ФЕЉТОН - СУКОБ ДВЕЈУ СТРУЈА У СРБИЈИ: Полиција хапси дописника "Новости" из Ужица

УЖИ врх српских партијских, државних и синдикалних функционера окупио се 4. јула 1972. године на Брионима. Било је то у време када су људи углавном већ били на годишњим одморима. У први мах се мало знало о оном шта се догађало на том скупу 4. јула. Био сам са породицом на годишњем одмору када ми је јављено да се хитно вратим у Београд. Марко Никезић је очигледно желео да све у том тренутку остане у "кругу чланова ЦК", који су били позивани да би прочитали "брионски стенограм". Стенограм смо читали у згради Централног комитета и нико није смео да прави белешке.

Латинка Перовић и Марко Никезић / Фото архива "Новости"

И шта је тада скривено од јавности? Пре свега да су створене две струје у Србији - на једној страни Никезић и легитимна руководства, бирана по свим демократским принципима, а на другој - Дража Марковић, као председник Скупштине Србије, али са Петром Стамболићем, који је већ био фактички у "резервату Савета федерације". Тамо су се налазили стари кадрови, али без полуга власти, што им је најтеже падало.

Већина присутних који су читали тај стенограм са састанка ужег водећег тима Србије, одржаног на Дан борца, била је изненађена ставом Марковића, који се битно разликовао од оног "на молитвеном доручку код Броза".

Мени дотад ни неки "ситни неспоразуми" између Марковића и Никезића, рецимо питање издавачких савета у медијима, нису изгледали као озбиљан наговештај да се спрема олуја. У чему је био спор?

ДРАЖА Марковић је жестоко заступао став да издавачке савете мора именовати држава, или пак форум друштвено-политичких организација које су их оснивале, и да они одговарају за уређивачку политику. Желео је да форуми имају контролу над медијима. Наши ставови су били супротни. "Новости" су у саветима чак виделе шансу да се медији макар мало заштите од таквих "државних манира".

Никезић је убрзо, у договору са људима из Социјалистичког савеза Србије, организовао саветовање на ту тему. Очекивало се, логично, да главни учесници у дебати буду представници медија.

Не сећам се зашто нисам преподне био на саветовању. Из редакције сам добио поруку да су ме тражили из Никезићевог кабинета и поручили да му се јавим на кућни број. Чак и ако спава - да кажем да га пробуде!

Када сам му телефонирао, једноставно нисам могао да дођем до речи. Порука је гласила: "Хоћу да вас видим послеподне у сали и да дискутујете, јер савети су ваша, а не моја брига!"

И TAKO је било, уз један додатак: чим је отворио састанак, председавајући скупа Мића Прелић дао је реч Марку Никезићу. Било ми је јасно да је "шеф" хтео да нас "научи памети"! После њега, Прелић је почео редом да прозива Здравка Вуковића, директора Радио-телевизије Београд, Милојка Друловића, директора "Политике", и мене, главног уредника "Новости".

Сва тројица смо се осећала глупо. "Главни шеф" је већ рекао свој став, а ми се сада трудимо да нешто кажемо, а да то не буде - слажемо се са ставовима "друга Никезића". А када се све окончало, сазнали смо да ниједан од нас тројице није био преподне на саветовању и да је Никезић свима очитао исту буквицу.

После овог састанка било ми је јасно и зашто је био хапшен наш дописник из Ужица. Полиција је од њега тражила да сведочи како од главног уредника добија наређења да посебно прати рад одређених људи, а у Ужицу конкретно Мирка Поповића, члана Централног комитета и високог функционера из тог краја. Дописник је био хонорарац, чак и не нарочито активан. Спасли смо га из затвора захваљујући Милојки Млађеновић, шефу дописне службе.

ДАКЛЕ, нешто се озбиљно спремало и у "игри" је био Дража Марковић. Требало је истрајати на путу на коме смо већ далеко одмакли, толико да више ништа није личило на односе унутар српског руководства само годину дана раније.

И тада ми је било јасно зашто је скуп републичких руководилаца на Брионима 1971, коме је из Србије присуствовао Дража Марковић, био затворен. Тада је договорено да се јединствено изађе у јавност са предлогом амандмана који мења структуру управљања у држави увођењем Председништва СФРЈ, што ни на који начин није задирало у суштину Брозових права.

У амандманима XX-XL на Устав СФРЈ - управо то су они које су звали радничким амандманима - помињу се организације удруженог рада. СФРЈ је "...заједница добровољно уједињених народа и њихових социјалистичких аутономних покрајина Војводине и Косова које су у саставу Социјалистичке Републике Србије..." (ам. XX). Установљено је Председништво СФРЈ (по три члана из република и по два из покрајина (ам. XXXVI), уз Тита као председника Републике (ам. XXXVII). За већину одлука мора постојати консензус република и покрајина.

КАДА су дошли до предлога амандмана, уследила је нова наредба - неће бити јавне дискусије. Без иједне речи, амандмане само треба усвојити. Међутим, тога се није држао Мико Трипало. Он је ноћ уочи Треће седнице Савеза комуниста Србије, која се одржавала у Београду, на брзину сазвао Градски комитет СКХ у Загребу и поручио Србији - амандмани су такви какви су и нема дискусије.

У Трипаловом говору нема ничег нејасног. Ни случајног. Био је против свих који су имали примедбе на радничке амандмане, али је био и за даље цепање Србије тако што ће покрајинама ускоро бити омогућено да буду конститутивни део државе.

Тог јутра је Радио Београд емитовао Трипалов говор у Загребу скоро у целини. Слушао сам га у колима на путу од Бановог брда до редакције. И решио да закасним на Конференцију СК Србије, али да припремим свој одговор Трипалу.

СУШТИНА мог излагања је била - у чему је демократија ако нема разговора о тезама Комисије за промене у Уставу? Ако се спречава разговор и на форумима? А поготово што се искључује народ, и то и пре и после договора уског круга функционера, из страха да би све могло да пропадне уколико народ има другачије мишљење. Свестан да је текст деликатан, дао сам га Латинки Перовић да погледа.

У десет минута пре 14 часова, када је била предвиђена пауза, председавајући је прочитао моје име. И док сам ишао према говорници, он је упорно тврдио да нема времена и да нема смисла да продужавамо седницу кад нас чека и поподневно заседање. Било ми је јасно да је по сваку цену хтео да ме спречи да говорим. Ја сам дохватио микрофон и прочитао своје излагање брже него професионални спикер. Телевизија Београд је тог дана једино моју дискусију пренела без скраћивања, и то у оба вечерња дневника. Бранио сам принцип - слободу изјашњавања о свакој промени Устава.

ЦРНИ ДАНИ ЗА БЕОГРАДСКЕ МЕДИЈЕ

ЦРНИ облак се већ надвијао над београдским медијима. Нико од нас није био ни толико необавештен ни наиван да није предосећао долазак олује, али је нека професионална истрајност утицала тако да смо били храбрији, уместо да се понашамо опрезније. Веровали смо да се можемо одбранити тиме што смо одиста само преносили оно што се говори или пише у другим републикама, без наших коментара, нарочито онда када закључке доносе партијски форуми. Па ипак, свесно смо прешли преко наговештаја да нас, медије из Београда, јасно означавају као "јабуку раздора", да смо ми "свађали републике". Били смо уверени да је степен демократизације друштва достигао ниво на коме је истина изнад свега. А заправо - нисмо видели суштину.

СУТРА: АТАК НА "НОВОСТИ" - КО ЈЕ КРАТИО ТИТА

ЗАПРАТИТЕ НПОРТАЛ НА ФЕЈСБУКУ

Препоручујемо

Фељтон

2 0

ФЕЉТОН - ВЕЗИВАЊЕ ОМЧЕ ОКО ВРАТА: Доношењем амандмана Јосип Броз Тито почео да руши сопствену грађевину

29. 10. 2021. у 18:00

Фељтон

1 1

ФЕЉТОН - СИСТЕМ ВЛАСТИ ЈЕДНОГ ЧОВЕКА: Из Словеније и Хрватске вршен је притисак да се одустане од великих пројеката

28. 10. 2021. у 18:00

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - СВИ БЕЖЕ ОД "ВРУЋЕГ КРОМПИРА": Успеси Србије изазивали су фрустрацију у Загребу и Љубљани

27. 10. 2021. у 18:00

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - ИДЕОЛОШКИ ЖАНДАРИ КУЦАЈУ НА ВРАТА: Једина забрана "Новости" догодила се у Загребу

26. 10. 2021. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације