ФЕЉТОН - ОСЛОБАЂАЊЕ ОД "ЈАРМА ФЕДЕРАЦИЈЕ": У то време "Новости" су зарађивале, а "Борба" трошила

СЕБЕ смо најчешће подстицали указујући на сопствене слабости. Био је то период када је сукоб са Информбироом одлазио у заборав.

ИСТОРИЈА Интервју с Титом у 4. броју "Новости", Фото: архива "Новости"

Међу нама се јавило политичко и идеолошко неслагање. Неки су кренули у сопствени успон кроз сукобе или претећи онима који су поштовали друштвене норме. И све то је, ма колико изгледало чудно, стварало климу сасвим супротну од оне која је владала онда када сам био сведок да је готово сваког дана по један колега из привредне рубрике хапшен као "информбироовац"!

На размишљање о овоме навело ме је реторско питање Симе Затезала, тадашњег секретара Градског комитета Савеза комуниста за Београд, управо у време најжешћег студентског бунта у Београду. Био сам тада уредник унутрашње рубрике "Новости". Затезало ми је рекао: "Који сте ви мазохисти па трпите оне који у време студентских демонстрација праве спискове вас које ће 'одстрелити' (отпустити) чим студенти победе?!" И показао ми је листу предвиђених за "одстрел". Списак је, наводно, потицао од наших колега са којима смо радили. Они су чекали да "студенти узму власт" па да онда уклоне све који су у том тешком тренутку пунили новине написима о догађајима на Београдском универзитету. Међу онима који су правили те спискове било је и неколико познатих новинарских имена, но нека она остану у мом сећању.

ЗА МЕНЕ је много вредније памтити да смо, између осталог, успели да једном Југу Гризељу, повратнику са Голог отока, омогућимо да управо у "Новостима" потврди свој таленат и стекне име. Зашто је "Новостима" био важан Југ Гризељ? Он је сваког дана, попут некада Дуде Тимотијевића, "грађанина са улице", обрађивао теме блиске "малим људима", које се на први поглед чине сасвим "небитне", али се управо због тога и читају.

Вреди памтити и да су "Новости" тих дана биле цењене и због колумни Живка Милића о догађајима у свету. А само коју годину раније, није било једноставно вратити Живка Милића из Америке. Милић је четири године био дописник "Борбе" из Њујорка. Када му је истекао мандат, редакција "Борбе" одједном је на више од месец дана изгубила сваки контакт са њим. Завладала је немала паника. "Борба" је већ имала искуства са Јашом Левијем, уредником спољне рубрике, који је био и једини наш извештач са корејског ратишта, а затим и дописник из Њујорка. Када је Левију истекао мандат, одбио је да се врати.

Случај Милића ми је познат пуком случајношћу. У то време је мој друг из младости и из Ауто-мото савеза Млађа Младеновић био у нашем представништву у УН. По његовој причи, ангажовали су га да пронађе Милића. Нашао га је у неком изнајмљеном стану, донео му авионску карту и није га испуштао из видокруга док га није укрцао у авион за Београд.

СЛОБОДАН Глумац је донео храбру одлуку - не питајући никога - када је довео Милића у "Новости". Касније је у редакцију дошао и Драган Вукобратовић, дописник "Борбе" из Рима. Спољнополитичка рубрика комплетирала се искусним новинарима.

Постојала је одраније веома цењена екипа политичких и економских коментатора. Посебно се истицао Душко Ђурић, човек који је као гимназијалац био искључен из СКОЈ-а и више се није враћао ни у једну странку.

Неки су, истина, попут Славољуба Ђукића, који је малолетан отишао на Сремски фронт, касније мењали своја опредељења.

Али, тајна успеха "Новости" и даље је у једном Станиславу Маринковићу или Илији Боровњаку, који су, сваки у своје време, били шефови Деска. Имали су посебан осећај да из стотину рукописа које су им сарадници нудили сваког дана, а никада није било простора за све, одаберу оне који су за читаоце најзанимљивији.

ОБОЈИЦА су касније била главни уредници: Маринковић у "Борби", а Боровњак у "Новостима". Далеко сам од помисли да тиме потцењујем остале који су били на истом радном месту.

У оно време за нас је било веома важно одржати мир у кући. А највећи раздор је могао да настане због новца. Јер - "Новости" су зарађивале, а "Борба" трошила. Учинило ми се да је управо тада куцнуо час да реализујемо једну идеју која је одавно тињала. Наиме, "Борба" је према тиражу и приходима имала вишак људи, чак и "скупље људе" по примањима него "Новости". Предложио сам Слободану Глумцу да искористимо прилику и да се "дугови" "Борбе" смање уступањем једног броја искусних или младих сарадника. Дакле, уместо да улажемо паре у новине којима стално пада тираж, економске проблеме куће решавали смо преузимањем новинара, јер су се "Новости" стално шириле, и просторно и тиражно.

И тако, "донација" нам се исплатила. Добили смо Станислава Маринковића, Ђоку Вјештицу, Анђелка Драгојевића, Драгана Вукобратовића, Дашку Жегарац, Иванку Бунушевац.

У САМО неколико година догађало се оно што обично испуни цео новинарски век. Било је то време промена у друштву, и то се одражавало и на новине; време у коме се чинило да имамо слободе веће од стварних. Ту заблуду смо увек богато плаћали.

"Новости" су, на срећу, и у најбурнијим данима успеле да сачувају себе, да се ослободе "јарма Федерације". Дакле, политичке промене, бар када је о овом листу реч, претварале су се у економски процват. И како су јачале, кадровски и тиражом, избегавајући отворене сукобе, "Новости" су себи изградиле имиџ да нису "ничије"! У томе је била мудрост професије.

Па ипак, не једном, бивало је да су те исте "Новости" једноставно могле да нестану. За дивно чудо, "Новости" су, напротив, у том периоду имале највећу експанзију. У тиражу, у издањима, у утицају и ван Србије.

Проблем Србије је постао и наш проблем. И обрнуто. У сваком периоду. Када смо имали способне државнике и веште политичаре - и новине су стицале већу слободу. У партијским врховима и даље су били људи ратне генерације, али међу њима је била и велика разлика у погледу на свет, на друштвене односе у којима су пошли у рат и у идејама о свету који су хтели да граде.

ЉУДИ попут Коче Поповића, Марка Никезића, Мијалка Тодоровића, Милентија Поповића, Драгог Стаменковића или Благоја Нешковића битно су се разликовали од класичних "револуционарних радничких трибуна".

И то је била болна судбина Србије у многим раздобљима. То је био и период сталних, за јавност невидљивих али присутних чарки између Србије и Броза.

Коча Поповић, први командант Прве пролетерске бригаде - херој и трагичар борбе на Сутјесци - доживео је да тек деценију после рата, на прослави десетогодишњице пробоја фронта на Сутјесци, његови саборци, у присуству Броза, скандирају: "Коча народни херој!"

Био је међу њима једини без тог одликовања.

Огледало се то и у партијском животу, код крупних несугласица које су се појавиле већ приликом првих великих инфраструктурних захвата. Осећало се и у филозофији развоја.

СУТРА: ПОЛИТИЧКА НЕПОДОБНОСТ УРЕДНИКА

Препоручујемо

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - ГЕСЛО - НИКАДА НЕ ОБЈАВИТИ ЛАЖ: "Новости" су често биле "несташне", понекад "непослушне" али никада поданичке

11. 10. 2021. у 18:00

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - НОВИНЕ СА ГЕНОМ ЗА ОПСТАНАК: "Новости" су се само једном, на почетку, суочиле са опасношћу да буду укинуте

10. 10. 2021. у 18:00

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - ПУЦАЊЕ ШАВОВА ПОКОРНОСТИ ВОЂИ: У Србији су се стари ратни кадрови међусобно обрачунавали

12. 10. 2021. у 18:00

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - ИЗАЗОВ У ОПАСНОМ ВРЕМЕНУ: "Новости" новине које су надживеле свог родитеља - "Борбу"

09. 10. 2021. у 18:00

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - САВЕЗНА КУТЛАЧА У СРПСКОЈ ЧОРБИ: Запис о генерацији која је текстовима "крала слободу"

08. 10. 2021. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације