ФЕЉТОН - МУКЕ ОКО АЛБАНСКОГ ПИТАЊА: Из Приштине су тражили да се Андрић брише из програма за књижевност

ОД ступања на прву дипломатску дужност у Посланству Краљевине Југославије при Светој столици 7. марта 1920. године, до окончања дипломатске каријере, 5. априла 1941. године, када је био опуномоћени министар и изванредни посланик југословенског Краљевског посланства у Берлину, Иво Андрић је службовао у осам европских држава и десет градова.

Иво Андрић, Фото Стеван Крагујевић

Ватикан (Рим), Букурешт, Трст, Грац, Марсељ, Париз, Мадрид, Брисел, Женева и Берлин били су средишта у којима је он брусио своје дипломатске вештине и стицао углед у свету дипломатије због чега ће француски лист "Иманите", када је Андрић 1937. постао помоћник министра спољних послова, констатовати: "Стар 45 година, то је човек ретке интелигенције који је направио бриљантну дипломатску каријеру и који се, у исто време, истакао и као писац."

У време када постаје високи државни чиновник, Милан Стојадиновић је истовремено био и председник Владе и министар иностраних послова.

ИВО Андрић је две године, од марта 1931. до марта 1933, службовао и у Женеви, као члан Сталне делегацији Краљевине Југославије при Друштву народа, у седишту ове светске организације основане да би очувала мир у свету, колективну безбедност, политичку независност и равноправност својих чланица, али се показало да су моћи Друштва народа слабашне и да се не могу супротставити оном току догађаја који ће довести до Другог светског рата.

"Мусолини, Хитлер и Стаљин су диктатори, њихови системи су тоталитарни и агресивни, западне демократе су колебљиве и неодлучне", писао је тих година Андрић, потврђујући да прецизно и тачно сагледава дубинске слојеве историјског кретања и улогу појединих личности у историји.

Околности су хтеле да, после пада Стојадиновићеве владе, Андрић, 10. априла 1939. године, ступи на последњу дипломатску дужност у Берлину, само неколико месеци пре него што је Хитлер покренуо машинерију Другог светског рата. Био је то најосетљивији и најделикатнији период његове дипломатске каријере, посебно тешка мисија, године за које је сам Андрић рекао да су му најмучније у животу.

ТРИ месеца пре његовог одласка у главни град Немачке, крајем јануара, у посету Краљевини Југославији долази гроф Галеацео Ћано, Мусолинијев министар иностраних послова. У сусретима са Миланом Стојадиновићем вођени су званични и незванични разговори у Београду и Бељу. На тапету су била многа питања о односу две земље...

У Бељу, Стојадиновић и Ћано ће водити тајне преговоре, а Мусолинијев зет је понудио поделу Албаније (тај предлог кнез Павле ће доцније одбити). Високом италијанском госту приређена је теревенка са посебно одабраним дамама. Куриозитет ове лумперајке је да се корпулентни Стојадиновић, у заносу доброг расположења, попео на сто, са намером да одржи здравицу. Међутим, астал се сломио и председник краљевске владе се нашао на патосу затрпан јелима са трпезе.

Да би се што боље припремио за преговоре са италијанским колегом Стојадиновић је тражио да му се припреми службени подсетник о албанском питању за интерну употребу у Министарству. На првој страни подсетиника пише: "Реферат г. Андрића 30. 1. 1939." (Овај докуменат се чува у Архиву Србије - "Фонд Милана Стојадиновића", кутија 37)
ТЕКСТ ове службене белешке први пут је објављен у "Часопису за сувремену повијест", 1977, IX, бр. 2 (24), стр. 77-89. Хрватски историчар Богдан Кризман је био уредник овог издања и документ је, заједно са Кризмановим коментарима, штампан под насловом "Елаборат дра Иве Андрића о Албанији из 1939. године".

Своје друго објављивање Андрићева белешка је имала 1988. године, у "Свескама", Задужбина Иве Андрића бр. 5. У закључку овог документа који се бави хронологијом историјских прилика и односа, и има 20.734 словна знака, Андрић, пише:

"Узимање Скадра могло би у том случају бити од велике моралне и економске важности. То би нам омогућило извођење великих хидротехничких радова и добијање плодног земљишта за исхрану Црне Горе. Северна Арбанија у оквиру Југославије допустила би стварање нових саобраћајних веза Северне и јужне Србије са Јадраном.

Поделом Арбаније нестало би привлачног центра за арбанашку мањину на Косову, која би се, у новој ситуацији, лакше асимиловала. Ми би евентуално добили још 200.000 - 300.000 Арбанаса, али су они већином католици чији однос са Арбанасима муслиманима никад није био добар. Питање исељавања Арбанаса муслимана у Турску такође би се извело под новим околностима, јер не би било никакве јаче акције да се то спречава."

ИСТОВРЕМЕНО са објављивањем Андрићевог списа у целости, "Свеске" су донеле и полемику која је уследила после Кризмановог чланка. Тадашњи председник Управног одбора Задужбине "Иве Андрића" Родољуб Чолаковић протестовао је код главног уредника "Часописа за сувремену повијест" др Ивана Јелића. Полемика Чолаковић-Јелић-Кризман чува се у задужбини Иве Андрића (Центар за документацију, инв. бр. 1156 - 1159).

Чолаковић приговара Кризману за реченицу: "Андрић није био успјешан само на пољу књижевности него је биљежио успјехе и у дипломатској каријери"! Кризман још каже да је "Андрић остао на положају изванредног посланика и опуномоћеног министра све до напада Њемачке на Југославију... да би се вратио у окупирани Београд гдје је - повучен и пензиониран, али списатељски врло активан - дочекао ослобођење". Чолаковић признаје да је Андрић у новембру 1941. године пензионисан, али подвлачи да Андрић никада није примао пензију јер је одбио да је прима. Чолаковић, такође, подсећа Кризмана да је Андрић одбио сваку могућност да се објављују његова дела за време окупације.

НА КРИЗМАНОВУ тврдњу да су "неточне приче о Андрићу да је он у знак протеста због потписивања и формалног приступа Тројном пакту 25. III 1941. дао оставку на положај посланика у Берлину", Чолаковић одговара: "Већ 20. марта 1941. године, Андрић је упутио писмо Цинцар-Марковићу: 'Данас ми у првом реду службени а затим и лични многобројни и императивни разлози налажу да замолим да будем са ове дужности ослобођен ...'".

Чолаковић сматра да је ово оставка и став против приступања пакту.

Др Богдан Кризман доказује сасвим супротно и одговара: "... Претпостављате ли, друже Чолаковићу, да би га Стојадиновић унаприједио за свога најближег сурадника да се Андрић није - бар у главним линијама - слагао са његовом (односно кнеза Павла) генералном вањскополитичком линијом"?

Једна од последица полемике био је захтев Албанаца са Косова и Метохије да се Андрићева дела бришу из програма за наставу књижевности. Сличан захтев упутиле су и присталице Алије Изетбеговића у време грађанског рата у Босни и Херцеговини. Њима је сметао Андрићев однос, у његовом књижевном делу, према муслимана...

Сутра: Писац у љубавном троуглу

Препоручујемо

Фељтон

0 2

ФЕЉТОН - ФЛЕРТ СА РАВНОГОРСКИМ ПОКРЕТОМ: Контакти Андрића са четницима нису били непознаница новој власти

22. 11. 2021. у 18:00

Фељтон

2 14

ФЕЉТОН - ЖИВЕО ЈЕ И УМРО С МНОГО ТАЈНИ: Иво је шпартао загребачким улицама огрнут српском заставом

21. 11. 2021. у 18:00

Фељтон

1 7

ФЕЉТОН - КО ЈЕ СТАРИЈИ ТИТО ИЛИ АНДРИЋ: У Западној Немачкој су тврдили да је награда нашем писцу политичка

20. 11. 2021. у 18:00

Фељтон

0 2

ФЕЉТОН - ПИСАЦ КОЈИ ЈЕ СПАЈАО ИСТОК И ЗАПАД: Једно Мирослав Крлежа није дао изјаву о Андрићевој награди

19. 11. 2021. у 16:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације