ФЕЉТОН - УВЕК У СЛУЖБИ СРПСКЕ КОШАРКЕ: У Београду је Каријев најлепши део дана био у дворани

ВЕЋИНА младих играча из моје последње сезоне у Звезди - Ребић, Ристић, Ђукановић, Гудурић, Тејић, Добрић... - остварила је врхунске резултате.

Фото Светисла Пешић на једном од предавања / Фото Из приватне архиве Светислава Пешића

Побеђивали су на свим званичним и незваничним такмичењима у Србији и Европи. Освојили су са репрезентацијом Европско првенство за играче до 20 година, неки играју у првом тиму Звезде или у неким најбољим клубовима у Србији, а неки су већ и стандардни чланови репрезентације Србије или европских и НБА клубова.

Осећао сам подршку публике и медија, чак и оних који нису припадали Звездином блоку. Међутим, увреде које сам доживљавао на мечевима с Партизаном, целокупан амбијент с којим је срасла клупска кошарка у Србији, било је нешто што нисам могао да сварим. Питао сам се где сам дошао и где се налазим. Говорио сам Човићу да свако има свој пут до победа, а да би наш требало да буде другачији. Нисам наишао на ширу подршку да сви заједно мењамо такав амбијент. Понајмање због мене. Мислио сам да је ван сваке памети да се кошарка игра у таквој клими и да постоји таква мржња међу навијачима.

ТРУДИО сам се да сваку прес-конференцију искористим не само да објасним победу или пораз већ и да на неки начин предочим јавности који је Звездин пут у процесу спортског опоравка. Наравно, имали смо пмного талентованих играча које је, у једном таквом амбијенту, требало идентификовати с нашим пројектом. Јер они су били под утицајем свих, а понајмање тренера. Како су и могли да буду "нормални" када је, рецимо, Недовић само у једној сезони, у свом најосетљивијем добу, променио шест тренера. Ја сам у његовој каријери био једини који је с њим почео и завршио сезону, и то два пута. О томе сам имао прилике да разговарам и с његовим родитељима, када сам се уверио да долази из врло фине, спортске и образоване породице. Где год је то било могуће, остваривао сам лични контакт с родитељима и покушавао да направим од њих савезнике у борби да њихово дете изведемо на прави спортски пут. Исто тако сјајан однос имао сам и са родитељима Немање Бјелице.

ТАКО је и питање једне младе даме, на једној прес-конференцији после меча - Зашто најталентованији играч Србије и наследник Дражена Петровића не игра довољно? - имало свој почетак, али и крај...

Почетак, тако што сам на свој начин (наравно) упитао ту младу даму ко је могао да каже да је Недовић најталентованији играч, ако ја то нисам рекао?! Крај је био мој долазак кући и непријатан дочек моје супруге Вере. Дочекала ме је као да смо изгубили, а у ствари смо победили. На уласку у стан сачекала ме је тишина. Без честитања, без било каквог коментара. Помислио сам да постоји неки проблем у кући, па сам је питао шта сам то поново згрешио и да ли је гледала утакмицу. Јер знало се: Вера је увек после пораза давала подршку и налазила праве речи да ме мотивише, али када бих направио техничку, то је за њу био смак света. А те вечери ми смо победили, а ја нисам добио техничку, па тако нисам разумео њено лоше расположење, све док ми није рекла:

- Како си могао тако једну фину, образовану даму да ставиш испод стола! Наравно, Вера није видела да смо се после прес-конференције та фина дама и ја срдачно поздравили. И све се лепо завршило.

НЕДОВИЋ је, свакако, био један од најталентованијих младих играча с простора бивше Југославије у то време, међутим, планирање каријере и остало што је креирало његово тадашње окружење, није добро утицало на њега. Тај спољни утицај је био огроман. Тада још није био у стању да свој таленат претвори у квалитет. Ја сам једноставно желео да његово понашање, његов професионалан однос према тренингу, ентузијазам који је био на највишем могућем нивоу, каналишем у правом смеру. Требало је узети у обзир два фактора. Први су биле његове године, јер је био веома млад, а други - негативан утицај средине у којој се развијао. И његов избор да иде у НБА био је погрешан, мада није једноставно доносити тако важне одлуке кад имаш 22 године. У једно сам сигуран: да сам ја остао у Звезди, он сигурно не би тако брзо отишао у НБА, а вероватно би сада играо у НБА уместо у Европи. У међувремену је постао стандардни играч репрезентације Србије и један од најбољих европских играча на својој позицији. Што би се рекло: пре зоре не свиће!

Већина Звездиних играча из тог периода није претворила свој таленат у квалитет, због тога што су били нестрпљиви њихови родитељи, агенти или јавност, па и они сами. Карактеристично за младе је то што нису у стању да реално гледају на развој своје каријере.

У БЕОГРАДУ је мој најлепши део дана био у дворани. Ту сам се опорављао, јер сам видео дисциплиноване људе, жељне напредовања. То ме је држало у позитивној тензији. А оно што се збивало на мечевима Звезда - Партизан били су шокови који су ме демотивисали... После свега, рекао сам: никад више на клупи у Србији! Али увек у служби српске кошарке. Кад је она у питању, осећам велику обавезу и одговорност да на било који начин помажем, за све оно што људи сматрају да могу.

И сада када боравим у Србији, и кад понекад одем на утакмице Црвене звезде, осећам се поносним. Зато што видим да су људи у клубу и навијачи препознали мој допринос и сву ту моју посвећеност коју сам уградио на почетку стварања нове Звезде. Оно што је било под мојом контролом јесте начин како сам водио и припремао себе, тренирао и васпитавао играче.

Мислим да сам дао не само све од себе, већ и целог себе!

Радујем се сваком успеху Црвене звезде. Данас је она, гледано и са спортског и организационог аспекта, модел не само за клубове на просторима бивше Југославије већ и у целој Европи.

ПРИОРИТЕТИ И ЦИЉЕВИ ИГРАЧА

У ТРЕНЕРСКОМ послу је веома важно да одабрани циљеви буду реални. Али, то не значи да су они лако достижни. Посебна драж нашег позива је то што радимо са младим људима и што на њих, постављањем одређених циљева, можемо позитивно да утичемо. Понекад нам се учини да вас млади људи не прате довољно добро, али тренери морају да буду свесни тога да имају велики утицај и на њихово образовање, али и на васпитање. Током мог вишедеценијског искуства увек сам играчима истицао да морају да се посвете својим приоритетима: ПОРОДИЦА, ШКОЛА (образовање), КОШАРКА.

Радио сам у многим земљама са спортистима разних националности и вероисповести и дошао до закључка да су поменути приоритети њихова заједничка одлика. Спортисти који су верни и посвећени својим породицама, имају боље предуслове да буду верни и посвећени чланови тима. Друго - они који напорно раде да би стекли више образовање, напорно су радили и на тренинзима и тако постајали бољи кошаркаши.

И коначно - кошарка! Уколико јој се било ко од нас не посвети - нема успеха. Кошарка мора да буде циљ, а не средство за постизање неких других циљева.

Ново време са собом је донело и многе промене. Добра околност је то што млади људи и данас желе исте ствари као и пре 50-60 година. Траже вођење и људе који су заинтересовани за њих. Ми тренери било које селекције морамо бити и учитељи и вође.

СУТРА: ЖИВОТ ТРЕНЕРА НИЈЕ БАЈКА

Препоручујемо

Фељтон

0 3

ФЕЉТОН - КАРИ НЕ ЖИВИ ОД МЕЧА ДО МЕЧА: Услови у Звезди су били на нивоу највећих клубова у Европи

31. 12. 2021. у 18:00

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - ЦРВЕНА ЗВЕЗДА - МЕРИЛО УСПЕХА: Обе понуде звучале су као вапај за њен спас

30. 12. 2021. у 18:00

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - НИКАД ВЕЋА ДРАМА У ФИНАЛУ: Протв Аргентине Бодирога је преузео одговорност

29. 12. 2021. у 18:00

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - СПЕЦИЈАЛНИ ЗАДАЦИ ПРОТИВ САД: Амерички играчи постају нервозни кад треба да играју без лопте

28. 12. 2021. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације