ФЕЉТОН - ЗЛОДОБРИ КНЕЗ МИЛОШ: Судбина га је одабрала да предводи устанике у Такову

У СРПСКОЈ повести ретки су људи особених својстава кнеза Милоша Обреновића. Реч је о особи која је испољила више лица и наличја, па се ретко ко од савременика и повесника потрудио да га разуме.

Кнез Милош / Фото Рад Јохана Непомука Мајера

Савременицима и истраживачима измицао је из пера, осим када су га клеветали, што није била реткост. Клевете су изрицане више усмено него писмено, па је повесник стицао утисак да је било тешко ухватити тог вишеслојног особењака (од сељачког шерета до источњачког деспота), у појединостима и у целини. Судбина је хтела да је остао сачуван само један његов портрет од главе до пете, док осталих има у задовољавајућем броју. Измицао је и из наших руку и мисли, и када бисмо помислили да га имамо као историографску контрафу, заталасао би се на нашем компујтерском екрану и нестајао. Оно што се задржало у нашој глави, предајемо читаоцима.

Обреновићеву биографију започели смо речима Вука Караџића, кнежевог великог пријатеља и првог биографа, а његов лични и владалачки портрет наставили речима Симе Милутиновића Сарајлије, његовог жустрог противника и званичног историографа. Вукове "многе ситнице", које испуњавају биографију сваке личности, биле су предмет досадашњег излагања, по нашем мишљењу, далеко више повољне него неповољне за јунака ове књиге. Историографску представу о овом србијанском владару довршавамо признањем љутог критичара - да је превазишао дар којим га је обдарила божанска природа. У светлокругу ових назнака покушајмо да сместимо Милоша Обреновића, владара Србије, и одговоримо на изазов србијанске генерације која му је крајем 19. века доделила, по угледу на неке европске владре, највише могуће признање - "Милош Велики"!

РУДНИЧКОГ пастира, калауза, побуњеника, војводу, команданта, главнокомандујућег фронта, нахијског и баш кнеза, вожда и кнеза с владарском титулом, исклесали су догађаји, груби и сурови, патње и болови, породични и народни. Били су у праву његови савременици (Гроздановић, Куниберт) који су га бранили од оптужби о сиромашном и сељачком пореклу, без икаквог васпитања, неписмена, тврдњом да онај који се узвиси до степена владалачке Светлости, такав не црвени због свог порекла. Будући да није живео на маргини догађаја, већ у средишту збивања, није нимало лако пратити његов развој и није могуће повући јасну црту између његовог лика и наличја. Његову личност пратили су чести преласци карактерних појава с његовог лица у његово наличје То су видљиве промене које су приметили многи савременици, али су ретки запазили смисао тог преображаја. Посматрањем Милошевог лика током његовог животописа - мало смо добијали, сенчењем његовог наличја - више смо сазнавали.

Ко је могао и помислити, пре 1804. године, да ће "руднички момчуљак" постати наследни кнез Србије и оснивач династије Обреновић? Судбина је предодредила да остане жив после тешког рањавања на Ужицу (1807), судбина је удесила да не пребегне из Србије (1813), судбина га је одабрала да предводи устанике у Такову и у Црнући(1815). Ни судбина није свемоћна и не може све сама, потребни су јој људи и догађаји, и време у којем се одлучује о појединцима и народима. Милош се нашао у право време и на правом месту када су се доносиле судбинске одлуке. Он није пркосио судбини, већ је у суочен с њом, прихватао и доносио исправна решења. Обреновић је имао избор и 1813. и 1815. године; могао је остати и побећи из земље, могао се прихватити и неприхватити вођства Устанка. Он није имао времена за размишљање, избори, с моралним или без моралних обзира, нису спадали у ред опрезних, већ одважних наступа. У оба случаја, при чему је први имао јачу моралну тежину од другог, у првом се двоумио између тога да буде с народом и породицом или да спасава себе, у другом да предводи народ или да буде његова једва препознатљива јединка. У Забрежју и Такову био је опрезан, у Црнући одважан. Овакав моралан и храбар избор, оснажен јуначким подвизима, својим и својих устаника, определио га је за владара нововековне србијанске државе, највише што је један човек могао да постигне у том времену.

КНЕЗ Милош је избегавао да изазива судбину све до краја своје прве владавине. Када је то урадио, несмотрено и неразумно, за особу која је повукла ретко неочекивани потез - окретање према Британији и напуштање Русије, направио је неопростиву грешку, која га је коштала престола. Страни амбасадори нису били исто што и Портини везири или београдски и околни везири, били су то њему и многим Србима неухватљиви играчи, и из разапете мреже међународних збивања Обреновић није знао да се извуче, као што је то урадио из Хуршид пашиног чадора. Била је то његова животна грешка из сфере спољне политике. Није се у међународним односима знао да опходи и сналази ни вожд Карађорђе, па се може рећи да је то била, у оно време, па и данас, наша национална слабост. Животна погрешка из унутрашње политике била је његово определење за уставорушитеља, уместо да прихвати улогу уставног влдара. Ни мудрост, ни храброст нису му биле довољне да се супротстави овим трима силама - Русији, Турској и уставобранитељима; пораз је морао признати и одрећи се кнежевске власти. Престо је могао задржати само као уставни владар (уставобранитељ), уз подршку Русије и Турске.

Осврнимо се у најкраћим цртама на неке кнежеве слабости и вредности. Обреновић је следио своју бистру сељачку памет, њоме се руководио, њу је слушао и њоме се управљао. Отуда су происходиле и добре и лоше стране.

"Јербо сваки човек на свету имаде по један фелер", казао је Милош Обреновић свом пријатељу Вулу Глигоријевићу. Највећи недостатак кнеза Милоша била је његова неписменост. Човек таквог значаја, и с толико важних обавеза и функција, морао се описменити да би могао исправније и независније да функционише. Да га описмени нудио му се, нико други до Вук Караџић, његов биограф, доживотни пријатељ и најписменији човек тога доба. Била је то једна од ретких појава у његовом животу за коју није имао никакво разумевање.

ВОЛЕО ЈЕ НАРОДНЕ ШЕРЕТЕ

НЕУКОМ, а бистре памети, Обреновићу су се видици брзо ширили, али је такав развој успоравала његова необразована сељачка околина, каткад довитљивих и духовитих људи, али недораслих да буду окружење једног владара. Порастао уз њих, и срастао с њима, поклањао им је више поверења него ученим људима из свог окружења. Вероватно би слика била другачија да се описменио и да су му дуже послужили као државни саветодавци: Лазар Тодоровић, Никола Николајевић, Димитрије Давидовић, Јаков Живановић, Ђорђе Протић, Аврам Петронијевић, Јован Хаџић и Вук Караџић. Били су то људи од знања и поверења, неки од њих, као Вук, са европским угледом и поштовањем. Обреновић је, ипак, више волео друштво Паштрмца, Штитарца, Пекете, Мићића и њима сличних народних шерета, који су били добри за владареву забаву, али нису дорасли за државне послове. Њему је био неопходан корак да се удаљи од тог народног живота, и то корак који га не би одвојио од народа, већ уздигао изнад њега, како би могао лакше, боље и паметније да води државу коју је стварао и која му је била поверена на управу.

СУТРА: ОД БОГА ДОБРО, А ОД ЉУДИ ЗЛО

Препоручујемо

Фељтон

1 1

ФЕЉТОН - ВЕЛИКА СРЕТЕЊСКА СКУПШТИНА: Mилош није имао храбрости да изигра дато обећање

17. 02. 2022. у 18:00

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - УСТАВНА БУНА МИЛЕТЕ РАДОЈКОВИЋА: Обреновић је вешто избегавао да се донесе устав, којим би се решило незадовољство старешина

15. 02. 2022. у 18:00

Фељтон

0 3

ФЕЉТОН - КАКО ЈЕ КНЕЗ СТИЦАО БОГАТСТВО? Милошу су приходе доносили и поседи из Србије и Влашке

14. 02. 2022. у 18:00

Фељтон

0 2

ФЕЉТОН - ЖИВОТ НА КНЕЖЕВИМ ДВОРОВИМА: Служба Милоша Обреновића била је уређена по угледу на диване турских везира

13. 02. 2022. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације