ФЕЉТОН - ТЕМЕЉИ СРПСКЕ ДИПЛОМАТИЈЕ: Свети Сава је самосталном црквом усмерио духовни живот Срба

ВЕЛИКЕ силе и Срби сусретали су се на српским етничким просторима који су се, током дугих и бурних векова, изненађујуће мало мењали.

Икона Светог Саве, Фото Архива

"Земље" у којима, како средином 10. века пише византијски цар Константин Порфирогенит, живе Срби чиниле су језгро територија на којима их проналазимо и у тренутку избијања Карађорђевог устанка 1804. године. За те земље, на којима се Срби нису сретали само са Великим силама, него и са суседним народима, биће везани сви српски национални програми и кључне дипломатске акције. То је вековима остао простор српског, штокавског језика, и он ће бити осовина земаља уједињених 1918. у југословенску државу.

Према Порфирогениту, биле су то Србија (простирала се између Саве и Јадрана, од Цетине и Врбаса до Ибра), Паганија (од Цетине до Неретве), Захумље (од Неретве до Дубровника), Травунија (од Дубровника до Котора) и Дукља (од Котора до Бојане). У још старијем извору, Анадима франачког краљевства, каже се да 822. године "Срби држе велики део Далмације", бивше римске провинције која се, опет, простирала између Саве и Јадрана, Истре и Ибра.

ПОТОЊА историја Срба, од њихових првих династија Вишеславића и Војислављевића, па до наших дана, биће одређена процесима уједињавања и разједињавања, ових земаља.

Ујединитељска, државна средишта селила су се из једне у другу земљу, при чему су кључне биле Рашка, Дукља и Босна. Порфирогенитова Србија ће се, најкасније у 11. веку, поделити на Рашку и Босну. Рашку и приморје Немањићи изнова уједињују у, како се тада говорило, "Српску земљу и Поморску", док Босна постаје посебно, српско државно средиште. Душаново царство шири се ка југу, далеко ван оквира српских земаља. У добу обласних господара опет долази до разједињења, да би се нова окупљања могла уочити под Котроманићима, Лазаревићима и Бранковићима. Турско освајање разара све српске државе, да би их обновљена Пећка патријаршија (1557-1766), у времену врхунца Османске моћи, духовно и политички изнова ујединила и, захваљујући сеобама Срба ка северу и северозападу, проширила на простране територије од Острогона и Кањиже до Штипа и Самокова, и од Великог Варадина и Јенопоља до Скадра и Гомирја.

УЗ СВЕ промене и прекиде, основни мотиви који су покретали средњовековну српску дипломатију остајали су трајни и у новом веку. Никола Радојчић, по свему судећи, није погрешио када је у тежњи ка слободи, схваћеној као независност, препознао кључну идеју српске историје, почевши од раног средњег века па до његовог доба. То је било видљиво из односа Срба према моћнијим суседима, држава али и према универзалистичким амбицијама Византије и папа. Радојчић је нарочито наглашавао трајну спремност Срба да у одбрани државне независности поднесу огромне жртве.

Новија истраживања показала су да су савремени биографи Стефана Немање, ујединитеља који је изборио независност, и његова два сина, краља Стефана Првовенчаног и творца аутокефалне српске цркве Светог Саве, који су независност утврдили, као мотиве њиховог дипломатског и државничког деловања најчешће помињали "обнову" "утврђивање" и "самосталност". Како пише Свети Сава, Немања "придоби што му је припадало од српске земље, а одузето му некада насиљем од своје дедовине". У времену краља Милутина, цара Душана и врхунца моћи Немањића, главни мотиви српске дипломатије и ратова су тежња за "богатством" и "моћи". У деспотовини Лазаревића и Бранковића, у добу опадања и искушења, српску дипломатију покретали су "мудрост" и "чуда".

У ОДБРАНИ независности, већ српски владари 9. и 10. века су се, за време сукоба двеју моћних држава, Византије и Бугарске, углавном супротстављали ближим и зато опаснијим Бугарима да би, после њиховог пораза, пружали отпор победничкој Византији. Прихватили су њену веру и њене културне обрасце, али ће ово универзално царство, захваљујући својим претензијама на српске земље, остати политички непријатељ Срба. Они су се, у сукобима са Византијом, ослањали углавном на западне силе. Дукљански владари су јој се супротстављали уз подршку јужноиталијанских Нормана и папа, од којих је Михаило Војислављевић добио краљевску титулу. И после црквеног раскола из 1054. рашки жупани и босански банови су се, у самоодбрани од Византије, окретали Угрима, потом Немцима и Венецији. Ту спољнополитичку традицију следиће и Стефан Немања. Папска краљевска круна Стефана Првовенчаног (1217), развод од Византинке и женидба Млечанком откривали су сличан државнички прагматизам и настојање да се процене стварни интереси и односи снага.

Српске земље тога доба верски су биле изразито хетерогене. У времену римског папе Иноћентија III, угарског, римокатоличког освајања Србије (1202-1204/5), крсташког освајања Цариграда (1204) и почетка крсташких похода угарских краљева на "јеретичку" Босну, Свети Сава се окренуо прогнаном, византијском, никејском цару и патријарху.

Оснивањем аутокефалне, самосталне Српске цркве (1219), одлучујуће је усмерио духовни живот Срба ка византијском, православном Истоку. Такво усмерење било је видљиво већ у другом, православном крштењу Стефана Немање и у Немањином и Савином оснивању Хиландара, светогорског манастира за српске монахе. Успостављањем православних епископија у Поморским земљама, Свети Сава је, штавише, потискивао римокатоличке бискупије и створио је "националну црквену организацију".

СВЕТИ Сава је, наиме, пружао отпор и универзалистичким амбицијама Грка. Они су му пребацивали због његовог српског родољубља и државничких, дипломатских мисија којих се повремено прихватао. Охридски архиепископ Димитрије Хоматијан, гневан због оснивања Жичке архиепископије и издвајања српских епископија из његове јурисдикције, тврдио је да је Саву, који је, побегавши на Свету Гору, "оставио своју земљу и родбину и цело очинско наслеђе", касније "љубав према отаџбини заробила", претварајући га из "испосника у вршиоца и управитеља земаљских послова и произвела га за посланика околним народима".

Србија, ипак, није упознала сукобе између универзалне Римокатоличке цркве и протонационалне, апсолутистичке државе, који су одредили историју латинског Запада и ране, иконоборачке Византије. Напротив, захваљујући сарадњи Српске цркве и државе, први Немањићи успоставили су политичке и духовне обрасце који ће се одржати до краја постојања средњовековне "Српске земље и Поморске". Свети Сава је, састављајући Законоправило, које ће постати основа духовног, правног и политичког живота у средњовековној Србији, преузимајући византијско законодавство, изостављао све оно што је водило ка позновизантијској превласти државе над црквом, као и остварењу папистичких амбиција Цариградске патријаршије. Богдановић је уочио и да је у политичкој мисли средњовековних Срба, за разлику од Византинаца, веома присутна идеја "народа Божјег", "новог Израиља" и "изабраног народа".

СУТРА: Верност духовном предању

Препоручујемо

Фељтон

0 2

ФЕЉТОН - БЕЗ ДРЖАВЕ НЕМА ДИПЛОМАТИЈЕ: Поделе ваневропских колонија је узрок Великог рата

21. 02. 2022. у 18:00

Фељтон

0 2

ФЕЉТОН - НАДМЕТАЊЕ ЗА МОЋ, ПРЕСТИЖ И СЛАВУ: Велике силе крећу се као билијарске кугле, различите по величини

20. 02. 2022. у 16:00

Фељтон

0 2

ФЕЉТОН - ОД БОГА ДОБРО, А ОД ЉУДИ ЗЛО: Кнез Милош је био ненадмашан дипломатски виртуоз

19. 02. 2022. у 18:00

Фељтон

0 2

ФЕЉТОН - ЗЛОДОБРИ КНЕЗ МИЛОШ: Судбина га је одабрала да предводи устанике у Такову

18. 02. 2022. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације