ФЕЉТОН - РАНКОВИЋЕВ ПАД УЗДРМАО СРБИЈУ: Први после Другог светског рата је уклоњен Благоје Нешковић

КОЛИКО смо познавали Броза? Очигледно недовољно! У два маха је био на прослави годишњице "Борбе" и опуштено разговарао и са осталима, а не само са онима који су га стално окруживали.

Тито и Александар Ранковић, Фото архива "Новости" и "Борбе"

Увек је изгледао спонтано, пријатно и опуштајуће, до те мере да смо живели у заблуди како се пријатније осећа у Београду него на многим другим местима.

Како се догодило да су српски кадрови одједном "нестајали" из југословенског врха? Током читаве окупације и борбе за ослобођење у најближем Брозовом окружењу налазили су се, и то на високим функцијама, Александар Ранковић, Сретен Жујовић, Коча Поповић, Мијалко Тодоровић. И поред тога што је уз вођу било толико "јаких Срба", Србија је последња добила своју републичку комунистичку партију, једина је дуго остала са Покрајинским комитетом КП Србије. Зашто?

НЕПОСРЕДНО после Другог светског рата уклоњен је Благоје Нешковић, секретар Покрајинског комитета СК КП Србије. Као и Петар Стамболић, Драги Стаменковић, Дража Марковић, Марко Никезић, Мирко Тепавац, Стеван Дороњски, али и многи други значајни политички и државни функционери, он је рат провео у Србији - у илегали или са партизанским одредима који нису напуштали територију Србије.

Много је оних који покушавају да наметну тезу да је постојала суревњивост између илегалаца и пролетера. У коначном обрачуну, Броз је Србију дао "илегалцима" - Дражи Марковићу и Петру Стамболићу, али и склонио је "илегалце" Марка Никезића и Драгог Стаменковића, заједно са "пролетерима" - Кочом Поповићем, Мијалком Тодоровићем и другима, нарочито млађим кадровима.

Ранковићев пад је озбиљно уздрмао Србију. За многе је то био знак да "стари кадрови" поново дижу главу, али не да стану у одбрану, већ да се пажљивије односе према променама које су нас стално пратиле.

СИГУРНО, Ранковић је био последњи човек који би дозволио да се ишта уради против Броза. За оно за шта је Ранковић оптужен - за прислушкивање - заправо је био задужен Стево Крајачић, Брозов интимус, некадашњи, а можда и тадашњи агент НКВД-а. Реч је о озвучавању скоро свих вила на Дедињу у којима су у време првог заседања Покрета несврстаних боравили лидери тих земаља.

Урадио је то Стево Крајачић са људима из Загреба - они су у шахтовима повезали све телефоне. Да ли их је неко прислушкивао или не није ни битно, али је то искоришћено за причу о наводно постављеним "Ранковићевим микрофонима" чак и у Брозовој спаваћој соби.

У Комисији која је требало да утврди истинитост тврдњи о прислушкивању Броза записничар је био новинар из "Борбе" Раша Лазаревић. Радили смо у истој рубрици.

Испричао нам је да су постојале везе које је "одрадио" Стева Крајачић, али и да су, када је комисија радила, сви прикључци били откачени. Дакле, одавно "умртвљени"!

ИЗНЕНАДНА смрт Милентија Поповића (8. маја 1971.) има посебан значај у освешћивању оних у Србији који су наивно веровали да Броз не припрема обрачун и са српским руководством, после обрачуна са Миком Трипалом и Савком Дабчевић Кучар. Јер, било је само питање дана када ће се нешто слично догодити у Србији.

Наиме, у Сарајеву је од 5. до 8. маја 1971. године одржан Други конгрес самоуправљача.

После конгреса "сви" су се разишли, а Броз је остао још један дан. На вечеру је позвао водеће људе из свих република осим из Србије, јер су они отпутовали. Има ли у томе случајности? Неко је приметио да "недостаје Србија" и хитно је позван Милентије Поповић, иако је он био савезни, а не републички функционер.

Вративши се из Сарајева, Поповић је отишао у Клуб посланика у Толстојевој улици у Београду, где су се окупљали највиши функционери да погледају неки филм, али и да у тишини размењују информације.

ПОПОВИЋ је седео поред Мијалка Тодоровића, и разговарали су о "догађају у Сарајеву". И током филма, мирно, да Тодоровић није ни приметио - Милентије Поповић је умро од срчаног удара.

На испраћају Милентија Поповића у капели на Новом гробљу игром случаја нашао сам се стиснут тачно иза леђа Савке Дабчевић-Кучар и Мике Трипала. Он јој је причао детаље о смрти Милентија Поповића, ко је поред њега седео и с ким је разговарао. Чак је претпостављао да нису ни пратили филм. Дабчевићева му је полугласно рекла: "Значи имао је времена да им све исприча."

Наредних дана сам пренео овај дијалог из капеле неколицини из врха Србије. Сви су пажљиво слушали моју причу и сви су се правили невешти када је требало да ми објасне шта је то Милентије Поповић могао да исприча Мијалку Тодоровићу.

Било ми је, дакле, јасно само то да је по повратку из Сарајева Поповић имао добар разлог да баш у Толстојевој, за време филма, и баш Мијалку Тодоровићу, који је већ био у Брозовој "немилости", исприча шта се догађало у Сарајеву после Конгреса самоуправљача.

Са ове временске дистанце вредно је размишљати о томе колико су неки неуобичајени потези којих нисмо били ни свесни - тврдоглавост, али и храброст, искакање из "строја свакодневице" - допринели томе да смо измицали контроли политичких форума.

И КАДА сам помислио да се "одстрањивање либерала" завршава сменама у ЦК и медијима, а ту и тамо и у још неким форумима, дошло је до темељног "чишћења". До 1975. смењени су и други либерали, нарочито бројни у Војводини, 20 функционера и око 700 чланова, међу којима: Ђурица Јојкић, члан Савета федерације, председник Скупштине Војводине Радојчин, Пал Шоти, једини живи народни херој мађарске националности, и М. Келеман.

Геза Тиквицки је удаљен из СИВ-а. Смењен је и Стипан Марушић, председник Извршног већа Војводине. Са функција су отишли Петар Релић, секретар ОК КПЈ у Срему, Синиша Јерковић (најмлађи од браће Јерковић), потпредседник Социјалистичког савеза Војводине, првоборац Душан Гајић, члан покрајинског Извршног већа, Душан Драгинчић, директор "Дневника", Владимир Максимовић, асистент на Правном факултету у Новом Саду, и још многи.

Иако нису пружали отпор, као ни "ранковићевци", либерали су интензивно праћени седамдесетих година, када су већ били у политичкој пензији, размештени по институтима, бавећи се приватним пословима, адвокатуром... Извештај СДБ из 1975. каже да се Марко Никезић и даље виђа са Л. Перовић, М. Тепавцем, К. Поповићем и другима, са неким официрима и двојицом књижевника, а Латинка са Бором Павловићем и Јованком Бркић. У контактима износе негативне оцене о људским слободама, економици, култури, кадровима итд.

СУТРА: Између господара и "вољеног вође"

Препоручујемо

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - ТИТО ХОЋЕ ПРИНУДНУ УПРАВУ: Појединац не може да буде институција

09. 11. 2021. у 18:00

Фељтон

0 6

ФЕЉТОН - ТИТО СЕ ОПРЕДЕЛИО ЗА ОТПИСАНЕ: Историја је показала да се Броз разрачунавао са самим собом

08. 11. 2021. у 18:00

Фељтон

0 3

ФЕЉТОН - ТАЈНА ВЕЧЕРА НА БРИОНИМА: Након Титове критике либерализма на сцену су ступили они који уживају да гурају оног који већ пада

07. 11. 2021. у 18:00

Фељтон

0 2

ФЕЉТОН - СЈАШИ КУРТА ДА УЗЈАШЕ МУРТА: Дража Марковић је био симпатичан за дружење, али далеко од Никезићевог знања

06. 11. 2021. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације