ФЕЉТОН - ТИТО СЕ ОПРЕДЕЛИО ЗА ОТПИСАНЕ: Историја је показала да се Броз разрачунавао са самим собом

ЗАНИМЉИВ је детаљ да сам оставку, и то неопозиву, дао још док је на ТВ Београд читана Брозова оцена октобарског састанка са Политичким активом Србије, док још није ни било обнародовано да ће доћи до масовне чистке у врховима београдских медија. Међутим, моје је име уклоњено из импресума тек 8. новембра 1972. године.

Тито и Петар Стамболић / Фото архива "Новости"

Томе што је моје име тако касно уклоњено из састава колегијума "Новости" разлог је једноставан: били смо постигли договор са Градским одбором ССРН Београда да нам буду оснивачи. Чекали смо да прође 30 дана од објављивања у "Новостима" текста новог Статута и оснивачког акта, како би одлука о новом оснивачу била пуноважна. Придржавајући се тога, чекали смо да Београд одреди ко ће ме заменити на месту главног уредника. Сада је то било у њиховој надлежности.

ПРИЛИКОМ именовања за председника ЦК СК Србије др Влашкалић је, наравно, рекао много више него само речи захвалности за указано поверење. Како је и сам био изненађен избором, замолио ме је да останем и помогнем му да средимо говор који ће ићи у јавност, јер је говорио "из главе", без папира са макар неколико теза.

Прелиставајући доцније комплете "Новости" из тог периода и сам сам се изненадио што сутрадан није било Влашкалићевог говора у листу. Са ове временске дистанце тешко је сведочити зашто је било тако, могу само да нагађам.

У комплету "Новости", наиме, нашао сам да смо у недељном броју дали скраћену верзију једног његовог излагања на састанку Савета "Новости" о економској ситуацији у Србији, остављајући могућност да читаоци закључе да је то можда са састанка ЦК СКС приликом избора за председника.

ОДЛУЧУЈУЋУ улогу одиграо је сам Броз. Вратио се на - "титоизам". Драматичност дана зачетих у резиденцији у Карађорђеву, децембра 1971. године, управо је у томе. Ту је био крај Трипала и Дабчевићеве, а у Србији Броз се определио за "отписане" - старе кадрове и Дражу Марковића, али само као за "извршиоце грубих радова".

У таквој друштвеној атмосфери, и покушају да се републике затворе у своје "феуде", Броз је свој опстанак на трону градио на изазивању сукоба унутар супарничких политичких гарнитура у републици. Питање је било само на које ће се "људе изнутра" Броз ослонити у републикама. Србија је у том погледу била идеална - увек подељена.

Никезић је упозоравао да будемо обазриви, а нарочито да се не хвалимо економским напретком, да не истичемо да смо ту негде, на пола корака иза Словеније и Хрватске. И управо зато је Броз имао поверења у "старе кадрове". Само се на њих могао ослонити у атмосфери у којој се Југославија распадала.

БРОЗ је, будимо реални, и даље знао да је његов ауторитет неприкосновен и пратио је своју идеју. Историја ће, ипак, показати да је то био и период када се Броз разрачунавао и са самим собом, са својим излетом у "југоваријанту демократизације социјализма".

Окружио се људима који су на то пристајали. Није признавао оно што је "биологија" чинила сама по себи. У већини република одавно је већ била извршена смена безмало комплетних структура ратних кадрова. Али међу свима новима били су и они којима су била увек "отворена врата" Ужичке. Савка Дабчевић Кучар и Мико Трипало имали су супарника у др Владимиру Бакарићу, који је остао у Брозовом најближем окружењу, ма колико да су му "измицали тло испод ногу" у сопственој републици. Дуго се крило да су и Трипало и Савка били на челу те колоне.

У СРБИЈИ је Марко Никезић, илегалац из борбе против фашизма, интелектуалац, са светским искуством у дипломатији, свесно ишао на подмлађивање ЦК СКС и свог окружења. Он је био носилац једне сасвим супротне струје у односу на "загребачки Маспок" и "партијски национализам", али је имао и ослонац у неким старим и врло ауторитативним кадровима - у Кочи Поповићу, Милентију Поповићу, Мијалку Тодоровићу, Драгом Стаменковићу.

Оно што је мене чинило присталицом политике коју је нудио Никезић јесте да сваки форум одговара за своје поступке, да се Централни комитет бави политиком, идеологијом и друштвеним односима, а да власт одговара за оно што зависи од ње, рецимо за законе које доноси и који стимулишу или заустављају већ започете промене. Реч је о уношењу тржишних законитости у самоуправну праксу, што је неминовно морало да мења и суштину самоуправног социјализма.

МИХАЈЛО Пупин је говорио: "Ништа на земљи не треба сматрати за ситницу, све је састављено из малих, ситних ствари [...] но ипак ми знамо да постоји још један велики и високо мудри закон, који ми никако не можемо нашим умом достићи. Тај закон чини нас, људе, много зависним од њега, па зато и требамо пред тим законом бити покорни."

Пупин је мислио на религију, на Бога. Србија је тада знала да постоји "овоземаљски бог". Никезић није био тај!

Тешко је рећи да је Србија имала икога тако блиског Брозу као што су били Бакарић из Хрватске или Кардељ из Словеније, који су могли да га "трују" оценама о томе шта се догађа у осталим републикама. Ранковић је већ био прогнан и тиме је Србија била хендикепирана. Скоро да нико није веровао да Петар Стамболић и Дража Марковић икада могу да постану "Брозови адути" у урушавању Србије. Отуда је корисно подсетити се неких детаља из прошлости.

СВИМА је било јасно да је Никезић представљао опасност својим идејама и духом ослобађања простора за креативне и способне људе, поготово у економији. Главне опоненте имао је унутар државних структура у Србији или међу онима који су остали у "федерацији", заправо, у старим партијским кадровима, рецимо у Милошу Минићу, а понајпре међу онима који су из времена окупације и борбе против фашизма остали у Србији, у бункерима и дубокој илегали.

Полет у привреди гурнуо је у други план Дражу Марковића и Петра Стамболића, који су остали запамћени као "Србија бункераша". Проблем је, дакле, већим делом, на југословенском плану, био у диспропорцијама развоја. Али, наметао се и проблем граница. Хрвати су "после хиљаду година дошли до своје републике", али не и државе.

Кнез Павле се још 1939. године са Влатком Мачеком договорио о границама Савске бановине, од које је настала Хрватска бановина. У односу на претходно стање, после Другог светског рата Хрватска је добила и Барању. Срби су у Хрватској били конститутивни народ. Чак је било и истакнутих Срба на високим положајима и у самој партији Хрватске.

СРБИЈА ПРОТИВ КОНФЕДЕРАЦИЈЕ

"ЕКОНОМСКИ национализам" свакако није било могуће свести на хрватску опсесију спречавањем "одливања њихових пара" или намерама да се заустави економски раст Србије. Увођењем макар делом тржишних закона, оно, тржиште, значајно је зауставило преливање вишка вредности одлукама бирократског апарата. Последице јесу биле болне. Оне су се највише одразиле на заостајање већ заосталих и успоравање оних који су се подизали "планском расподелом", по којој се у централне фондове уплаћивало у зависности од броја становника, а не од оствареног профита на тржишту. Отуда је било и примене закона тржишта без демократских друштвених промена и слободе јавне речи. Србија је била закорачила ка демократизацији, али никада није била за конфедерализам.

СУТРА: ТИТО ХОЋЕ ПРИНУДНУ УПРАВУ

ЗАПРАТИТЕ НПОРТАЛ НА ФЕЈСБУКУ

Препоручујемо

Фељтон

0 3

ФЕЉТОН - ТАЈНА ВЕЧЕРА НА БРИОНИМА: Након Титове критике либерализма на сцену су ступили они који уживају да гурају оног који већ пада

07. 11. 2021. у 18:00

Фељтон

0 2

ФЕЉТОН - СЈАШИ КУРТА ДА УЗЈАШЕ МУРТА: Дража Марковић је био симпатичан за дружење, али далеко од Никезићевог знања

06. 11. 2021. у 18:00

Фељтон

1 0

ФЕЉТОН - ТИТОВ "СВИЛЕН ГАЈТАН" ЗА СРБЕ: Бранко Пешић је спасавао функционере из Београда

05. 11. 2021. у 18:00

Фељтон

5 6

ФЕЉТОН - ТИТО "РУШИ СВОЈИХ РУКУ ДЕЛО": "Либерали" су реализовали економско буђење Србије

04. 11. 2021. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације