ФЕЉТОН - СВАКОДНЕВНА БИТКА ЗА РАЊЕНИКЕ: Екипа здравствених радника у "Жици" се стално увећавала

РАТ се захуктава и повријеђених је сваки дан све више. Шаљемо поруке нашем руководству да нам се редовно обезбјеђује санитетски материјал, превасходно инфузиони раствори, а посебно наглашавамо да су нам неопходне пункционе игле, брауниле, како бисмо обезбјеђивали сигуран венски пут током транспорта.

УНПРОФОР испред аеродрома "Бутмир", Фото Из извештаја Независне међународне комисије

Свештеник Момир Васиљевић успијева да повремено набави мању количину игала. У међувремену се појављују "Љекари без граница", да би сагледали шта то ми радимо и шта нам треба. Међутим, од тих првих њихових посјета није било користи. Они су углавном били оријентисани према муслиманском Сарајеву. Послије једне од тих посјета, наша полиција на контролном пункту је зауставила кола са тим хуманитарцима и у колима им нашли шест панцира и воки-токија и како су сами рекли, то је била испорука "за Хитну помоћ у Сарајеву". Овакви поступци ће се понављати током читавог рата. Кроз хуманитарну дјелатност, вршиће се транспорт оружја и опреме за противничку страну.

Дана 23. маја 1992. године долази санитет из Хаџића. На носилима износе младог војника Жељка, крваве блузе, реагује на дражи, али није комуникативан. Успијевамо да скинемо блузу, налазимо прострелну рану, с десне стране груднога коша, која крвари. Формирамо венски пут и под јаким притиском пунимо васкуларно корито инфузионим растворима. Сада треба дренирати грудни кош. За то је потребно имати дрен и систем боца за подводну дренажу. Морам напоменути да у ових неколико дана размишљамо како да употпунимо наш скромни инструментариј и санитетски материјал.

СЕСТРА Нада Секулић успијева да направи импровизовани систем за подводну дренажу, који се користи приликом дренирања грудног коша. Он ће ми омогућити да, у овој борби за Жељков живот, истог тренутка урадим дренажу десне стране грудног коша и добијем велику количину крви. Ово стање ће довести до иреверзибилног хеморагичног шока и тиме доћи крај овоме младићу. Размишљамо како да повријеђеног што прије транспортујемо до Пала, уз пратњу. Спремамо санитет, успостављамо везу са полицијом на Илиџи да обезбиједе пролазност ка аеродрому и даље. Санитет креће, ми смо у грчу да ли ће Жељко стићи на вријеме да му се помогне.

Гледајући боцу у којој се скупља крв, ја сам скептичан, али рачунам млад је човјек, срце ће издржати. Настављамо да радимо и чекамо да чујемо вијест са Пала, да је санитет стигао на Коран и да је рањеник жив. Кроз неколико часова, добијамо извјештај да је санитет стигао у Болницу "Коран" и на несрећу свих нас, повријеђеном је престало да куца срце на самом улазу. Успутно, возач нам каже да је санитет, приликом преласка аеродромске писте, погођен у задњи десни блатобран, али није био онеспособљен. Доктори су покушали реанимацију несретног Жељка, али фаза иреверзибилног шока је била доминантна и није се могло ништа учинити.

МУКА са транфузијом и даље траје. Не успијевамо то да ријешимо. Сваки транспорт преко аеродрома до касарне у Лукавици има своје специфичности. У првом плану је безбједност, потом колику је помоћ у колима невољнику могуће пружити од стране пратилаца. Када се дође у круг касарне, најоптималнија ствар би била да се у транспорт укључи хеликоптер.

Повремено деси се и то. Али, у кругу касарне је општа гужва, јер се повлачи Војска Југославије. Санитет, у коме се налазе два тешка рањеника, у пратњи сестре Јеле

Милановић стиже у круг касарне. Сестра Јела примјећује у непосредној близини стационара хеликоптер. Са санитетом прилази њему и разговара са пилотом да укрца повријеђене. У том тренутку поред ње се појављују генерал Милан Аксентијевић и господин Боб Дојл, испред међународних снага. Генерал објашањава сестри Јели да овај хеликоптер није за транспорт рањеника. Сестра Јела не обраћа пажњу на њега и са возачем санитета уноси рањенике у хеликоптер. Пилот хеликоптера се зачудио одважности сестре Јеле, па помаже и сам. Затварају се врата, хеликоптер полијеће. Сестра Јела жури да се санитет што прије врати у "Жицу", јер како се борбе воде, требаће опет убрзо. Не може да се отргне од мисли да ли ће транспортовани рањеници стићи живи на Пале.

Поред све већих обавеза у "Жици", успијевам да одем до Лужана и обиђем оца. Како који дан пролази, све више губи на тежини и нема никакву покретљивост. Мајка и брат помажу колико је то могуће. Покушавамо да разговарамо са оцем, међутим, он изусти само покоју ријеч. "Нема потребе да се трудите толико око мене, иди ти да помогнеш другима", каже ми. Пошто више не може ни да прогута гутљај воде, одлучујем да га пребацим у "Жицу", како би му бар давао инфузионе растворе глукозе. Са њим полазе мајка и брат.

НАША екипа се и даље попуњава здравственим радницима. Прикључују нам се и др Богдан Ћеранић, љекар опште праксе, др Кариклић, уролог. Јавља се и др Анушић да ће се и он прикључити, као и др Владо Мехмедбашић, гинеколог. Почињемо да примамо и рањенике са подручја општине Вогошћа. У међувремену, добијамо информације да се може користити путни правац Вогошћа, па преко Радаве према Хреши и Сумбуловцу. Такође, постоји могућност пролаза преко Средњег, Округлице, Висојевице па према Сокоцу и Палама.

Ситуација се из дана у дан усложњава, а ми никако не успијевамо да ријешимо проблем трансфузије. У екипи имамо и два анестетичара. Санитетски комплет (СК) за анестезију, извлачимо из постојећих комплета ЈНА и стварамо могућност за интубацију и вјештачку вентилацију. Такође, налазимо боце кисеоника и оксидула и стварамо могућност за општу анестезију. Борбе се распламсавају, нарочито око касарне у Жуновници. За тешко повријеђене трудимо се да обезбиједимо стручну пратњу, иако нас је мало на располагању.

СВАКИ транспорт преко аеродрома је несигуран и опасан. Дана, 25. маја 1992. године води се велика битка за касарну "Жуновница". Прилив рањеника је велики. Стижу вијести да је један комби пун војника погођен и да се запалио. Вјероватно има и изгорјелих. Страшне вијести долазе.

Успијевамо да рањене тријажирамо по реду хитности. Спремамо три рањеника за транспорт санитетом. Добијамо пратњу Унпрофора преко аеродрома. У договору са пратњом из међународних снага, одлучено је да санитет иде паралелно са транспортером. Овога пута, то се није поштовало, транспортер креће напријед, а санитет за њим. У тој пратњи Свето Милановић је рањен у поткољеницу. О коликој се брзини и хитности радило да повријеђени пређу преко аеродромске писте, свједочи то што пратилац Свето није ни осјетио када је и он рањен. Тек када су кола прешла писту, у касарни је осјетио топлоту на нози и крв у обући. Након заустављања у кругу касарне, установљава се да је један од рањеника погођен пројектилом у трбух. На срећу, остао је жив.

СУТРА: Ратне судбине кидају душу

Препоручујемо

Фељтон

0 2

ФЕЉТОН - СУСРЕТ НА ЛИНИЈИ РАЗДВАЈАЊА: Конвој са децом из Сарајева изашао је 19. маја 1992.

14. 01. 2022. у 18:00

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - МОТЕЛ "ЖИЦА" ПОСТАЈЕ БОЛНИЦА: Кренуо сам у неизвесност, да помогнем свом народу

13. 01. 2022. у 18:00

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - МАСАКР У ДОБРОВОЉАЧКОЈ УЛИЦИ: Колона ЈНА пресечена је и поубијани су војници и официри

12. 01. 2022. у 05:00

Фељтон

0 3

ФЕЉТОН - ОДЛАЗАК У МАГЛУ КОЈОЈ НЕМА КРАЈА: Није било никаквих назнака да ће се настали сукоби смирити

11. 01. 2022. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације