ФЕЉТОН - ТРИ "ФОЛКСВАГЕН БУБЕ" ЗА КАРИЈА: У општем слављу украли му први трофеј - швајцарски сат

БОГДАН Боша Тањевић, који је са 24 године, 1971, завршио играчку каријеру у ОКК Београду и постао тренер сарајевске Босне, дошао је тих дана код Ранка Жеравице и замолио га да ме позајми Босни на годину дана.

Пешић на раменима навијача после пласмана у Прву лигу, Фото Из приватне архиве Светислава Пешића

- Можеш да идеш. С тобом не можемо да испаднемо из лиге, нити можемо да будемо први - рекао ми је Ранко тада.

После једне сезоне с Босном у Другој лиги (1971/72) вратио сам се у Партизан. Убацили су ме у гарсоњеру с Драженом Прајом Далипагићем, који је тек био стигао из Мостара. Становали смо на Звездари. Једном, док смо одмарали поподне, Праја ме пита:

- Ко је најбољи играч у Партизану
" Помислио сам, чим ме то пита, значи да ја нисам најбољи. Одговор је врло кратак:
- Можда Мишко Чермак!
- Какав Чермак - наставља он.

- Ја сам најбољи, као да не видиш! Да ли је Чермак бржи од мене? Да ли боље скаче од мене? Да ли има бољи шут?

Кад сам се сложио да је у све три ствари бољи од Чермака, само је констатовао:

- Ето ко је најбољи!

Такав је био Праја Далипагић. Никада му није фалило самопоуздање.

ПО ПОВРАТКУ у Партизан само сам мислио на то како да се вратим у Босну, али Ранко сад није хтео да ме пусти. После свега, позове ме и каже:

- Ако донесу до сутра увече 10.000 марака, ми ћемо те пустити, али не верујем да ће обезбедити те паре.

У то време за 10.000 немачких марака могла су да се купе три аутомобила "фолксваген буба". Пошто је сутра увече истицао прелазни рок, деловало је да су шансе минималне. У кафани "Шуматовац", преко пута Палате "Албанија", срели су се представници Партизана Ђорђе Чоловић и Тома Шатара и члан управе Босне који је донео новац, Трипко Аџић. Шатара је понео машину и таман кад се спремао да откуца исписницу, Трипко ставља новац на сто и каже:

- Овде има и долара и марака, све кад се зброји испада 9.000 марака. Немамо више од тога!
Чоловић није хтео да устукне и рекао је да нема договора. Отишао је у други део кафане и позвао Ранка да би се консултовао с њим.

- Ранко каже 10.000 и рекао је Пеши да ви нећете имати тај новац.

Трипко је онда извадио из џепа још хиљаду, а Шатара откуцао исписницу. Пошто је било буквално петнаест минута до истека прелазног рока, одспринтао сам до канцеларија Савеза, у Страхињића Бана, где ме је сачекала најчувенија секретарица у историји кошаркашке организације Југославије Соња Младеновић...

- Пешо, дете моје, што си се задихао. Чекала сам да дођеш, знала сам да ћеш да потпишеш.

ТАКО сам постао први играч у историји југословенске кошарке који је прешао из клуба у клуб са обештећењем. Сва је срећа да је Боша решио да буде тренер. Спријатељили смо се док је играо за ОКК Београд. Назвао ме је једног дана, средином 1971, и рекао:

- Дошао сам у Београд да студирам и да постанем стални репрезентативац. Пошто овај други циљ нисам остварио, не видим разлог да наставим да играм. Доста је. Не желим да будем само клупски играч. Позвали су ме из Босне, треба им тренер, па сам мислио и тебе да поведем.

Тада се, под вођством генералног секретара Вулета Вукаловића, стварала јака Босна.

Окупљала се екипа која ће недуго затим почети да парира најбољим југословенским екипама. Ту су били Варајић, Ђогић, Крвавац, Чечур, Надеждин, Босиочић, Милавић, браћа Терзић, Павлић... Вукаловић, некадашњи одбојкаш, увидео је да ће кошарка постати популарна, јер годину раније Југославија је постала светски првак. У стварању модерне Босне имао је велику помоћ од Миљенка Новаковића, некадашњег тренера Партизана, кога је довео из Бањалуке. Кад су се створили услови за нешто више, потражио је неког амбициозног тренера, који би могао да постави клуб, за почетак, на мапу Југославије. У то време јаке прволигаше имали су Београд, Загреб, Сплит, Љубљана, Задар, Скопље, Чачак... Док су у Сарајеву постојала два друголигаша: Жељезничар и Босна.

БОША је био природно решење, јер је већ играо за Младу Босну у Сарајеву (касније се припојила Жељезничару). Сада се као тренер вратио у Сарајево, где му је иначе отац радио као војно лице, али у конкурентски клуб - Босну. Кад ме је позвао да кренем с њим, рекао сам му да види прво с Ранком да ли хоће да ме пусти.

Ранко Жеравица је правио велики Партизан. Рекао ми је да могу да одем на годину дана да помогнем Боши. У тој сезони са 21 годином био сам један од најискуснијих. Милавић, Терзић и Павлић били су 1948. годиште, а ја 1949. Жељезничар је тада уложио велике паре, решен да се пробије у највиши ранг. Поред Прве лиге, постојале су и две друге, Исток и Запад. За прво место на Западу и пласман у Прву лигу борили смо се против Жељезничара који је тада ангажовао двојицу искусних репрезентативаца, Немању Нецу Ђурића и Зорана Маројевића. Тада су већ почели да се склапају велики уговори, за оно време. Неца Ђурић је био прави професионалац и по заради и по играчком знању. У то време Шолман је прешао из Младости у Југопластику, Мановић из Радничког у Југопластику, почела су врбовања са свих страна, нуђење станова и неких других погодности.

МОРАЛИ смо да играмо мајсторицу са тако јаким Жељезничаром, јер смо имали исти број бодова. (Мајсторица за улазак у Прву савезну лигу Југославије, 28. априла 1972: Босна - Жељезничар 65:59.) Сарајево се тих дана заљубљивало у кошарку, па је Скендерија на том мечу била дупке пуна. Борба на живот и смрт. Ко победи иде у Прву лигу. Управа клуба натера Бошу да се и он скине, да би мени помогао на терену. Није ми требала помоћ, јер сам тај меч одиграо сјајно. Од 65 наших кошева 26 је било мојих. После свега у Партизану то је за мене била огромна сатисфакција. Нешто сам постигао у животу. Остварили смо успех у којем сам учествовао у пуној мери. Био је то први спортски успех који је зависио од мене.

Судбина је у једном важном мечу опет повезала Младу Босну (Жељезничар), Бруна Сочеа и мене. Клуб, који је био извор моје највеће патње док сам играо у Пироту, овог пута није могао да поквари моје снове. Као и на квалификационом турниру у Пироту, и сада сам проглашен за најбољег играча. Соче и ја смо овог пута на истој страни. Другови који су заједно прешли из Партизана у Босну.

ОД ГЕНЕРАЛНОГ спонзора утакмице Радио Сарајева добио сам швајцарски сат "Дарвил". Ставио сам га на руку, онако сав еуфоричан, и утопио се у реку људи која је славила. Кад се све стишало, уђем у канцеларије клуба, а сви скоче на мене: "Шта кријеш тај сат, дај да га видимо!" Кад оно, сата нема! Наки вешт лопов ми га је скинуо с руке у тој гужви. Радио је апеловао данима, молио грађане да врате сат ако га нађу. Да би избегли непријатност, говорили су да је сат некако изгубљен у великом слављу. Међутим, никада више нисам видео тај сат. Неколико пута сам га сањао, чак и много година касније. Данас би то био сјајан трофеј...

СУТРА: ТРИ "ФОЛКСВАГЕНА" ЗА КАРИЈА

Препоручујемо

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - ПРОРОЧАНСТВО МАЈКЕ ДУШАНКЕ: Навијао за Звезду, али ме је тренер Рајче убедио да ћу у Партизану добити бољу прилику

14. 12. 2021. у 18:00

Фељтон

0 6

СПОРТСКА ТРАГЕДИЈА: Како је Кари Пешић баталио фудбал (ФЕЉТОН)

13. 12. 2021. у 18:00

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - ФИЛОЗОФ ИЗ ПИРОТА НА "ЖЕРАВИЦИ": Пешић је био међу 24 кандидата за Светско првенство у Љубљани

15. 12. 2021. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације