ФЕЉТОН - РАТНЕ СУДБИНЕ КИДАЈУ ДУШУ: Најтеже је било организовати безбедан транспорт рањеника

ВЕЋ се ближи средина мјесеца јуна. Чујемо да се планирају одређене војне акције. Ми покушавамо да будемо што спремнији. Акција на Аеродромско насеље почиње рано 16. 6. 1992. године. Почињу да пристижу рањеници и ми процјењујемо да су борбе жестоке. Прве информације о погинулим су доста поражавајуће.

Др Милан Пејић, творац ратне болнице "Жица" / Фото Из извештаја независне међународне комисије

Примамо прву групу рањеника. Др Пејић прави тријажу, а ја са сестрама настављам да их обрађујем. Међу њима је и Драган Кулина из Неџарића, који нас обавјештава да има доста погинулих и рањених. Собе које имамо на располагању попуњавамо. Хвата нас паника шта урадити ако буде велики прилив рањених? Милан и ја доносимо одлуку да у наредним сатима, чак и у ноћи, покушамо да транспортујемо рањенике, преко аеродрома, до Болнице у Касиндолу, како бисмо имали више мјеста на располагању за пријем нових.

Овај тешки организациони задатак пао је на плећа Милану Пејићу. Једина олакшавајућа околност му је била та што је мјештанин и што му на том терену није била ништа непознато. Али, за безбједан транспорт рањеника треба спремити санитет, возача, пратњу и оно најважније - ако је могуће, обезбиједити што безбједнији излаз из Касиндолске улице на улаз до пута за аеродром, потом улазак на аеродромску писту и коначно излазак на Лукавичку цесту. Милан је то, у сарадњи са Томом Ковачем, начелником полиције Српска Илиџа, увијек успијевао да до краја организује.

Данас, када се сјетим тог зачетка присјетим се уџбеника ратне хирургије, у коме стоји чувена реченица руског ратног хирурга Пирогова: "Организација, а не медицина спасава рањеника". Да је то истина, својим знањем и практичним радом са својим сарадницима, показао је примаријус др Милан Пејић, ударивши темеље Болнице "Жица", која ће дати немјерљив допринос у лијечењу рањених и болесних на овом подручју. Болницу ће успјешно водити, у организационом и стручном смислу, све до краја 1995. године.

ДОВОЗЕ нам рањеника, видљиво је одмах да није војник. Успијевамо да успоставимо контакт. Зове се Иван Крамбергер и каже да је новинар из Марибора. По оном што нам говори, вјероватно је рањен на терену Добриње. Брзо га ослобађамо одјеће, указују се велике повреде десне стране груднога коша и десне стране трбуха, са видљивом јетром. Успијевам да дренирам десну страну груднога коша, формира се венски пут. Рана у предјелу регије трбуха зјапи, десни режањ јетре пролабира према вани и раздеран је. На срећу, имамо доста стерилне газе и компреса, па тампонирам наведено мјесто.

У нашим условима се не може ништа више урадити. Др Пејић покушава што прије да успостави везу са полицијом на Илиџи, како би се обезбиједио што хитнији транспорт преко аеродрома до Пала. Опште стање рањеника се погоршава. Како нема могућности трансфузије, надокнада изгубљене крви је могућа само инфузионим растворима. Др Пејић организује транспорт са пратњом и санитет креће. Гледам у кола која кренуше према Илиџи, испраћам их дугим погледом и са дубоком невјерицом да ће повријеђени стићи на одредиште, гдје ће му се моћи указати одговарајућа помоћ.

СТАЛНО пристижу нове вијести о дешавањима на ратишту. Проноси се глас о томе да има десетак погинулих наших бораца, а ми на стационару већ имамо доста примљених рањеника. Сви смо потиштени и забринути. Обилазим повријеђене по собама. Свраћам у собу код оца. Он у полусну, отежано дише. На моје јављање реагује. Видљиво је да му се ближи крај. Улазимо у ноћ са зебњом и страхом шта ће се даље дешавати? Сриједа је, 17. 6. 1992. Устајем раније, обилазим задржане рањенике и са др Пејићем договарам да се они пребаце у Болницу у Касиндолу. Улазим у собу код оца. Не спава. Узнемирен, покушава нешто да ми каже, али тешко га могу разумјети. Изглед лица му већ самртнички. Мајка остаје поред њега, а ја одлазим да радим.

Дан брзо пролази јер има доста посла. Сваки тренутак долазим у собу код оца и само констатујем да се стање погоршава. Мајци и брату кажем да је крај близу, што и они сами виде. Око 21 час сам у његовој соби. Агонија оца се продубљује, примјетно је само још повремено подизање грудног коша приликом удисаја. У 21.10 посљедњи удах и срце му стаје. Мени је јасно да је то крај. Гледамо у мајку брат и ја. Плачемо. Узајамно се тјешимо и договарамо шта да радимо даље.

НИЈЕ прошло ни десет минута од смрти мога оца Ђорђа, а др Пејић ме моли, ако имам снаге, да сиђем у наш пријемни тракт, јер је довезен тешко повријеђени војник. Мајка одмах реагује и говори: "Иди сине, помози, овдје је све готово. Пожури". Размишљам стреловито - ето, шта је живот и проклети рат и какве све он чворове плете у ситним дијелићима времена. Бришем лице од суза и журим низ степенице. Рањеник лежи на носилима. Призор је језив. Обје ноге откинуте у близини кољена. Мишићи палацају. Кажу да је рањеник нагазио на мину приликом обиласка положаја. Ради се о Милораду Зорићу, рођеном 1940. године. По лику се присјећам да је тај човјек био мистер универзум Југославије, атлета коме смо се сви дивили када је пролазио корзом Сарајева. Каква трагедија... Палпирам крвне судове на врату, али у њему практично крви нема.

Укључујемо инфузионе растворе. Прилазим повријеђеном Милораду и клемујем крвне судове. Мука ме хвата, јер могућности да надокнадимо губитке крви немамо. Добијамо информације да транспорт рањеног преко аеродрома није могућ. Повријеђени је у стању хеморагичног шока. Крв је практично водњава. Пратња ми каже да се несрећа десила прије два сата. Сав сам у зноју. Успијевам да зауставим крварење. Несебично ми помаже сестра Славица Дуњић. Немам довољно стерилног материјала да добро умотам батаљке, који су дјелимично санирани. Крвно корито се пуни инфузионим растворима, али у крвном кориту нема крвних елемената и свако отезање што бржег транспорта води ка трагичном завршетку. Коначно, пада одлука да се транспортује путем који води преко Радаве или Средњег. Уносимо рањеника у санитет и шаљемо медицинара у пратњу. Ноћ је и возач припрема "калашњикове" за себе и пратњу. А ја једва стојим на ногама, потпуно сам скрхан свим оним што сам доживио тога дана. Договарам се с мајком и братом како да организујемо посљедњи испраћај оца Ђорђа.

НАДМЕНА АМЕРИЧКА НОВИНАРКА

НЕГДЕ у предвечерје довозе једну млађу жену, на носилима је и комуникативна. Представила се као новинар и наглашава да је грађанин САД. Зове се Џени Штајнер. Детаљно направим увид у ране и констатујем да се ради о већем броју експлозивних повреда у предјелу ногу, претежено лијеве. Након обраде, повријеђену износимо на носилима у стационар. Сазнајемо да је извјештавала из Авганистана и сада је дошла на ове просторе. Моли нас да јој омогућимо телефонску везу са мајком. Налазимо телефон са продужним каблом, и она ступа у везу с мајком у Лос Анђелесу. Обезбјеђујемо јој и вечеру. У току ноћи долазе представници Унпрофора да се интересују за повријеђену. Уводимо их у собу да разговарају са Џени. Дају нам до знања да ће доћи ујутро по њу. Ујутру је на носилима уносимо у њихов танспортер. Др Пејић и ја, са сарадницима, осјећамо се непријатно, јер приликом одласка Џени се није с нама ни поздравила. Ми смо јој пожељели срећан пут и брз опоравак.

СУТРА: ЛИЦЕМЕРЈЕ ТВ ЕКИПЕ СИ-ЕН-ЕНА

Препоручујемо

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - СВАКОДНЕВНА БИТКА ЗА РАЊЕНИКЕ: Екипа здравствених радника у "Жици" се стално увећавала

15. 01. 2022. у 18:00

Фељтон

0 2

ФЕЉТОН - СУСРЕТ НА ЛИНИЈИ РАЗДВАЈАЊА: Конвој са децом из Сарајева изашао је 19. маја 1992.

14. 01. 2022. у 18:00

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - МОТЕЛ "ЖИЦА" ПОСТАЈЕ БОЛНИЦА: Кренуо сам у неизвесност, да помогнем свом народу

13. 01. 2022. у 18:00

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - МАСАКР У ДОБРОВОЉАЧКОЈ УЛИЦИ: Колона ЈНА пресечена је и поубијани су војници и официри

12. 01. 2022. у 05:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације