ФЕЉТОН - ЛИЦИМЕРЈЕ ТВ ЕКИПЕ СИ-ЕН-ЕНА: Амерички новинари нису хтели да забележе како наши лекари брину о жени друге националности

МЕСТО сахране оца Ђорђа је гробље у Влакову. Не спавам читаву ноћ. Јутро свиће. Свето и Јела доводе људе који раде на гробљу, да се договоре са мном на који начин ће се опроштај обавити и гдје је гробно мјесто. Одмах се ту нашао колега Пејић, који помаже у свему да се овај чин колико толико на достојанствен начин обави у овом хаотичном времену. Стижу информације да ће данас бити сахрањени и борци који су погинули у акцији на Аеродромском насељу, те да се отвара нова парцела гробних мјеста.

Др Владо, син Мухамеда Мехмедбашића, учесника у атентату на Франца Фердинанда / Фото Из извештаја независне међународне комисије

Успијевамо да прикладно обучемо оца за последњи испраћај, јер мајка је из куће понијела одијело. Знала је шта ће се десити. Послије једанаест часова, долазимо у круг гробља. Поворка са ковчегом креће према гробном мјесту. Крст носи Саво Копривица, који потиче из села одакле је и отац. Десетак још ископаних рака чекају наше погинуле борце. Опраштам се од оца ријечима туге и захвалности, али и обавезе да ћемо да слиједимо његове животне циљеве.

Док се враћамо према излазу из гробља, наилазимо на језив призор. Војни камиони пуни ковчега улазе у круг. Возе наше борце погинуле на Аеродромском насељу. Српска младост, по ко зна који ли то већ пут у двадесетом вијеку, даје животе за своју земљу. Зашто? Да ли је морало опет? Пролази ми кроз главу и одзвања у души. Враћамо се у "Жицу" и покушавамо да се одморимо. Ту смо уз мајку, да с њом подијелимо нашу тугу. Сваки дан који долази тежи је и захтјевнији. Нама се прикључује Владо Мехмедбашић, познати сарајевски гинеколог и акушер, син Мухамеда Мехмедбашића, припадника Младе Босне и учесника у атентату на Франца Фердинада.

ЈЕДНО поподне долази нам у Болницу "Жица" трудница, са претпорођајним боловима. Др Владо Мехмедбашић, гинеколог акушер, обавио је преглед и саопштава нам да се не може пород обавити природним путем. Неопходно је да се уради царски рез. У стручном смислу, то за нас не представља никакав проблем, али услове за то немамо. Размишљамо шта да радимо. Једини излаз је да пацијенткињу упутимо у Сарајево, али како да се то изведе? Она нам помаже информацијама о својој породици и успијевамо да успоставимо телефонску везу са особом у Сарајеву, која станује на Џиџиковцу. Договарамо се, да неко с њихове стране дође до линије разграничења код "Енергоинвеста". Ми ћемо са санитетом допремити породиљу до тог одредишта. Трудница нас моли, ако смо у могућности, да јој спремимо кафу. Објашњавамо јој да не смије да пије ништа и да ће брзо морати на операциони сто. Ипак, одлучујем да јој омогућимо да попије кафу.

Док се све то дешавало, на врата улази човјек крвавог лица. Стегао руке око грудног коша. Како корача, примјећујемо да му се из ципела циједи вода и да су ногавице пантолона мокре. Није нам јасно шта се с њим дешава. Приђемо човјеку и питамо га шта се десило? Једва отвара уста, а крв му тече са образа. Објашњава нам да су га сљедбеници Јуке Празине избацили из стана на Отесу и претукли. Успио је да побјегне и да прегази ријеку Босну. Док смо разговарали са њим, почели смо да му бришемо лице.

УЛАЗИ телевизијска екипа, нисам најбоље видио ознаке на њиховој опреми, али је вјероватно припадала CNN. У том тренутку имамо два примјера: један како смо се ми понијели према жени трудници, а други како су се понијеле Јукине снаге према човјеку у његовом стану. Екипу водимо према трудници, да разговарају с њом, али они је само поздрављају и окрећу се према излазу.

Сада испред њих стоји човјек, који је прије неколико тренутака ушао, мокрих панталона, крвавог лица, са јаким болом у грудима и болном гримасом на лицу. Успијевамо да објаснимо шта се десило.

Предлажемо да сниме ова два случаја. Жену друге националности, о којој се ми бринемо. Те како се понашају према Србину, и то у његовом стану. Тиме ће послати у свијет истину о Србима, а не само да се лансирају лажи као до тада. Они само погледаше у тог несретника и кренуше према излазу. Миленко мој брат није се могао уздржати на њихову негативну реакцију и љутито рече на енглеском: "Треба ли да вам платимо?!" Застадоше са коментаром: "Нисмо ми за то плаћени". Мени стаде дах, јер не могу да схватим да ти људи показују такво непоштовање према несретном човјеку и његовој патњи. Мало је недостајало да их истјерамо из болнице. Видјевши изразе наших лица, убрзаше корак према излазу. Једва проциједише кроз зубе: "Довиђења". Наставих да се бринем о повријеђеном, слушајући гласне коментаре присутних да су они предводница бјелосвјетских утвара који су и започеле овај грађански рат.

ВИШЕ од четрдесет дана сам у "Жици". Сваки дан је нов. Постаје нам навика да бројимо колико има рањених, погинулих, те ишчекујемо и прихватамо љекаре и сестре који напуштају Сарајево. Једноставно, почиње борба за голи живот. Међу нама, који смо ангажовани у "Жици", постоји једна разлика, а то је да једни станују на подручју Општине Илиџа, а ми други смо избјеглице из Сарајева. Све нас карактерише једна особина. Нико нас није мобилисао, сви смо се добровољно јавили како би смо испунили своју патриотску обавезу и испоштавали Хипократову заклетву. Како се ситуација усложњава, тако искрсавају одређени проблеми који су неизбјежни, пропратни дио нашег рада. Сви који потичу са територије Општине Илиџа су у могућности да одржавају личну хигијену и да се хране у својим кућама и становима. Ми, који смо избјегли, налазимо се у незавидној ситуацији. Неке продавнице широке потрошње раде на Илиџи и у Блажују, па постоји могућност куповине. Али, већина нас нема новца. Милан и о томе брине, и са својим мјештанима организује да нам доносе спремљену храну: пите, парадајз, лук па чак и рано воће. У непосредној близини објекта живи Боба Братић, која није здравствени радник, али често нас посјећује па заједно са другим сестрама у кухињи припреми нешто за јело. У том времену нашег ангажмана, др Милан Пејић схвата да се више не може толерисати спонтаност у нашем раду и заказује један радни састанак, на коме ће предмет расправе бити сагледавање свега у чему смо се нашли, те како даље наставити, са којим санитетским средствима односно материјалним добрима, кадром, како обезбиједити исхрану особља, безбједност објекта, шта радити ако дође до продирања противничке стране на наше просторе. Пуно је тих непознаница.

ЗБРИЊАВАЊЕ РАЊЕНИКА

MOJA идеја дефинитивног збрињавања рањеника, непосредно уз линију фронта, у условима грађанског рата била је у супротности са званичном санитетском тактиком етапног збрињавања, која је важила у санитету ЈНА и која је базирана на одбрани земље од стране спољног непријатеља. Ја ћу касније, у свој докторској тези "Општа болница као оптимални организациони облик збрињавања повријеђених и обољелих у локалном рату", ту своју тврдњу и научно доказати.

СУТРА: ПРЕЛАЗАК У БОЛНИЦУ У КАСИНДОЛУ

Препоручујемо

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - РАТНЕ СУДБИНЕ КИДАЈУ ДУШУ: Најтеже је било организовати безбедан транспорт рањеника

16. 01. 2022. у 17:31

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - СВАКОДНЕВНА БИТКА ЗА РАЊЕНИКЕ: Екипа здравствених радника у "Жици" се стално увећавала

15. 01. 2022. у 18:00

Фељтон

0 2

ФЕЉТОН - СУСРЕТ НА ЛИНИЈИ РАЗДВАЈАЊА: Конвој са децом из Сарајева изашао је 19. маја 1992.

14. 01. 2022. у 18:00

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - МОТЕЛ "ЖИЦА" ПОСТАЈЕ БОЛНИЦА: Кренуо сам у неизвесност, да помогнем свом народу

13. 01. 2022. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације