ФЕЉТОН - УСТАВНА БУНА МИЛЕТЕ РАДОЈКОВИЋА: Обреновић је вешто избегавао да се донесе устав, којим би се решило незадовољство старешина

БУРАН политички живот у Србији одвијао се у оквирима решавања уставног питања, односно доношења устава који би прописао, пре свега, владаочева права а потом и права свих установа у земљи и појединаца.

Милета Радојковић, Фото Рад Уроша Кнежевића

Уредити државу законима, па и кнежеву власт, размишљало се тек од двадесетих година, али доста бојажљиво. Корак напред, значајан, учињен је у време рада на доношењу закона, када је по угледу на француско законодавство требало написати Code Milosche. Тек стицањем аутономије отворило се уставно питање, с могућношћу коначног решења. Највећа препрека остварењу ове намере била је та што су у Србији кнез и огромна већина грађана били неписмени, те су штитили себе отклоном од писаних закона, па и устава.

За највиши правни акт користили су се термини: статут, канунама, хатишериф, па тек реч конституција и устав, изведену из глагола "уставити", у значењу задржати.

ГОДИНЕ 1830. правно је дефинисана владалачка власт, коју је требало ограничити Саветом, и тиме је отворено уставно питање, под којим се разумевало и уређење самосталне унутрашње управе. Кнежеви противници су већ следеће године пустили у народ лажну информацију да је руски цар казао Петронијевићу и Рајовићу: "Треба да га имате, јербо је устав душа правленија." Други извор казује да је употребио термин "државни статут."

Никоме у Србији није било јасно шта би требало да садржи такав правни акт. Кнез је наивно поверовао двојици својих депутата, Петронијевићу и Рајовићу, па је издао налог Давидовићу и Радичевићу да ураде нацрт устава. Од тада до кнежевог пада с власти настало је много уставних нацрта. Те 1831. године написана су два, у једном се највиши правни акт назива "конституција", у другом, први пут, "устав". Оба су пошла од Хата из 1830. у погледу поделе власти, што ће постати основни проблем у уставном питању Србије 30-их година 19. века.

Незадовољство народних старешина огледало се у томе што кнез Милош није хтео да дели власт с њима, односно са Саветом, и то би био први узрок Милетине уставне буне. Народ, незадовољан што кнез није сасвим укинуо феудализам, већ увео прелазно стање, придружио се опозиционарима, и то је био други узрок буне. Обреновић је вешто избегавао да д земљи устав, којим би решио оба проблема.

МИЛЕТИНА буна почела је да се припрема септембра 1834. године. Тада је Ђорђе Протић, који никако није могао да опрости кнезу батине, придобио расинског сердара Милету Радојковића, једног од најистакнутијих старешина тога доба. Њих двојица, Стојан и Алекса Симић, Аврам Петронијевић, Милисав Здравковић Ресавац, Ранко Мајсторовић и Јован Вељковић чинили су језгро завере. Уочи Спасовске скупштине (1834) у земљи се осећао мирис побуне, о чему је Стејић обавестио Вука. "Револуционарно расположење", према једном аустријском извештају, појачано је када је кнез из неубедљивих разлога одложио обећану Скупштину о Светом Сави за Сретење Господње (1835). Два су се момента у исто време испреплетала - кнез још није имао жељени нацрт устава, а морао се одлучити да путује у Цариград. Обреновићу је више одговарало да оде падишаху на поклоњење, па да донесе устав, опозицији, пак, да донесе устав па да путује на Босфор.

Стојан Симић је био организатор покрета, душа завере. У Крушевцу, на крштењу његовог сина окупили су се завереници, уз присуство кнегиње Љубице, кнежевића Михаила и митрополита Петра. Кнегиња ("као увређена женска страна") и митрополит нису непосредно учествовали у буни, већ су били наклоњени побуњеницима, а сасвим сигурно покровитељи завереничког крштења. "Велики кум", кнез Милош, није позван на крштење, а разлог овакве Симићеве одлуке више је него јасан. Све званице стигле су 12, крштење је обављено 13, а кнегиња и кнежевић напустили су Крушевац 14. јануара. Била су довољна три дана за весеље и договор о подизању буне. Искристалисала су се два мишљења: радикалнији став који је заступао Протић у једном ватреном говору против кнеза и затражио да се збаци и кнежевић Милан доведе на престо, и осталих завереника, пре свих Радојковића, да се кнез присили да земљи д устав и законе.

ОБРЕНОВИЋ је случајно сазнао за заверу 15. јануара, па су завереници, уплашивши се за своје главе, "морали оружја латити се", записао је Протић. Заверенички покрет предводио је Стојан Симић, а када је он прерастао у буну, улогу вође преузео је Милета Радојковић, велики сердар Расинске области. Он је подигао своје људе 17. јануара, што се узима као дан почетка буне, два дана после кнежевог сазнања о завери. Крушевац је био средиште завере, Јагодина побуне. Кнез Милош је био у Пожаревцу, па је први значајнији потез Радојковићев био да прекине везу Крагујевац-Пожаревац, поставивши јаке страже на моравским скелама, чиме је одвојио кнеза од престонице, гарде и себи оданих чиновника.

У буни су активно учествовала два сердарства: Расинско и Подунавско (сердар Јокса Милосављевић), уз покушај придобијања још неких крајева. Старешине су позивале народ на побуну оптужујући кнеза и његов начин владања, понегде служећи се преваром. Милета Радојковић је тражио од предводника који су окупљали народ: "кога позовеш па не дође - посеци, а кога не позовеш па дође - уби." Одлучност предводника побуне била је очита.

Кнез је успоставио везу с престоницом 17. јануара, где су му верност исказали Тома Вучић, Димитрије Давидовић и Сима Милосављевић Паштрмац. Обреновића је обесхрабрило Вучићево обавештење да у Крагујевцу има мало оданих људи, али да је све мирно. И док су побуњеници окупљали незадовољан народ, у престоницу је стигао одани Петар Туцаковић с хиљаду Гружана. Ни кнез није оклевао, позвао је у помоћ брата Јована, сердара рашке области и Стефана Стојановића Ћосу, тимочког сердара.

КНЕЗА је поколебао извештај Давидовића, Вучића и Паштрмца о приспећу побуњеника испред престонице, на Табориште. Свестан чињенице да онај ко држи Крагујевац господари Србијом, кнез Милош се, осећајући да му тло клизи под ногама, упутио према Доњем Милановцу с намером да напусти земљу. Владара је на овај корак навео велики сердар Јоксим Милосављевић, према договору са завереницима. Толико га је поколебао представљајући му озбиљност положаја у ком се налазио, да је кнез панично напустио варош "и не опростив се са својима." Био је то један од његових ретких обесхрабрујућих потеза. Намера кнежева била је да се склони у Влашку или у Аустрију. На два сата хода од Пожаревца, на једном брду, кнеза су одани пратиоци, нарочито Коца Марковић, успели да убеде да нема разлога за бекством, и он се, предомисливши се, вратио у Пожаревац. Побуњеници нису знали за ово кнежево посрнуће, ретко у његовом животу, па нису могли да га искористе.

У ЧЕТВРТАК: Велика Сретењска скупштина

Препоручујемо

Фељтон

0 3

ФЕЉТОН - КАКО ЈЕ КНЕЗ СТИЦАО БОГАТСТВО? Милошу су приходе доносили и поседи из Србије и Влашке

14. 02. 2022. у 18:00

Фељтон

0 2

ФЕЉТОН - ЖИВОТ НА КНЕЖЕВИМ ДВОРОВИМА: Служба Милоша Обреновића била је уређена по угледу на диване турских везира

13. 02. 2022. у 18:00

Фељтон

0 4

ФЕЉТОН - ПОЗЛАЋЕНИ ТАЊИРИ ЗА СРПСКОГ КНЕЗА: Султан је пожелео да види упорног балканског борца и свог вазала

12. 02. 2022. у 18:00

Фељтон

1 5

ФЕЉТОН - УКИДАЊЕ ФЕУДАЛИЗМА У СРБИЈИ: Кнез је куповао феудалне поседе у Влашкој, а не у Србији

11. 02. 2022. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације