ФЕЉТОН - ОТИМАЊЕ ВЛАСТИ ОД ТУРАКА: Кнез је послове обављао лукавством, али и силом и насиљем

КНЕЗ Милош је учио шта је власт од брата Милана, вожда Карађорђа, али и од султана, везира и спахија.

Кнез Милош, Фото Рад Уроша Кнежевића

Јевто Савић Чотрић лапидарно је представио Вуку Караџићу кнеза, власт и турски утицај (1817): "Србска власт укрепљава се у части Султана Обреновића!" Милош не само да је схватао власт као Турци, већ је њу од њих отео и такву задржао у својим рукама. Током прве владавине борио се да Србији обезбеди аутономна, а себи сва владарска права, и да уреди државу.

Дуго је кнежева власт била примитивна и неуређена, будући да није располагао ученим и искусним људима да га саветују и обављају оно мало власти што су отели од Турака. Сви људи искусни у овом послу пребегли су с Карађорђем. Обреновић је располагао сопственим искуством које је стекао ратујући и управљајући нахијама добијеним на управу. А то је било исувише мало, и није давало неку наду за бољу и сигурнију будућност.

УПОРЕДО с тим ваља истаћи да су Срби у Београдском пашалуку живели примитивним животом оптерећени вековним ропством, задивљали у забитим пределима, непрегледним шумама, удаљени од оно мало друмова и с танким слојем православног градског становништва, које је етнички у мањини било српско. У таквом Београдском пашалуку несигурност су преживљавали и Турци и Срби. У устанцима су Срби осетили "сладост слободе", што је још више искомпликовало турско-српске односе. Увести поредак у такву провинцију, где је нетрпељивост између Срба и Турака била на врхунцу, не само у време рата већ и у време мира, није било једноставно и лако.

Знајући свој народ и Турке, кнез Милош је морао бити увек на опрезу и са сабљом у руци.

Строгост, још увек испољавана сечом глава, била је једно сурово али плодотворно дело у успостављању реда и поретка и изградњи државе. И Срби и странци запазили су да је запт у управљању земљом био најсигурнији начин владавине, који је свеопшту несигурност претварао у толико пожељну сигурност. Рихтер је у праву када је писао: "Кнежева строгост, која је, на једној страни њему самоме шкодила, увела је, на другој страни, полицијски ред и грађанску послушност, разбојници су похватани или су се разбежали преко границе па је човек смео мирно да преноћи под слободним небом као у најкултурнијој Немачкој." Било је то време када је кнез био "закон Србије."

КАКО је кнез Милош, којим мерама и којим начином успоставио своју неограничену владавину? Све док је у Београду боравио везир, турски управник Пашалуком, Милош је знао да власт дели с њим. По угушењу Ђакове буне он је писао "светлом девлетлији", како је ословљавао не само везира већ и све околне паше и угледне турске ниже управнике, да би било добро да се састану и договоре "како ћемо другојачије овим народом управити".

Неки дан касније жалио се везиру да бунтовници из Аустријског царства улазе у Србију и додао: "Никада ми земљу нашу од бунтовника очистити и овде мирни бити не можемо." Ово је сликовит пример двовлашћа, поделе власти између везира и кнеза, дакле заједничке врховне турско-српске управе. У оквирима Србије он је учврстио своју власт, а потом у време аутономије и оснажио.
Један од битних кнежевих недостатака владавине била је непостојаност у речима и делу.

Нико није веровао у озбиљност његових обећања и заклетви. Људи су били уверени да је кнез многе послове обављао лукавством, а многе силом и насиљем. Има много примера да кнез Милош народу обећа једно, а ради сасвим друго. У време Ђакове буне, у намери да побуњенике примири, прибегавао је разним средствима. Он је уверавао народ да ће испунити његова захтевања, бранио кнезове, па их потом жртвовао. У једном кризном тренутку нудио је оставку. Кнежева дволичност је очита, прилагодљивост тренутним приликама уочљива, опрезност видљива и нескривена. Врхунац оваквог понашања јесу пребацивање кривице на Турке и скидање одговорности са себе и с локалних старешина.

Овакав закључак изведен је на основу његових писама, писаних у две варијанте: прва је читана народу, а друга је била намењена кнезовима, с назнаком - "писано му потајно." У првом је обећавао уступке народу, у другом је тражио од кнезова да пусте у народ речи о томе да су дијака Милоја поткупили Турци и да је Ђакова буна турско масло. Умео ја да се правда пред народом да су неке грешке починиле старешине без његовог знања, што се и дешавало, али ретко. У јавним наступима пише свом "верном народу", у тајним свом "безумном народу."

НЕКОЛИКО година после Другог устанка кнез Милош често поистовећује себе с државом и многим заслужним и угледним људима пребацује како једу његов хлеб! Уверен да су он и држава исто, претио је Василију Поповићу да посао одради "силом овога писма" (1820). Вука је упозоравао како да пише о њему и Карађорђу, и наређивао: "то је моја совершена воља" (1824). А често је изговарао реченицу којом је указивао да се мора поштовати хијерархијски ред: "Недам ја да какоћу јаја, кад кокошке ћуте." Наведени примери указују да је власт схватао без ограничења, а Нинковић је кнежеву самовољу саопштио лапидарно и јасно:

"Ама, море, ја сам Господар, па оћу да ме служиш; ако оћеш оћеш, а ако нећеш, опет оћеш." Сви су страховали од кнежевих застрашујућих претњи, јер су знали да његова секира и нож секу с обе стране. Свако ко се службе примио морао ју је обављати према кнежевим наредбама. Чињеница је да је и кнежева околина, с ретким изузецима, какав је био Никола Николајевић, утицала на кнежев начин владавине.

Ђакова, и нарочито Милетина буна, принудиле су Обреновића да ублажи свој начин владавине. Суспензија Сретењског устава, потом успешан боравак у Стамболу, охрабрили су владара, па је његово попуштање пред опозицијом престало, а страх и обећања били су заборављени. Извесних промена је било, оне су биле примећене, али недовољне за бољи поредак и бољег владара. Куниберт тврди да је приметио промене и да није био "више исти човек", да је био љубазнији, снисходљивији, отворенији, заузданији, мање бујан, повученији, да је престао да се меша у ситнице свог газдинства, да је судовима препустио дељење правде и да није више батинама кажњавао чиновнике ни остале преступнике, да се одрекао трговине и да је показивао "више достојанствености у своме држању." Међутим, Обреновић је и даље живео у уверењу да нема особе у земљи која би могла да га замени на престолу. Била је то његова велика грешка, која га је водила сигурном паду.

СУТРА: Драма у кумовском троуглу

Препоручујемо

Фељтон

0 4

ФЕЉТОН - РАЗВИЈЕН УСТАНИЧКИ БАРЈАК: У Други устанак ушло се с јачом одлучношћу него у Први

06. 02. 2022. у 18:00

Фељтон

0 2

ФЕЉТОН - КОМАНДАНТ РУДНИЧКЕ НАХИЈЕ: Милоша је готово свуда јуначка срећа добро служила

05. 02. 2022. у 18:00

Фељтон

0 3

ФЕЉТОН - ТРГОВИНА ПРЕЧА ОД ЉУБАВИ: Није му било суђено да постане трговац, наишло је ратно доба

04. 02. 2022. у 18:00

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - ДУЖНОСТ НАЈСТАРИЈЕГ МУШКОГ ЧЛАНА: Милошев полубрат Милан био је посланик у руској војсци

03. 02. 2022. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације