Дубровчани су изнад свега стављали лојалност својој републици, па су за себе исковали и појам "дубровачки народ", док су свој штокавски ијекавски понекад називали "дубровачким језиком".

Дубровачка лука / Фото Бакрорез из 1772. године

Подстакнути патриотизмом италијанских хуманиста, Дубровчани су заговарали "словинску", "илирску" идеју јединства целог словенског, верски разноликог простора у свом залеђу. Словене су сматрали аутохтоним становништвом Балкана и непосредним потомцима Илира. Шири облик "словинства" обухватао је све Словене, чак и у руским пространствима. Српске традиције Немањића, Косова и ратова са Турцима чиниле су средишњу тему у делима највећих дубровачких заговорника "словинства" и "илиризма", какви су били Мавро Орбини или Иван Џиво Гундулић.

Илирска идеја се јавила и међу православним Србима у Херцеговини крајем 16. века, управо у времену у коме је Римска курија радила на њиховом подизању на устанак против Османлија и преговарала са српским патријарсима о унији. Преко "Илирског грбовника", насталог у последњој деценији 16. века, да би један Дубровчанин скромног порекла, помоћу умногоме измишљених генеалогија, доказао на шпанском двору своје племство, потврђивано је племићко порекло "илирских" породица све до 20. века. Аутори овог утицајног дела позивали су се на некадашње постојање римокатоличког Илирског царства, којим су владали Немањићи, и које је тобоже обухватало не само Србију, Приморје и Босну него и Хрватску, Славонију, Далмацију, Македонију и Бугарску.

У ХАБЗБУРШКОЈ монархији с краја 17. и почетка 18. века "Илирик" ће за Србе бити појам под којим се подразумевала целовитост српског духовног и политичког простора. Патријарх Арсеније III Чарнојевић носиће титулу "патријарха целог Илирика", док ће гроф Ђорђе Бранковић, несуђени српски владар, бити самопроглашени "деспот Илирика". Леополд I ће зато, уместо да прихвати Бранковићеву понуду да буде сизерен српског Илирика, у саставу Хабзбуршког царства, овог заговорника обнове српске државе до краја живота држати у заточеништву. Његови планови са "Илириком" очигледно се нису поклапали са српским жељама. Име "Илир" ће, од његовог доба, бити коришћено као синоним за "Србин" и "Рац", да би у другој половини 18. века у Бечу готово сасвим потиснуло српско име. Намера Срба да илирску, дубровачку, римску, потом и аустријску идеју претворе у средство очувања српске свести и простора, видљива је из прераде Стематографије хрватског писца Павла Ритера Витезовића, настале да би поткрепила илирске амбиције Леополда I (1701), у сасвим српски усмерену Стематографију Xристифора Жефаровића и Томе Месмера (1741), којом су образложене молбе патријарха Арсенија IV Јовановића Шакабенте царици Марији Терезији да му се потврди титула "патријарха целог Илирика".

НЕПОМИРЉИВИ римокатолицизам раздвајао је Дубровчане од главног тока српске политике и дипломатије, коме су припадали гроф Бранковић, патријарси Арсеније III и Арсеније IV. Према српским владарима и обласним господарима позног средњег века, који су се у Дубровник склањали од турске најезде, они су поступали са дужним поштовањем. У својим земљама, које су припајали куповином од српских владара и обласних господара, избрисали су, међутим, све трагове постојања православне вере. Од 16. века, у томе ће главну улогу имати дубровачки језуити.

Прелазак православних брђана, на обалама мора, на римокатоличку веру није одмах значио и примање хрватског идентитета, како се то обично мисли. Да се српска припадност није могла свести само на православље, потврдиће и постојање Срба католика, припадника образоване елите и најугледнијих патрицијских породица у Дубровнику. Они ће се претопити у хрватску већину тек у 20. веку.

Православни Срби, углавном из Босне и Херцеговине, у Далмацију су се насељавали већ у 14. веку, да би се са турском најездом у 15. веку, њихов број нагло повећао. Према млетачким извештајима из 16. века, били су убедљива већина у далматинском залеђу.

СРПСКИ пребези из Османског царства, вични оружју, досељавали су се у највећем броју за време великих ратова између Венеције и Турске, нарочито у време Кандијског рата (1645-1669). На млетачким поседима Срби су насељавали широка подручја од Истре, преко Задра, Скрадина, Книна, Шибеника, Сплита, Клиса, Макарске до Котора, нарочито по острвима, са најјачим упориштима у Равним Котарима, Макарском приморју и Боки. Они су ту били главни војни ослонац Венеције, поготово пошто су Турци проширили своје поседе на делове јадранске обале.

Већ од средине 16. века, Далмација има своју територијалну војну организацију, која израста у Војну крајину. Преговарачке вештине Срба у Далмацији и Зети исцрпљивале су се у одбрани вере и имена од римокатоличког прозелитизма. Венеција није трпела утицаје папа, али је на својим територијама, баш као и Дубровник, здушно подржавала унијаћење Срба.

Војне крајине настајале су почевши од 15. века, дуж граница зараћених сила, Османског царства, Хабзбуршке монархије и Венеције. Тада су, у турском крајишком "серхату", у северној Србији, Срби имали "влашке повластице", које су значиле слободу од свих феудалних обавеза и укмећивања, пореске олакшице и војничку службу. Унутар својих села и заједница чували су традиционалне институције кнежинске самоуправе. Већ средином 15. века Срби су ту имали свог врховног баш-кнеза. Од 1557. окупљала их је њихова аутокефална Пећка патријаршија.

СА ГУБЉЕЊЕМ влашких повластица, услед померања граница даље ка северу и западу, али и промена у унутрашњем уређењу турске крајине, Срби су прелазили у аустријске и млетачке земље. Неретко позивани, уз обећања аустријских и млетачких официра, захтевали су повластице какве су имали у Турској. Тако је вековима, почевши од насељавања у Жумберку (1530), на широком подручју од Сења до Баната, настајала аустријска Војна граница, или Крајина.

Срби су се већ у 14. веку, бежећи од Турака, насељавали у јужној Угарској, да би у 15. веку прелазили и у аустријске земље. Сеобе су узеле маха тридесетих година 16. века, почевши од пада Угарске и укидања серхата у Србији, да би се нарочито појачале у време Дугог рата Османлија и Хабзбурговаца (1593-1606). Када 1690. у Хабзбуршку монархију буде прешао патријарх Арсеније III Чарнојевић и потом (1737) патријарх Арсеније IV Јовановић Шакабента, српске сеобе у ове земље добиће дубљи, одсуднији смисао.

ЧУВАРИ СВЕСТИ И ПРЕДАЊА

ЦРКВА и Крајина биле су, дакле, кључне институције српског народа у добу од слома до обнове српских држава. Живот на граници, на "крвавој крајини" не само империја него и целих цивилизација, бар од 15. века, постаје парадигма српске геополитичке судбине. Крајишници су ипак, иако слободни људи, са самоуправом потврђеном законом и владарским привилегијама, чувајући српску свест и предања, ратовали за султане, дуждеве и цареве. Важан чинилац хабзбуршке спољне и унутрашње политике, увек спремна да, ослоњена на владара, одбрани своја права од сваког притиска, Крајина није могла да води било какву независну, ујединитељску српску спољну политику.

Препоручујемо

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - САЧУВАТИ НАРОД ОД НЕСТАНКА: У 19. веку, на османским територијама, политика усмерена на спречавање даље исламизације

24. 02. 2022. у 18:00

Фељтон

0 3

ФЕЉТОН - ВЕРНОСТ ДУХОВНОМ ПРЕДАЊУ: Кнез Лазар је измирио Српску и Цариградску патријаршију

23. 02. 2022. у 18:00

Фељтон

1 3

ФЕЉТОН - ТЕМЕЉИ СРПСКЕ ДИПЛОМАТИЈЕ: Свети Сава је самосталном црквом усмерио духовни живот Срба

22. 02. 2022. у 18:00

Фељтон

0 2

ФЕЉТОН - БЕЗ ДРЖАВЕ НЕМА ДИПЛОМАТИЈЕ: Поделе ваневропских колонија је узрок Великог рата

21. 02. 2022. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације