ФЕЉТОН - СТРАСТИ СУ УВЕК РЂАВЕ СУДИЈЕ: Било је било опасно чланове једне династије хвалити а друге кудити

СВЕ до појаве тротомног дела Михаила Гавриловића почетком 20. века српска историографија није имала ниједно вредно остварење о Милошу Обреновићу, а слободно можемо рећи ни српска књижевност, у најширем значењу овог појма.

Вук Караџић / Рад Павела Ђурковића, Народни музеј Београд

Потку свим текстовима о кнезу Милошу и Кнежевини Србији његова времена, чинили су радови Вука Караџића, кнежева аутобиографија и, знатно мање, дела Симе Милутиновића Сарајлије. Прве поуздане податке о Обреновићу и његовој првој владавини написао је Михаило Гавриловић и до данас остао у томе непревазиђен.

Идеја да се напише биографија Милоша Обреновића или историја Србије његова времена настала је одмах по окончању Другог устанка. После бројних неспоразума, једне крађе и много труда појавило се Вуково дело "Милош Обреновић, књаз Сербии"; или "Грађа за српску историју нашега времена", Будим 1828. Била је то прва биографија кнеза Милоша, касније незаобилазан историјски извор за познавање првог српског кнеза. Добро обавештени Лазар Арсенијевић Баталака сазнао је да је Вук дело писао по казивању кнеза Милоша, што се зна и из Вукове преписке и запажа на основу упоређивања Вукове биографије с кнежевом аутобиографијом - "Кнез Милош прича о себи", коју је прибележио Ђорђе Гроздановић. Кнез Милош је био казивач и Вуку и Гроздановићу.

УВЕРЕН да је дао непотпуну слику о кнезу Милошу у наведеној биографији, Вук се латио пера да прикаже Обреновићеве моралне особине у делу "Особита грађа за Српску историју нашега времена" (1832), са аманетом да се не отвара до 1900. године. Ово занимљиво и интригантно дело и "Писмо из 1832." године најбоља су критика кнежеве владавине.

У Les archives historiques. Souverains et personages distingus de toutes les nations, излазећој у Паризу, појавила се биографија кнеза Милоша Обреновића, писана у Бечу 1851. године од доктора Карла Пацека (под иницијалима Д. К. П). Биографија је сажета и знатно сиромашнија од Вукове. Наредне године објављена је брошура истог аутора - "Обреновићи. Кратко начертаније житија чланова ове књажеске породице", са шест литографирани образа, Беч 1852, коју је прештампао Милош Милосављевић, Обреновићи. Кратко начертање житија чланова ове књажеске породице са осам слика, Београд 1869. и допунио кратким примедбама у виду напомена. Поред Милошеве биографије Пацек је уврстио у књижицу сажете животописе кнегиње Љубице, кнежева Милана и Михаила, браће Јована и Јеврема и његовог сина Милоша и унука Милана.

МИЛОСАВЉЕВИЋЕВО издање брошуре садржи Пацеков предговор у којем је истакао да је прошло време кад је било опасно чланове једне династије хвалити а друге кудити, да јунаштво није једина заслуга за отечество и, да "житија ваља да су писана без хатара, без пизме. Страсти су увек рђаве судије биле" и наглашава "да клетве пролазе а истина остаје"... Аутор пише да је добар зналац породице Обреновић и подвлачи, да је неопходно рећи истину и о мртвим и о живим људима. Сматрамо да је Пацеков предговор квалитетнији од кнежеве и осталих биографија.

Пацек је уверавао, у једном писму, кнеза Милоша да се његова биографија и његова дела морају написати у више томова, али да се он усудио да публикује сажете биографије свих чланова његове породице пошто се "речи и онако не броје већ мере". Ту је изнео да је брошура објављена и на немачком језику: Betrachten ber Serbien, али не и где је изашла, а да је под брошурицом подразумевао Милосављевићево издање.

МИХАИЛО Гавриловић, "историк-архивар", како га је представио Слободан Јовановић, објавио је најдокументованије дело о кнезу Милошу - Милош Обреновић, I-III, Београд 1908, 1909, 1912. У "Предговору" је о свом делу и наслову написао само ову реченицу: "Дајући овом делу наслов Милош Обреновић ми смо више хтели да обележимо време излагања, него личност око које ће се оно окретати." Гавриловић, ако изузмемо кнежеву личност, бавио се искључиво политичком историјом. У недовршеном тротомном делу, унутрашњу политику обрадио је до 1827, а спољну до 1833, додавши, у виду епилога, и кнежев боравак у Цариграду 1835. године. Када је реч о кнезу Милошу и његовој биографији, из наслова прве књиге сазнајемо годишње одреднице (1813-1820), што указује да се аутор бавио само спорадично временом пре последње године пропасти Првог устанка.

Слободан Јовановић је, пишући о Гавриловићу, унео забуну у српску историографију истакавши да је историк завршио и четврту књигу, и да је рукопис пропао у Првом светском рату. У својој докторској дисертацији Кнежевина Србија (1830-1839), која је написана као наставак његовог дела, Гавриловић је започео рад на четвртој књизи, али да књигу није довршио. Да настави писање дела њега су омели балкански ратови и Први светски рат, потом дипломатска служба у иностранству.

ПОВЕСНИЦИМА претходних времена, од Вука Караџића до данас, две личности - Карађорђе и Милош - оснивачи двеју нововековних српских династија, привлачили су особиту пажњу. Та пажња је, најчешће, била необјективна и ненаучна, а знатно више династијашка. У оваквом одмеравању вредности двојице вођа Српске револуције, кнез је знатно горе прошао од вожда. Чак је и Владимир Ћоровић поклекао пред династијским разлозима; он је иначе исправан суд о вождовима, који је био афирмативнији за Милоша, што је била права реткост у историографији, делимично кориговао. У та ретка дела спада и књижица адвоката Марка Стојановића, "Подстаци и разлози за споменик Ђорђу и Милошу", Београд 1904.

Врхунац у историографској некоректности према оснивачу династије Обреновић представља дело Јована Ћетковића који се позабавио вођима Српске револуције: Карађорђе и Милош 1804-1830, Београд 1960. Пристрасност Ћетковића је толико очигледна да је књига попримила обележје памфлета, у којем је Карађорђа непрестано хвалио а Милоша ружио и онда када је постизао очигледне успехе. Због ове слабости она је наишла на озбиљну критику и нама није била ни од какве користи, као ни историографији, јер спада у династијашка дела карађорђевићевског опредељења.

ПРЕПЛИТАЊЕ ВРЕМЕНА, ЉУДИ И ДОГАЂАЈА

САМО се Владимир Стојанчевић латио пера да напише потпуну кнежеву биографију - Милош Обреновић и његово доба, Београд 1966. Несумњиво, после Гавриловића, Стојанчевић је најбољи познавалац србијанске историје прве половине 19. века, самим тим и кнеза Милоша, будући да је бранио докторску дисертацију из овог времена и то као наставак Гавриловићевог дела - Кнез Милош и Источна Србија 1833-1838, Београд 1957. Наслови обеју књига казују да није реч о класичној биографији, већ историографским делима која преплићу време, људе и догађаје у Србији с кнежевим житијем. Вредне су стране Милоша Обреновића: истраженост теме, добро познавање прошлости Србије и, до тада најпотпунија слика живота и рада кнеза Милоша, од младости до смрти. Њене слабости су: аутор је поклонио недовољно пажње времену које претходи крају Првог устанка, избегличком животу кнеза, као и приватном животу и породици. И поред тога, ова књига је, несумњиво, после Гавриловићеве, најбоље дело и једина потпуна биографија о српском кнезу...

СУТРА: ГОСПОДАРИ НЕЗНАНИ ПО ПОРЕКЛУ

Препоручујемо

Фељтон

0 4

ФЕЉТОН - ГУБИТАК ГЛАВЕ ИЛИ ГУБИТАК ЧАСТИ: Ниједан српски владар није оспораванији од кнеза Милоша

30. 01. 2022. у 18:00

Друштво

0 1

МИЛОШЕВА ДРЖАВА И КАРАЂОРЂЕВА СЛОБОДА : Конак на Топчидеру отвориће данас врата нове сталне поставке

10. 06. 2021. у 09:10

Друштво

0 8

ИМАЛИ И "СВОЈ" ГРАД У "СРЦУ" ОБРЕНОВИЋА! Мало познате разгранате везе Карађорђевића у Рудничко-таковском крају

17. 05. 2021. у 11:20

Друштво

0 3

КАКО ЈЕ НАСТАЛА ЗАСТАВА МОДЕРНЕ СРБИЈЕ: Ево које заслужан за њен изглед

22. 04. 2021. у 21:30

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације