ФЕЉТОН - ЖИВЕО ЈЕ И УМРО С МНОГО ТАЈНИ: Иво је шпартао загребачким улицама огрнут српском заставом

Иван Миладиновић

21. 11. 2021. у 18:00

СУБОТА 5. децембар 1964. године у стану Алекандра Вуча окупило се шире друштво Иво Андрић, Душан Матић, Родољуб Чолаковић са супругама и Криста Ђорђевић. Јулијана, Лула Вучова супруга, позната надреалисткиња, спремила је гала вечеру. Домаћин, као и обично,приликом оваквих седељки, које су биле готово редовне, имао је специјални задатак да своје госте обавести о ономе што се збивало у београдској чаршији, али и шире. Он је био пун новости и све је знао.

ФЕЉТОН - ЖИВЕО ЈЕ И УМРО С МНОГО ТАЈНИ: Иво је шпартао загребачким улицама огрнут српском заставом

Андрић као амбасадор Краљевине Југославије у Берлину / Фото Задужбина Иве Андрића

Вучо: - Брана Црнчевић дошао у Књижевни клуб у Загреб и питао: 'Ко је вечерас дежурни усташа у клубу'. Људи схватили спрва као шалу, али кад је поновио, они реаговали и избацили га напоље.

Чолаковић: - У Београду су одмах подузете мере: скинули му драму с телевизијског програма и оформљена је партијска комисија. Допада ми се таква брза и ефикасна реакција.

Иво Андрић , скида наочаре, брише их, снебива се, збуњено се смешка и као да неће, прозбори: -Знате (кажу тако је увек почињао реченице) недавно у Дервенти, под прозором хотела у коме сам одсео разговарају две коне (комшинице):

- 'Чул ти ноћас ону грмљавину и јеси ли се припала?

- Ма, како не бих чула, а припала сам се да не може горе бит. Грми и сјева, а у мене у кући све чланови партије.

А ТАЧНО десет година раније, скоро у дан,пре ове седељке на којој ће будући нобеловац осмислити типичан босански виц о Партији, Андрић је 13. децембра 1954, по сопственој жељи примљен у Савез комуниста Југославије.

Била је то круна његових активности омеђеним годинама 1944. и 1954. Андрић је улагао велику енергију и савесно испуњавао дужности члана Управе Удружења књижевника у Београду, затим Управе Удружења књижевника Србије, а онда председник прве организације југословенских писаца - Савеза књижевника Југославије; народни је посланик за срез Травник, већник Трећег заседања ЗАВНОБиХ-а, члан Уставотворне скупштине и Президијума Народне скупштине БиХ, посланик је Већа народа Народне скупштине ФНРЈ; члан је делегација које бораве У Совјетском савезу 1948. и у Турској 1953. године; потпредседник је Друштва за културну сарадњу Југославија-СССР, члан Управног одбора Друштва за културну сарадњу Југославија-Француска; члан је Савезне комисије за упис народног зајма; Одбора за иностране послове; члан је Уметничког савета за кинематографију, члан Савета за књижевност при Министарству за науку и културу у Влади ФНРЈ; члан је Националне комисије ФНРЈ за Унеско; члан Савезног одбора Народног фронта Југославије (на чијем је челу маршал Тито)...

Према доступној библиографији то је његов најплоднији период. Поред три романа и нове збирке приповедака, објављена су 162 његова рада - приче, репортаже, путописи, одломци из романа, говори и записи, чему треба додати и многобројна предавања одржана у разним приликама и различитим поводима.

ТАКАВ је живот да човек често мора да се стиди онога што је најлепше у њему и да управо то скрива од света, па и од оних који су му најближи - записао је Иво Андрић у "Знаковима поред пута", као да је хтео да посредно појасни поједине "знакове " из његовог богатог животног пута књижевника и дипломате о којима се мало зна и који су остали недовољно разјашњени.

Иво Андрић је живео и умро с много тајни. И данас су тешко објашњива нека његова опредељења у животу и политици. Од разочарања у Загреб и Хрвате, и приклањања Србима, преко високог позиционирања у дипломатији свих Влада Краљевине, до сарадње са послератном влашћу и пријем у чланство Комунистичке партије Југославије 1954.године.

И РАТНЕ београдске године славног нобеловаца обавијене су велом мистерије. Када је као југословенски посланик у Берлину, у време немачког напада, враћан у Београд понуђено му је, као Хрвату, да може да оде у Загреб и прикључи се дипломатској служби Павелићеве државе. Одлучно је одбио ову понуду и одлучио да ратне године проведе у српској престоници. Док рат букти у целој Европи Иво Андрић стиже у окупирани Београд.

ПРВОГ дана јуна 1941, усељава се у подстанарску собу код адвоката Бране Миленковића и његове мајке Каје, у стан на првом спрату, у Призренској улици број 7. Ушао је само са два кофера. И ту ће, између та четири зида, имати смирења и животног одушка да наредних година напише "На Дрини ћуприју", " Травничку хронику", "Госпођицу", дела за која ће му две деценије доцније донети Нобелову награду.

ЊЕГОВИ биографи, пишући о тим годинама, бележили су да се Андрић "држао резервисано" и трудили се да нагласе његово немирење са окупацијом, и позивали су се на његово одбијање да потпише антикомунистички Апел српском народу и предлог Српске књижевне задруге да објави избор његових приповедака. Овим одлукама он је показао свој став према окупаторима и Недићевој квинслиншкој "држави".

Улазак ослободилаца у Београд 20. октобра 1944, вод црвеноармејаца, дочекао је на Теразијама са Миланом Ђоковићем и Рашком Димитријевићем. Стајали су на почетку Призренске улице, педесетак метара од Андрићевог стана. Када је поред њих прошла претходница, петорица црвеноармејаца, Андрић је рекао:

- Шта да им дамо? Победнике треба даривати - записао је Милан Ђоковић у својим Дневницама.

ОДМАХ после ослобођења и успоставе власти Титових партизана, грађански Београд и сви они који нису могли да се помире са новом стварношћу, почињу да говоре о Андрићу као "водоноши комунистима", да се "упрего у комунистички јарам и вуче ли вуче узбрдо". Делом чаршије кренуле су приче о о његовој недоследности, прерушавању, издаји моралних начела, превртљивости и прилагођавању политичким околностима, конвертитству. Да је заборавио како је краљевском режиму служио предано и послушно. Многи су се питали да ли је "морао да се толико понизи?! Да ли је то због неких "досијеа које комунисти имају, којим га уцењују?" Прилепили су му етикете "језуита", "фра Иван-бег", "дон Иво" ...

У таквим околностима није чудно што се нико није присетио да је Андрић био у свом југославенству више него доследан. Био је то од тренутка када је почео политички мислити. И на самом почетку, чим је осетио ширење антијугославенскг расположења у Хрватској, он је у загребачким "Новостима" 8. новембра 1918. објавио програматски чланак под насловом "Незвани нека шуте". А када је српска војска ослободила Београд , цео дан је шпартао загребачким улицама огрнут српском заставом. Уосталом сви његови младобосанци у су основи били југословенски националисти, чак и они који нису били за то да се "меша српско вино са Југословенском водом". А потом већина их је завршила у некој од варијанти социјализма.

ИСКРЕНО ЈУГОСЛОВЕНСТВО

ЧОВЕК Андрићевохг осећаја за танане историјске нијансе и дубококог промишљања узрочно последичних односа између савремености и прошлости морао је да буде свестан целокупне трагедије рата и невиђеног цивилизацијског пада који је је изазавала националистичка мржња. Зашто би онда сумњали у његову искрену мисао да још једном покушао да се вољно интегрише у изградњу новог поретка, да пружи свој допринос новој Југославији па макар то било са комунистима.

СУТРА: ФЛЕРТ СА ЂЕНЕРАЛОМ ДРАЖОМ МИХАИЛОВИЋЕМ

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
pogledaj sve
ВАЛЕРИЈ ЗАЛУЖНИ ДАО ПРОГНОЗУ: Ево када ће руска војска да пробије украјински фронт

ВАЛЕРИЈ ЗАЛУЖНИ ДАО ПРОГНОЗУ: Ево када ће руска војска да пробије украјински фронт

НОВИ технолошки напредак током ратног времена спречиће озбиљније пробијање фронта дуж украјинско-руске границе до око 2027. године, изјавио је Валериј Залужни, бивши врховни командант Украјине и садашњи амбасадор у Уједињеном Краљевству, за „Украјинску правду“ у интервјуу објављеном 23. новембра.

23. 11. 2024. у 18:55

Коментари (2)

СРБИ ЋЕ БИТИ ПОНОСНИ: Ево како се зове син Николе Јокића (ФОТО)