ФЕЉТОН - МЛАДИ ВУКОВИ СА СТАРЕ ПЛАНИНЕ: Пирот је обезбедио идеалне услове за рад талентоване генерације

НA почетку моје тренерске каријере Бранислав Рајачић Рајче је увек био близу мене.

Директори "Тигра" Драган Николић и Баја Пантић са Пешићим и репрезентативцима, Фото Из приватне архиве Светислава Пешића

Његови савети су ми много значили. Увек смо били у сјајним односима. Кад сам почињао као тренер "Босне", радио је у Кошаркашком савезу Југославије као председник Омладинске комисије у Стручном савету. Савез је на месту тренера млађих националних категорија имао професионалца Русмира Халиловића. Пошто је завршио мандат с генерацијом 1965/66. и постао тренер Ефеса из Истанбула, појавила се потреба да неко започне рад са генерацијом играча рођених 1967, 1968. и 1969. Тако су на почетку кошаркашке сезоне 1983/84. Рајче и Радомир Шапер, који је био алфа и омега кошаркашке организације, дошли до мене у Сарајево. Рекли су ми да је Халиловићу истекао уговор и да би волели да ја преузмем нову генерацију кадета.

"Никада ниси радио са омладинцима. Одмах си из патика сео на клупу, па би за твој тренерски развој било добро да радиш с младим играчима", рекао ми је Рајче, што ме је донекле заинтригирало.

У ПРВИ мах то ми је деловало као превелик залогај, јер сам већ имао много обавеза у Босни, а и нисам био сасвим сигуран да је тренерски позив моја будућност. Економија ми је још негде била у глави. Рекао сам им да ми треба мало времена да размислим. Отишао сам код професора Миливоја Каралејића, тадашњег шефа катедре за кошарку на Факултету за спорт и физичку културу у Сарајеву. У то време постојала су само два доктора кошарке у целој Југославији, један је био Профа (како зовемо Каралејића), а други Славко Трнинић из Задра. Хтео сам да видим шта Профа мисли о понуди Савеза, али и да га питам да ли може да ми се прикључи уколико се латим тог посла. Рекао ми је без оклевања: "Шта има да размишљаш, ти имаш тај квалитет, ми сви то знамо!" "Супер, али ако ћеш ти да будеш мој помоћник."

"Чекај, ја сам доктор! Како могу да будем помоћник... Али, у реду. Упиши Вишу тренерску школу, а ја ћу се већ потрудити да нађемо за тебе помоћног тренера."

Али ја сам инсистирао: "Све је то у реду, али само да ти прихватиш!"

Профа се тада није изјаснио. Позвао ме је после неколико дана и рекао: "Одлучио сам! Теби могу да будем помоћник!"

КЛУБ нас је подржао и ми смо се отиснули у нешто сасвим ново. Кренули смо, с једне стране, да стварамо селекцију од годишта 1967, 1968. и 1969, а с друге да градимо нови тим "Босне". Почели смо тестирања репрезентативних кандидата већ почетком 1984. Водио сам се чувеном Ранковом паролом, када је крајем шездесетих почео да ствара прву златну генерацију југословенске репрезентације: "Ми нисмо заинтересовани за играче који желе да играју кошарку, већ само за оне који могу да играју врхунску кошарку". Према томе, имали смо врло строгу и захтевну селекцију. Требало је селектирати и спремити репрезентацију за Европско кадетско првенство у Бугарској, 1985. године. Дошао сам на идеју да нам база буде Планинарски дом изнад Пирота, јер сам знао да ћу са људима из града, са две јаке локалне фирме ("Први мај" и "Тигар"), успети да створим идеалне услове.

И заиста је било тако. Град Пирот је обезбедио најбољи могући сервис нашим талентима:

Дивцу, Кукочу, Ђорђевићу, Рађи, Илићу, Пецарском, Калпићу, Копривици, Алибеговићу, Авдићу, Добрашу, Павићевићу...

Терен изнад Планинарског дома налази се на хиљаду и сто метара надморске висине. На обронцима Старе планине. Сматрао сам да је добро да будемо ту. Због мира, далеко од света, сто одсто усредсређени на своје задатке и циљеве. Не само да тренирамо, већ и да стварамо тимски дух, да стварамо осећај према репрезентацији, која је у оно време била циљ сваког младог играча.

БИЛИ су то дечаци из свих крајева Југославије: из Словеније, Македоније, Хрватске, Србије, БиХ и Црне Горе... Пирот је из више разлога био идеално место за припреме, пре свега јер сам знао шта ту могу да очекујем. За мене је био велики изазов да код тих младих људи развијам дух заједништва. Међутим, то није био наш једини задатак. Ми смо долазили у Пирот да унапређујемо атлетске и кошаркашке способности играча који су, по својој грађи и снази, били као пилићи. Тада се није радило с теговима као данас, а ми смо то увели у првих десетак дана припрема као обавезу.

Из Планинарског дома се нисмо спуштали у Пирот осим када смо тренирали у дворани или играли утакмице. Неколико пута смо били у позоришту пошто је Пирот у то време имао своју сцену на коју су долазили глумачки ансамбли из Београда и других градова. Играчи су у шали говорили да смо на планини били само вукови и ми и да је сваки силазак у град био повратак у цивилизацију. Повремено бих се и ја нашалио, тако што би им после доброг тренинга рекао: "Е, сад имате слободно, можете да изађете где хоћете, да се мало опустите!" А око нас километри густе шуме...

Присећајући се тог времена, Владе Дивац је рекао: "Рад у тим данима био је пресудан за наш напредак у будућности, јер ту смо први пут осетили шта је рад правих професионалаца". И Дино Рађа је изричит: " Кари је оставио дубок траг у мом животу. Код њега није све било само кошарка, већ и животно одрастање, мала школа живота. Поред кућног васпитања добили смо и додатну школу".

У ТО време, 1985. године, Тони Кукоч и Владе Дивац су имали по 17 година. Ту их је чекао невиђени дрил код Профе који је био задужен за укупну физичку припрему играча. То је био њихов први сусрет са теретом, док се у данашњој кошарци с таквим начином рада срећу већ петнаестогодишњаци.

Једини који је у старту одбио да диже терет био је Тони Кукоч. Послушао савет мог колеге, професора, доктора кошарке Славка Трнинића који је тада радио у Југопластици из Сплита.

Славко је Тонију рекао уочи пута за Пирот;: "Немој случајно тамо код Пешића да радиш с теретом!" Тонију је зато било незгодно да се лати тегова. Пришао ми је и рекао: "Тренеру, ја не бих радио с теретом, јер ми је тренер Трнинић рекао да сам још млад за то". Рекао сам му да нема проблема, тим пре што је то била препорука професора Трнинића. Дали смо му да ради вежбе за развијање трбуха и леђа, да развија остале физичке предиспозиције у мери у којој то може.

Међутим, сутрадан, док сам објашњавао нешто другим играчима, видим у ћошку Тонија како узима штанглу и почиње да ради бенч прес. Кажем Профи: "Погледај, овај је најбољи с теретом". Тако смо почели ту генерацију да уводимо у свет тегова.

СУТРА: Степенице за успсон на врх света

Препоручујемо

Фељтон

0 3

ФЕЉТОН - БУЂЕЊЕ БОСНЕ ИЗ ВЕЛИКОГ СНА: Кад преузимаш тим нису потребне велике речи

19. 12. 2021. у 18:00

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - ПУКОВНИК АВИЈАЦИЈЕ КАО МЕНАЏЕР: Пешић је био профил играча какав се и данас тражи

18. 12. 2021. у 18:00

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - ДРУГОЛИГАШ НА КРОВУ ЕВРОПЕ: Развој Босне је био пример како се ствара успешан клуб

17. 12. 2021. у 16:00

Фељтон

0 2

ФЕЉТОН - ТРИ "ФОЛКСВАГЕН БУБЕ" ЗА КАРИЈА: У општем слављу украли му први трофеј - швајцарски сат

16. 12. 2021. у 12:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације