ФЕЉТОН - УКИДАЊЕ ФЕУДАЛИЗМА У СРБИЈИ: Кнез је куповао феудалне поседе у Влашкој, а не у Србији

МИЛОШУ су преостала још два велика и по много чему знаменита проблема у повести Србијанаца 19. века - укидање феудализма и посета султану у Цариграду.

Турски спахија, Фото Павла Васића, Историјски музеј Србије

Та два догађаја, надовезана на Обреновићеве раније успехе, од којих су најпрепознатљивији они из 1815. и 1830/1833, чине врхунац кнежеве прве владавине.

Белички споразум (1815) није предвиђао укидање феудализма у Србији Београдског пашалука, већ је феудалне односе вратио на законске основе. Никада није поуздано установљен број феудалних поседа у Београдском пашалуку, али се претпоставља да их је било око 900, што значи да је толико било и спахија. Још је теже утврдити који су феудални поседи били тимари а који зеамети, али је сигурно да је првих било знатно више. Ова бројка феудалних поседа је велика у односу на простор Београдског пашалука, те су тимари углавном били мали, једно село, а сасвим ретко два села. Од феудалних поседа вреди споменути царске спахилуке (мукаде, хасови) којих је било укупно 23, нешто мало читлука и вакуфских добара, и доста приватних иметака Турака, стицаних вековима. Старешина спахија био је алај-бег, за Милошеве владавине ову функцију обављали су Мустафа-бег и знатно дуже Халид-бег, у почетку обичан смутљивац, а потом поткупљеник и оданик кнеза Милоша.

СРПСКИ сељак имао је пореске обавезе према трима институцијама: спахијама, турској и српској држави. Прва и друга група пореских оптерећења била је на снази до укидања феудализма у Србији (1835), када је уведен јединствен порески систем.
Србијанци су двадесетих година озбиљно размишљали о укидању феудализма, али нису имали јасан и разрађен план о новом друштвеном уређењу. Једни су били за смену турског феудализма српским, други за друштвено уређење без феудализма.

Турски феудализам у Србији био је у пуној снази до Хата из 1830. године, а од тада до 1833, односно 1835, вршене су припреме за његово укидање. Први значајан потез кнеза Милоша била је забрана србијанским сељацима да кулуче спахијама: "Турци нека упрте мотику на леђа па нек сами ору", писало је у том наређењу. Потом је спахијама забранио да сакупљају приходе, преневши ову обавезу на домаће локалне власти. Ове две мере сасвим су раздвојиле спахије од сељака - био је то значајан помак у друштвеним односима тога доба.

Султан, везир и спахије исплаћивани су у новцу, уредно и без притужби. Може се рећи да су 1831. године укинути de facto феудални односи између турских спахија и српских сељака, а да су још преостале феудалне обавезе. У Србији је од тада владало полуфеудално стање, па се стицао утисак да је српски владар постао, уместо султана, господар над спахијама у Кнежевини.

ТИМЕ је најважнији део припрема за укидање феудализма обављен до добијања Хатишерифа из 1833. године, чиме су створени услови за његов коначан престанак.

Пресецање данака на 2.300.000 гроша може се сматрати правном основом укидања турског феудализма у Србији, али тиме још није у потпуности раскинуто с феудализмом у Кнежевини. Кнез је могао да укине и последње остатке феудализма на Светотрифунској скупштини (1834), али није био спреман за такав потез. Ни Спасовска скупштина, одржана исте године, није отишла корак даље, осим што је одлучила да се поново попишу харачке и пореске главе. Зашто?

Све три врсте феудалних давања - султану, спахијама, српској држави - требало је прерачунати у општу пореску обавезу српског сељака. То није било лако ни једноставно извести, јер је владар, како је изјавио на Светотрифунској скупштини, желео да се "никому више не узме, него што му стање његово допушта", и да своје обавезе "без зноја и роптања може дати."

Руси су убацили пелцер о племству у Србији (благородство, бојарство). Од ове идеје су одустали у време израде хатишерифа, а после стицања аутономије били су, као и Порта, против завођења српског феудализма, будући да су знали да нема племства међу Србијанцима. Упорни заговорници увођења српског феудализма били су браћа Симићи, Аврам Петронијевић и део уставобранитељских првака.

МЕЂУ њима је био и књижевник Вук Караџић, који није скривао жељу да постане "спаија тршићки", чак и после укидања феудализма, па макар и у Босни. Симићи су се залагали за увођење "влашког система" или да 16 управника нахија уживају статус феудалаца, а да кнез добије две нахије. Када је укинут Сретењски устав и проглашен општи порез (15. јули 1835) овај покрет је угушен. Он очигледно није био снажан, јер су сви Србијанци доскора били раја. Сипријан Робер пише: "Питао сам једног сељака има ли код њих племства: Да, одговори ми он, ми смо сви племство." Овде је појам племство сељак схватио, будући да је био власник поседа, као господар над земљом.

Остало је у народу казивање, записано и у једним новинама, на који начин је кнез окончао разговоре са старешинама које су пожелеле спахилуке и племићка звања. Неколико њих затражило је од кнеза доделу спахилука - кнез их је одбио изговарајући се да народу нису потребне "крштене спахије"; они пожеле да им додели титуле - кнез их одбије с напоменом да су им родитељи били козари, па стога не могу постати грофови и барони; напослетку замоле га да им допусти да, као Руси, имају очества, и буду изненађени кнежевим прихватањем, а још више његовим упирањем прста у свакога од њих, говорећи, ти си Шаров, ти Зељов, ти Белов, ти Гаров, ти Мургов. Овај догађај нема упориште у неком писаном извору, али је могућ, што се уочава из претходног пасуса у вези са Симићевим предлогом. Остало је записано да је кнез одговорио Симићу: "Ко онда сме рећи да смо ми Србе ослободили", додавши још и сумњу да би српске спахије биле горе од турских.

КАДА је постојао турски окрњени феудализам, од 1830, до 1835, односно српски полуфеудализам, кнез Милош је опрезно наступао, и коначно је донео исправну одлуку. Он није желео да искомпромитује оружану борбу два устанка, нити исто толико дугу борбу за стицање аутономних права, тиме што би нарушио социјални процес Српске револуције и српског сељака потчинио српском феудалцу, страхујући да би му тада било теже него под Турцима. Плашио се да би нови српски феудалци, постали независни и моћни, а самим тим и жешћи кнежеви противници, при чему би српска држава изгубила део прихода који би припао српским феудалцима. Наведени разлози су нагнали кнеза да купује феудалне поседе у Влашкој а не у Србији, чиме је указивао својим противницима да би и они тако требало да раде.

СУТРА: ПОЗЛАЋЕНИ ТАЊИРИ ЗА СРПСКОГ КНЕЗА

Препоручујемо

Фељтон

1 1

ФЕЉТОН - СУРОВИ ОБРАЧУН У РАДОВАЊУ: Кнез Милош је своју главу откупио Карађорђевом

10. 02. 2022. у 18:00

Фељтон

2 3

ФЕЉТОН - КОМАНДАНТ РУДНИЧКЕ НАХИЈЕ: Обојицу вождова поставити на исти пиједестал

09. 02. 2022. у 18:00

Фељтон

0 2

ФЕЉТОН - ОТИМАЊЕ ВЛАСТИ ОД ТУРАКА: Кнез је послове обављао лукавством, али и силом и насиљем

08. 02. 2022. у 18:00

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - ИЗБОР ДРУГОГ СРПСКОГ ВОЖДА: Страх од Турака био је јачи 1815. него 1804. године

07. 02. 2022. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације