ФЕЉТОН - ФЛЕРТ СА РАВНОГОРСКИМ ПОКРЕТОМ: Контакти Андрића са четницима нису били непознаница новој власти

ОДМАХ после ослобођења Београда, 20. октобра 1944. године, духовна и политичка биографија, али и неки изван књижевни разлози, препоручили су Иву Андрића као најпогоднију личност за бројне друштвене функције, па и за председника Савеза књижевника Југославије, прве такве организације јужнословенских писаца у историји.

Фото Стеван Крагујевић

Уз његов политички ангажман и сарадњу са новим властима, грађански Београд и сви они који нису могли да се помире са насталом стварношћу, у затвореним круговима, дискретно шире причу да је он током окупације симпатисао Дражу Михаиловића. Неки од његових савременика то бележе у тајним рукописима који ће на светлост дана изаћи много деценија доцније. Ово београдско шапутaње о флерту са Равном гором, у годинама које су следиле, биће подупирано емигрантском публицистиком и мемоарима које су објављивали истакнути припадници четничког покрета.

Бранко Лазаревић, дипломата и један од најутицајнијих предратних књижевних критичара, после хапшења и затвора, себе је осудио на самопрогон у Херцег Нови. Он још 1946. године, на страницама свог тајног дневника (објављен тек 2007) бележи о млађем колеги: "У почетку се нешто интересовао за Равногорски покрет, а тврди се чак да је писао и нека охрабрујућа писма неким четничким вођама из Херцеговине...".

КОСТА Ст. Павловић, дипломатски чиновник и шеф кабинета предратних и емигрантских краљевских влада, објавио је у књизи "Поезија и проза" (Женева 1977) да је "Његова повученост (Андрићева, за време окупације) била, по причању неких заједничких пријатеља, само привидна, јер се био прилично уплео у покрет отпора, и то на страни генерала Драгољуба Михаиловића, коме је чак, једном писменом поруком, изразио подршку". Вођа четничког покрета наводно је био усхићен када му је пренета порука књижевника из Београда.

Исти аутор у књизи "Ратни дневник 1941-1945" записује следеће редове: "у четвртак, 23. децембара 1943: Добио сам прве вести од Младена Жујовића. ... Кришом је долазио у Београд. Тамо је виђао Андрића, који је у Дражином београдском одбору. Вели да је дух у народу одличан, и да му је много лакше било у шуми но у Каиру". Младен Жујовић је иначе био члан Централног националног комитета, из иностранства и човек од Дражиног највећег поверења.

СТЕВАН К. Павловић, познати српско-британски професор чија су специјалност историја и међународни односи, иначе Костин син и приређивач његових књига, у биографском есеју "Три генерације једне чиновничке породице у Србији и Југославији: Павловићи, Коста, Стеван и Коста", наводи да се у кући Павловића у Господар Јевремовој улици број 9, која је данас саставни део београдског Културног центра, у поткровљу, где се налазио атеље његове тетке Беле Павловић, наше познате сликарке, у току рата окупљали симпатизери и чланови покрета генерала Михаиловића, међу којима је био и Иво Андрић.

О Андрићевом равногорском педигреу пише и Димитрије Ђорђевић, професор историје на Калифорнијском универзитету, а од 1970. и члан САНУ. У мемоарима "Ожиљци и опомене" он каже: "Брана Страњаковић је био присутан када је 1942. године Иво Андрић посећивао његовог стрица, професора Драгослава Страњаковића, члана Дражиног централног комитета."

Синиша Пауновић у тексту објављеном 1991. у НИН-у пише да је Александар Белић, председник Српске академије наука, 1942. године скренуо пажњу Иви Андрићу да генерали, међу њима и његова рођена браћа Владимир и Емил, говоре да је Михаиловић "шупљоглавц" и "пијандура". Иво је, наводно, на то одговорио да је Дража - "нови Карађорђе".

ИРОНИЈОМ судбине, како то код нас почесто бива, и ма како то наизглед парадоксално звучало, једини опипљив документ о Андрићевим везама са равногорцима налази се баш у његовом партијском досијеу у Картотеци ЦК СКЈ. Открили су га Ратко Пековић и Слободан Кљакић, и објавили у малчице прећутаној књизи "Ангажовани Андрић 1944-1954". Реч је о некој врсти карактеристике, коју су три месеца пошто је Андрић примљен у редове Савеза комуниста Југославије 13. децембра 1954. године потписали његови пријатељи, књижевници Марко Ристић и Александар Вучо. У том, јавности мало познатом документу, наводи се следеће:

"Антинедићевац од првог дана, Андрић је с одобравањем и дивљењем примио прве вести о устанку у Србији, и побијао је тврђење недићеваца, капитуланата, и кукавица, да је тај устанак 'преурањен'. Искрен родољуб, човек који је у току Првог светског рата лежао три године у аустриским затворима, Андрић је веровао да су тзв. националистичке снаге оне које се налазе на челу оружаног устанка, али не остајући слеп пред чињеницама, он постепено увиђа да су те снаге, са Дражом Михаиловићем, издајничке, и поштено ревидира извесне своје заблуде и илузије. После једне искрене морално-политичке кризе, Андрић се у тренутку ослобођења нашао спреман да обнови и напретку своје домовине лојално помогне. Његова добронамерност и искреност у том тренутку нису могле бити стављене у сумњу и то можда баш зато што његово опредељење није било плод неког наглог, опортунистичког обрта, него једног спорог, поштеног 'испита савести'."

"То значи - закључују Пековић и Кљакић - Андрићеви контакти са четницима нису били непознаница за неке угледне и утицајне представнике нове власти после 1944. године, а вероватно ни за њене репресивне органе, оличене у Кноју и Озни."

СВЕДОЧАНСТВО на ову тему оставио је и Коста Тимотијевић у запису "Зашто је лева грађанска интелигенција починила класно издајство?" у коме пише: "Многи су чекали ослобођење са зебњом у срцу... Марко Ристић и Аца Вучо обрађивали су Иву Андрића, спасавајући га од одласка на Равну гору. Наводно је имао и униформу сашивену."

Марко Ристић књижевник и први амбасадор Титове Југославије у Паризу, иако је био Андрићев заштитник, није могао да одоли а да га не оговара пред Мирославом Крлежом да је Андрић у току рата "у свечаном оделу сваког 6. септембра, на рођендан краља Петра II, одлазио у цркву на богослужење за сретан и дуг живот краљев".

Аутори књиге "Ангажовани Андрић" напомињу да је на Андрићев однос према равногорству "вероватно утицала и чињеница што су се међу идеолозима овог покрета и у његовом политичком руководству налазили симпатизери и припадници младобосанског круга и других националноослободилачких организација из периода пре југословенског уједињења. Осим тога, у политичком крилу равногорског покрета и у лондонској влади, у којој је Михаиловић имао ослонац, били су и неки од најугледнијих представника домаће масонерије."

ОДБИО ДА ИДЕ У СЕЛО БА

СТЕВАН К. Павловић у биографском есеју о породици Павловић напомиње да је почетком 1944. године група из Јевремове 9, из Равногорског одбора, кренула у Дражин штаб. Логично је да се претпостави да је овај одлазак био у вези са Конгресом одржаним на Дан Светог Саве (27. јануар) у селу Ба који је требало да буде одговор на два месеца раније одржано заседање АВНОЈ-а . Позвали су и Андрића, али је он одбио да им се придружи. После рата Андрић није више долазио код Павловићевих, није одао њихове везе са Михаиловићевим штабом, нити је ко из тог "кружока" одао Андрићеве везе са Равном гором.

СУТРА: МУКЕ ОКО АЛБАНСКОГ ПИТАЊА

Препоручујемо

Фељтон

2 14

ФЕЉТОН - ЖИВЕО ЈЕ И УМРО С МНОГО ТАЈНИ: Иво је шпартао загребачким улицама огрнут српском заставом

21. 11. 2021. у 18:00

Фељтон

1 7

ФЕЉТОН - КО ЈЕ СТАРИЈИ ТИТО ИЛИ АНДРИЋ: У Западној Немачкој су тврдили да је награда нашем писцу политичка

20. 11. 2021. у 18:00

Фељтон

0 2

ФЕЉТОН - ПИСАЦ КОЈИ ЈЕ СПАЈАО ИСТОК И ЗАПАД: Једно Мирослав Крлежа није дао изјаву о Андрићевој награди

19. 11. 2021. у 16:00

Фељтон

0 3

ФЕЉТОН - КАКО СЕ ПОВИЈАЛО "МЛАДО ЖИТО": Студенти су 1968. ушли у предворје политичког живота

18. 11. 2021. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације