ФЕЉТОН - ВЕЛИКИ ЖИВОТНИ ЛОМОВИ И БЕЗНАЂЕ: Немам питања за мајку, јер она нема одговора на њих

СВАКИ сљедећи дан доноси нове информације о збивањима у граду. У Хрватској рат увелико бјесни. На Палама имамо и прве избјеглице из тих крајева.

Никола Обрадовић

Све се то дешава ту у близини, одмах поред нас, али нам се још чини да се то нама, можда, неће десити. Дани брзо пролазе, али ја се не могу отргнути бригама за здравствено стања мога оца, које је сваки дан све теже и теже. И послије десетак дана лијечења, одлучујем да отац напусти клинику и да кући настави лијечење. Крај је мјесеца марта '92. Излази распоред дежурства на нашој клиници за наредни мјесец. Ја сам на распореду 3. априла. На вијестима ТВ Сарајево и осталим медијима се увелико говори и пише о брзом признању независности БиХ.

И извјештаји са ратишта у Хрватској су трагични. Сазнајемо да су наше колеге, превасходно хирурзи и анестезиолози из Војне болнице, на испомоћи у Болници Градишка већ дуже вријеме. Сестра Марија, која лежи на клиници, јер је оперисала ехинокок, прилази ми и тихо саопштава да жели да иде кући, а за вађење конаца и даљу контролу ће се она сама побринути. Напушта клинику, а ја остајем са својим бригама: како да помогнем оцу? Не могу да се помирим са чињеницом да ама баш никакве помоћи нема. Долазим на дежурство 3. априла. Сви које срећем су забринути. Много се не прича. Обилазим болеснике, разговарам са сестрама, односно техничарима са којима сам у дежурству. Послије завршетка радног времена у три сата, дежурни и смјена остају. У 19 часова долази ноћна смјена. Нико од запослених не прича много. На лицима видљива узнемиреност.

ПОКУШАВАМ да спавам, али и кад заспим, брзо се будим. Чекам да сване. Обављам визиту и у осам часова предајем дежурство. Излазим са Клинике, болничког аутобуса нема. Нисам дошао колима и одлучујем да идем пјешке, како бих дошао на Мариндвор, а потом ћу "на трамвај". Пролазим поред Трауматологије, гдје примјећујем већи број здравствених радника и чујем њихове јасне и гласне коментаре. Чујем глас једног од њих, који каже да је ухапшен проф. др Милутин Најдановић. Мени стаје дах, јер се ради о бившем шефу моје клинике и мом професору. Пошто је професор становао непосредно уз болнички комплекс, схватио сам да је то истина. Нисам имао смјелости да било шта провјеравам и пожурио сам кући. Готово трчећим кораком идем Улицом Ђуре Ђаковића. Не могу да прихватим сазнање да је проф. Најдановић ухапшен. Питам се шта се то десило да човјека, који је читавог живота помагао људима, неко хапси?! Помишљам да је то само због тога што је члан СДС, што пише ћирилицом и славу слави. Не могу да се помирим с тим. Успијевам да дођем на Ченгић вилу, превозећи се неколико станица трамвајем.

Мајка ми отвара врата. Срећна је што сам дошао. Прилазим оцу, који покушава да ме поздрави, али једва изговори неколико рјечи, а и њих доста тешко. Сједамо за сто, али мајка ме пожурује да идем својој кући. Покушавамо да обезбиједимо оцу млијеко за исхрану, јер он може само да једе течну храну. У продавницама несташица млијека, али брат Миленко успијева некако да га набави.

ПОНЕДЕЉАК је, 6. 4. 1992. године. БиХ је призната као независна држава. Размишљамо супруга Споменка и ја да ли да идемо на посао. Звони телефон. Ја се јављам и чујем глас мога шефа, др Кемала Дрнде, који ми каже да ће он доћи колима Црвеног крста, како бих могао да се превезем на посао. За неких четрдесет минута, долазе кола Црвеног крста, улазим у њих и сусрећем се са сестрама Љубицом и Надом, које раде на нашој клиници, јер је др Дрнда и њих позвао. Долазимо на клинику и упознајемо се са радним задацима.

Примјетно је да на послу нису присутни др Драган Калинић и доц. др Мирко Шошић.

Примамо на клинику младу дјевојку са устрелном раном у грудном кошу и у доста тешком општем стању. Послије урађене минималне дијагностике, уводимо је у операциону салу и што брже се спремамо за хируршку интервенцију на грудном кошу. Уводимо је у општу анестезију, брзо отварамо грудни кош, налазимо повреду плућног крила са израженим крварењем, које заустављамо. Након завршене операције, па буђења повријеђене и њеног смијештања на одјељење, сусрећем др Михаила Милашевића, који је избезумљен и пита како је повријеђена? Сазнајем да је то његова кћерка. Брзо га информишемо шта смо нашли и урадили. Колега се мало смири и одлази у собу гдје му лежи кћерка.

РАДНО вријеме се ближи крају. Запослени много не причају међу собом. Све је у знаку неког ишчекивања. Појављује се др Кемал Дрнда и саопштава нам распоред радног времена и да су формирани одређени тимови, који ће радити сваки други дан, с тим да ће један тим остати у дежурству. Ја сам на распореду 8. 4. 1992. године, у сриједу.

Повратак кући опет на исти начин: пјешке, трамвајем, па опет пјешке. Прво свраћам на Ченгић вилу код родитеља. Звоним. Сав сам у грчу и чекам да ми мајка отвари врата. Чује се како прилази вратима, гледа кроз шпијунку. Немам стрпљења и јављам јој се: "Ја сам, мајко". Она полако отвара врата, несигурна јесам ли то баш ја. Слиједи одмах моје питање - "Како је отац?" Мајчин одговор је кратак и сув: "Тако и тако". Мој сусрет са оцем послије два дана. Његов немоћан поглед упрт је према мени, а мени се осушила уста.

Не могу да проговорим. Знајући да не може ништа прогутати, можда евентуално гутљај воде, питам се у себи: "Како зна бити зла човјечија судбина?" Поготову што је тај хируршки проблем мени јако познат. Много пута сам многима помогао, а у случају свога оца сам доведен пред свршен чин. Потпуно сам беспомоћан. Страшно. Ипак, питам га: "Како си?" Али, свака наредна његова изговорена ријеч је тиша од претходне, а то што каже је са осјећајем немоћи и безнађа.

СА МАЈКОМ се договарам шта ће оцу да помогне и које моје поруке брату да пренесе. И пред полазак, опет "сусрет очима" са мајком. Ја хоћу да је питам шта даље да чинимо у овом хаосу. То су они тренуци великих животних ломова и безнађа, када само мајчин инстикт и бескрајна њена љубав и оданост можда ти могу нешто помоћи. Гледамо се још трен, два, нијемо. Шутимо и шутећи као да се споразумјесмо. Немам питања за мајку, јер она нема одговора на њих.

А она ипак покушава да ми нешто каже. Застајкује и напослијетку изговара: "Иди кући, дјеци. Чувај се, и нек вас Бог чува". Стиснем зубе и кренем. Слијећем низ степенице. Не срећем никога. Поред трамвајске пруге, брзим ходом крећем према Алипашином пољу.

Негдје код бивше "ремизе", стаје трамвај. Улазим и возим се до "студентских домова"

Излазим и брзим кораком хитам према Добрињи 5, до стана.

СУТРА: Одлазак у маглу којој нема краја

Препоручујемо

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - ДОБРИ ЉУДИ У ЗЛИМ ВРЕМЕНИМА: Лекари су једини војници који не носе оружје

09. 01. 2022. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације