ФЕЉТОН - ОД БОГА ДОБРО, А ОД ЉУДИ ЗЛО: Кнез Милош је био ненадмашан дипломатски виртуоз

АПСОЛУТИСТИЧКА владавина била је неопходна за ондашње анархично србијанско друштво.

УМЕЋЕ Апотеоза кнеза Милоша Обреновића, Фото Рад Димитрија Аврамовића

То што је кнежев апсолутизам био чврст, груб и суров, била је неминовност неопходна у сузбијању самовоље недисциплинованих Србијанаца и потребе да схвате да је турску државу смењивала српска и да се тој идеји сви морају покорити. У тој страховлади претеривао је, у шта нас уверавају речи његовог опозиционара: "Он је Господар, он може како год оће." Потом му је било тешко да прихвати улогу уставног владаоца, па се нашао на раскршћу и, први пут, у државотворној политици пошао путем који га је одвео паду с власти. Апсолутизам је био неопходан све до средине тридесетих година, а већ крајем те деценије улога уставног владара била је неминовност, што је показала уставна повест Србије 19. века.

Било је много његових личних порока, као и много личних врлина, и у свакодневном животу и у државној делатности. Био је знатно стаменији када су у питању биле друштвене и државне потребе и у њиховом остварењу био је упоран и неуморан, па је постигао многе вредне и корисне резултате. Личне слабости, којих је несумњиво било, као што је било "сластољубије", далеко надмашују државотворни успеси, који су му донели назив "Велики".

МИЛОШ Обреновић испољио је у време ратовања, а и касније, у доба мира, две запажене личне особине; храброст и умешност преговарања. Немала храброст била је прихватање вођства Устанка, одлазак Хуршид-паши под чадор и султану у Стамбол. Храброст је била општа одлика, од вожда Карађорђа до Синђелићевих чегарских и Рајићевих моравских јунака. Искуство дугогодишњег ратовања указало је устаницима да храброст замене дипломатским преговорима, који су недостајали вожду Првог устанка, а красили вожда Другог устанка. Умеће преговарања је његова друга значајна особина. То умеће добија на значају тек кад се укаже да је реч о једном дугом, тешком и исцрпљујућем поступку, који је трајао од 1813. до 1833. године, пуне две деценије. Београдском везиру, од кога је зависио његов живот и живот његовог народа, рекао је: "Колико је у години данка, Толико сам градио конака!" Ту способност издржљивости у надметању с турском дипломатијом, у одуговлачењу преговора савршено вештом, могао је да издржи само један Србин - Милош Обреновић, човек који је "скривао праве мисли у свом срцу", приметио је један учени Турчин. Таквог владара српска држава више није имала, нити га је српска мајка родила. По томе ће остати упамћен у српској повести као ненадмашан дипломатски виртуоз.

ДВЕ несумњиве и неспорне вредности за које се изборио јесу слобода и држава. Увек морамо имати на уму оно што је створио вожд Карађорђе, са својим ратницима, међу којима је био и Милош. Био је храбар у борби за слободу, а мудар у стварању и организовању државе. Обе вредности изгубиле би смисао да није испољио вештину којом је натерао недисциплиноване Србијанце да поштују своју државу и служе јој својим радом. О његовој државотворној мудрости могло би много да се пише, али синтагма, "мир и тишина", схваћена онако како ју је изискивало време борбе за аутономију, говори исто толико колико и јунаштво испољено у доба ратовања. Сопствено политичко уверење и определење, које се показало тачним, али не и пријемчивим, саопштио је обичним и нимало звучним речима свом народу: "Султан нам то налаже, Русија то исто заповеда, обоје ваља нам слушати. И сопствена наша корист то изискује" (подв. Р. Љ.). Кнез Милош није користио снажне и омамљујуће речи, али је повлачио мудре потезе.

СТИЦАЊЕ аутономије је врхунац државотворне кнежеве политике. Србија Београдског пашалука се благо издвајала од осталих турских пашалука на Балкану. Ова привилегија је утолико драгоценија што је трибут, симбол вазалности Србије према Турској, од 1834. до 1860. године знатно опао и троструко изгубио вредност, па је Кнежевина уместо да даје три, давала Царству нешто мало више од једног гроша! Србија кнеза Милоша била је вазална држава, кнез султанов вазал, кога је суверен веома поштовао. Његова политика водила је Србију ка независности, коју су његови наследници, уставобранитељи, успорили за читаве две деценије. Обреновићев пут ка независности, иако успорен и опрезан, био је испољен у сузбијању свега што је било турско - у политици, обичајима, животу, док су се уставобанитељи и кнез Александар јавно заоденули туркофилством. У другој владавини, опхрван болестима и годинама, није се сналазио као за време прве владавине. Слика кнеза Милоша била би позитивнија без ње. Србија није ништа изгубила, али није ништа вредније ни добила, боље да је престо препустио своме сину, који је, млад, писмен, учен, а довољно искусан и способан да прихвати ову обавезу. Управу је био Алимпије Васиљевић када је тврдио: "Ако хоћемо да идемо напред, онда треба да бирамо Михаила...!"

АНАРХИЧНЕ особине нашег народа, запуштеног у време дугогодишњег ропства, није било нимало лако довести у поредак и убедити га да турску државу наслеђује српска држава.

Прелаз од непоштовања турске до поштовања српске државе није био брз, ни лак, ни једноставан. Милошева борба и са старешинама, и с народом, обичним и неуким, била је пуна изазова, али и успеха. Још за Обреновићеве прве владавине, народ је схватио да му је у својој држави, и поред многих нерешених питања, боље него под Турцима. Њива и плодови с ње припали су сељаку, а част и људско достојанство, деце, жена и мушкараца, нису више били угрожени од турске силе и моћи. Био је то и кнежев и народни успех.

Више од половине кнежева живота припадало је турском добу, а преостали, мањи део, новом добу, национално ослобађајућег србијанског друштва. Стварањем државе, стварало се и друштво слободних људи. Зна се да нико не може да "влада невино", па је један савременик приметио да је кнез Милош, и поред свих слабости, учинио толико добра свом народу да ће доћи време када ће га славити као свеца, али се у томе преварио. Искуство већине твораца оваквог или сличног народног благостања, па и кнеза Милоша, било је горко. Једном свом блиском пријатељу пожалио се: "Од Бога добро, а од људи зло!" Тачно, искрено, истинито! Када се све сложи, може се рећи - кнез Милош Обреновић је највећи владар нововековне Србије.

Крај

Препоручујемо

Фељтон

0 2

ФЕЉТОН - ЗЛОДОБРИ КНЕЗ МИЛОШ: Судбина га је одабрала да предводи устанике у Такову

18. 02. 2022. у 18:00

Фељтон

1 1

ФЕЉТОН - ВЕЛИКА СРЕТЕЊСКА СКУПШТИНА: Mилош није имао храбрости да изигра дато обећање

17. 02. 2022. у 18:00

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - УСТАВНА БУНА МИЛЕТЕ РАДОЈКОВИЋА: Обреновић је вешто избегавао да се донесе устав, којим би се решило незадовољство старешина

15. 02. 2022. у 18:00

Фељтон

0 3

ФЕЉТОН - КАКО ЈЕ КНЕЗ СТИЦАО БОГАТСТВО? Милошу су приходе доносили и поседи из Србије и Влашке

14. 02. 2022. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације