ФЕЉТОН - СУРОВИ ОБРАЧУН У РАДОВАЊУ: Кнез Милош је своју главу откупио Карађорђевом

КАРАЂОРЂЕ је напустио Хотин крајем марта или како је приметио Михаило Герман, као "последњи хајдук утекао из Бесарабије", а 10. јула ступио на српско тло у пратњи момка Наума Крнара, без иједног устаничког војводе, с њим или при дочеку.

Убиство Карађорђа, Фото Тан Мор, Историјски музеј Србије

По мишљењу београдског везира, тиме је сам одсекао своју главу. С Вулићевићем се састао 16. јула и настанио у једној колиби у шумовитом Радовању, где је позвао на састанак кнеза Милоша. Иако га је вест о вождовом доласку пренеразила, кнез је знао да се Карађорђе "залетео" и да нема руску подршку, те му није било тешко да донесе одлуку - неће ићи на састанак с вождом.

Драму два господара, двојице вождова Првог и Другог устанка, прикрива једна тајна, о којој ни један, ни други нису ништа знали. Тих дана Порта је намеравала да убије кнеза Милоша, што није била њена ни прва, ни последња намера. Случај је хтео да се баш тада Карађорђе појави у Србији и да његова глава замени главу Обреновића. Кнез Милош је своју главу откупио главом вожда Карађорђа, а да тога није никада био свестан.

ТРИ дана је кнез Милош у самоћи размишљао о томе шта ће бити с његовом, а шта с Карађорђевом главом, затим сазвао кнезове Народне канцеларије и подробно их обавестио о вождовом доласку. Они су донели једногласну одлуку да се вожд погуби, без сумње под кнежевим притиском. Везира су, највероватније, аустријске власти известиле о Карађорђевом доласку у Србију, пре него што га је кнез Милош о томе обавестио, као и о одлуци Народне канцеларије (23. јул). Везир је подсетио кнеза на верност дату султану и припретио му поновним покоравањем Србије од моћне турске војске, али тек пошто ће сасећи Вујичину и Милошеву главу, а прегорети своју ако вождова што пре не стигне. Од четири угрожене главе, а све су биле моћне, бар једна је морала пасти. Кнез је затражио пет дана да реши проблем пре него што везир оствари свој наум.

Одмах је кнез упутио три верна коњаника Вулићевићу с поруком: "Ако се глава Карађорђева сад у Београд не донесе, то нека знате да ће и моја и ваша изгубљена бити, и целог народа пропаст из тога следовати." У рану зору, на спавању, вожду Карађорђу је секиром одрубио главу Никола Новаковић. Иста три коњаника су је донела у бисагама у Београд и предали кнезу Милошу. Један касапин скинуо је образину с вождове главе и напунио је памуком.

Кнез је испуњену образину предао везиру, а везир га је обдарио сабљом за "хероическо мислим погубление Георгија", подсмевали су се вождови поштоваоци Обреновићу. Везир је одмах послао вождову главу на пешкеш султану, који је татарина обдарио бундом од самуровине, али није дао да се истакне на бедеме цариградске, пошто је Карађорђе био носилац ордена руског цара.

ВОЖДОВО тело сахрањено је у Радовању, а глава у порти старе Саборне цркве у Београду.

Тело је пренето у Тополу 1819, а глава наредне године, те су састављени у гробници тополске цркве, вождове задужбине.

Кнезу је било лакше да одруби вождову главу, него да оправда овај злочин и да се касније носи са овим проблемом. Године 1817. започео је династијски рат Обреновића и Карађорђевића, који ће обележити цео 19. век, све до Мајског преврата (1903). Србијанци су од вождовог убиства почели да се деле на присталице двеју династија, што је чинила чак и историографија. Суд народа и повеснице био је осуђујући по српског кнеза Милоша Обреновића, а сажаљујући по вожда Карађорђа Петровића. Временом ће ова разлика између вождова Првог и Другог српског устанка бити још већа. За кнежевог биографа је битно да истакне трезвено мишљење Милоша Обреновића о овом догађају: "За ово погубљење Карађорђа неки ме обожавају, а многи ме укоравају", и додао да је уверен да "вишњи Творац најбоље зна и најправедније ће судити" (подв. Р. Љ). Повесник има обавезу да каже да је то време било јуначко, да су хероји били први на листи народних обожавалаца и да им је народна песма, симбол српског културног и друштвеног постојања, била искључиво наклоњена. Народни певач и народна песма обожавају јунаке, а не дипломате убице, чак и када су то радили у корист народа и државе.

БУДУЋИ повесник кнежеве биографије јесте и писац вождове биографије, неопходно је да истакне и своје уверење о овом тешком и трагичном догађају. Кнез Милош је био пред највећим изазовом у свом животу, већим али не и значајнијим од оних 1813, 1814. и 1815. године. Кнез није имао на располагању много времена за решење овог претешког проблема, па је морао да га реши за неколико дана. Одлуку је донео сам, а употреба кнезова Народне канцеларије, као и каснијег "Свидатељства народњег", којим је правдао убиство, послужили су му само као нека врста оправдања пред народом, Русијом и Турском за почињено убиство. Иако се потрудио да вождово погубљење припише притиску турског правитељства, и то чак уреже на Карађорђеву надгробну плочу, кнез Милош је овим чином, понајвише, стекао епитет убице и крволока. Жал за вождом Карађорђем није престала до данашњег дана, као ни осуда кнеза Милоша за почињени злочин. Ретки су појединци, и у народу и међу повесницима, који су покушали да схвате исправност његове одлуке. Чак и да је имао могућност да га ухапси и преда Турцима, што би морао да уради у ондашњим приликама, ни такав поступак му српски народ не би опростио. А покушај протеривања из Србије није био поуздан и остварив.

МИЛОШ је био пред јединим могућим избором: или жртвовати своју главу и мир у Србији, или жртвовати вождову главу да би се избегао рат. Ако се узму у обзир ондашњи српско-турско-руски одношаји, кнез Милош није имао други избор, ни другу могућност, свестан и сам да су против његове одлуке били многи, и у Србији, и изван ње, чак и те 1817. године. Стога призивам речи Алимпија Васиљевића, као, до сада, најисправније изречен суд:

"Учињено је једно политичко злочинство да би се избегла једна политичка грешка." Срби су, и онда и сада, без престанка, уз ретке појединце, размишљали само о "политичком злочинству" али не и о "политичкој грешци", и на основу тога изграђивали позитиван суд о Карађорђу, а негативан о Милошу. Нико, ама баш нико, није анализирао шта би Карађорђе донео Србији 1817. године са идејом обнове рата против Турске, без руске подршке и с несигурним и неуверљивим хетеријским обећањима. И, што је, такође, битно, у време када је било претешко одржати мир у ровитој Србији, и када су Турци могли лако одсећи главу кнеза Милоша. Одлетела је једна глава, највреднија после Лазареве, али је друга остала, у то време неупоредива по слави с претходне две, да надокнади овај губитак и да се једнога дана сврста уз њих. А да ли је то било могуће показаће наставак кнежеве биографије.

СУТРА: УКИДАЊЕ ФЕУДАЛИЗМА У СРБИЈИ

Препоручујемо

Фељтон

2 3

ФЕЉТОН - КОМАНДАНТ РУДНИЧКЕ НАХИЈЕ: Обојицу вождова поставити на исти пиједестал

09. 02. 2022. у 18:00

Фељтон

0 2

ФЕЉТОН - ОТИМАЊЕ ВЛАСТИ ОД ТУРАКА: Кнез је послове обављао лукавством, али и силом и насиљем

08. 02. 2022. у 18:00

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - ИЗБОР ДРУГОГ СРПСКОГ ВОЖДА: Страх од Турака био је јачи 1815. него 1804. године

07. 02. 2022. у 18:00

Фељтон

0 4

ФЕЉТОН - РАЗВИЈЕН УСТАНИЧКИ БАРЈАК: У Други устанак ушло се с јачом одлучношћу него у Први

06. 02. 2022. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације