ФЕЉТОН - ЂИНЂИЋ КОНТРОЛИШЕ ПОЛУГЕ МОЋИ: Јавност Коштуницу пореди са "енглеском краљицом"

САВЕЗНА скупштина се састајала ретко, али је држава функционисала док су се ауторитарне владајуће странке у републикама слагале око кључних питања.

ПРЕБЕГ Генерал Павковић отказао послушност Коштуници, Фото архива "Новости"

После сукоба унутар ДПС-а и победе Ђукановића на председничким изборима 1997, и паралелног сукоба између Милошевића и Ђукановића, владајућа коалиција те републике постепено се повукла из свакодневног рада савезних установа, а Црна Гора је практично функционисала као посебна држава, уводећи немачку марку као своју валуту и стварајући паравојне снаге. Тако је после пада Милошевића Србија била покривена двоструким пакетом политичких установа - републичких и савезних - које су вршиле власт само на њеној територији. У неку руку, урушене савезне установе наслеђе су два неопатримонијална режима - Милошевићевог у Србији и Ђукановићевог у Црној Гори. И поред ефективног права вета СНП-а на кључне одлуке савезне владе и скупштине које су се тицале само Србије, као и честе збрке у надлежностима републичког и савезног нивоа власти, ДОС се углавном успешно носио са затеченом ситуацијом после петооктобарских промена. Сукоб унутар ДОС-а око хапшења и изручења Милошевића Хашком суду, међутим, изазвао је озбиљан сукоб та два нивоа власти.

После изручења Милошевића и замене старог савезног премијера новим из СНП-а, тај сукоб готово да није имао никакве везе са односима Србије и Црне Горе већ искључиво поделама у ДОС-у и накнадном поларизацијом политичке сцене.

СУКОБИ су извирали не само из програмских разлика две стране већ и из наслеђа старог режима. У неопатримонијалним режимима, моћ појединаца унутар државних и других режимских организација почива на блискости вођи, а не на положају, стручним квалификацијама и радном искуству. Лојалност се зато дугује носиоцу режима лично, а не политичким установама. Институционални плурализам у таквом миљеу, укључујући различите делове репресивног апарата, одговара носиоцу власти. Непосредном личном контролом вођства различитих политичких установа, као и подстицањем њихових међусобних спорова, ограничава се аутономно политичко деловање. Током петооктобарских догађаја, кључни делови снага безбедности, као што су војни врх, полицијски генерали и паравојне формације под контролом тајних служби, ускратили су подршку Милошевићу и одбили радикалне захтеве да се протести зауставе по сваку цену. Мада није реч о активној подршци ДОС-у, вође револуционарне коалиције били су им прећутно захвални што нису употребили силу.

Руководиоци војске, полиције и тајних служби су затим обећали лојалност новој власти и цивилна контрола над тим организацијама није се доводила у питање.

ВЕЛИКА несразмера између популарности и контроле главних полуга моћи од стране кључних политичких личности и делова ДОС-а била је додатни извор сукоба. Коштуница, човек који је победио Милошевића, уживао је веома велику популарност у земљи и спољну подршку, а ДСС је од мале, кадровске странке постао далеко највећа политичка организација уз прелетање великог броја чланова и симпатизера странака старог режима. Коштуница је имао ауторитет непосредно изабраног председника, контролу над војском и утицај на савезне органе. Ипак, ограничене надлежности савезне државе, пре свега, спољна политика, одбрана и монетарна политика, нису остављале много простора за политичку доминацију. С друге стране, упркос чињеници да самостално нису уживали велику популарност, Ђинђић и ДС су контролисали кључне полуге моћи. Ђинђић је контролисао странку која је пре промена била знатно већа и утицајнија од ДСС-а, и имао највећи утицај у председништву ДОС-а, захваљујући блиским везама са другим опозиционим вођама стеченим у ранијим коалицијама, као и организационим способностима и кључној улози у припреми изборне победе и масовног отпора Милошевићу. После избора за премијера, доминирао је републичком владом, која се бавила кључним питањима, као што су економска и социјална политика, здравство, образовање, култура и безбедност, и контролисао полицију и државну безбедност. Снажно је утицао и на рад савезне владе преко Мирољуба Лабуса, потпредседника савезне владе и функционера ДС-а, и других министара из ДОС-а. Коштуницу су у јавности зато све чешће поредили са "енглеском краљицом", која ужива велики ауторитет и популарност, али не и политичку моћ.

У ТАКВОМ институционалном и политичком миљеу, супротстављени политички блокови унутар ДОС-а злоупотребили су у борби за моћ оне делове безбедносних снага које су непосредно контролисали. Коштуница се од самог почетка ослонио на кључне кадрове старог режима, инсистирајући да генерал Павковић, начелник генералштаба, и Радомир Марковић, начелник државне безбедности, остану на положајима упркос захтевима готово целог ДОС-а и дела јавности. Према Коштуници, "било је јако важно у једном времену врло нестабилном обезбедити један континуитет одређених државних структура, пре свега војске и полиције", нарочито када је реч о "изненађењима с којима смо се суочили на југу Србије."

Марковић је смењен после образовања нове владе ДОС-а у јануару 2001, а Павковић тек када је отказао послушност савезном председнику. Премијер Ђинђић је контролисао полицију и, после смене Марковића, државну безбедност. У полицији се ослањао на кључне Милошевићеве кадрове, а дуго је остао у вези са Легијом, командантом "Црвених беретки", чак и после његове смене са тог положаја средином 2001. Упркос чињеници да је имао веома широку подршку јавности и у потпуности контролисао кључне полуге моћи, ДОС готово да није дотакао персонални састав војног и полицијског врха који је годинама верно служио недемократски и репресивни режим Милошевића.

У ЖАРУ нових сукоба, злоупотреба контроле над различитим нивоима власти и њима потчињених делова безбедносних снага од стране супротстављених делова ДОС-а претила је да изазове озбиљне обрачуне између тих установа. Спорови полицијског и војног врха у време хапшења Милошевића и наговештај могућег окршаја током његовог изручења Хашком суду, описани су на почетку овог поглавља. Очигледно је војска изашла из оквира својих надлежности спречавањем полиције да приведе Милошевића. Уместо да односи између те две институције почивају на владавини права, њихови руководиоци су се руководили пре свега лојалношћу према својим политичким шефовима. Спорови унутар ДОС-а додатно су заоштрени после убиства Момира Гавриловића, бившег високог руководиоца државне безбедности, почетком августа 2001, убрзо после његовог разговора са саветницима савезног председника. Наводно је тада изнео податке и документе о сарадњи врха нове власти и полиције са организованим криминалом, нарочито "сурчинским кланом", као и предлог реорганизације МУП-а. Неколико дана раније, представници ДСС-а су оптужили републичку владу за корупцију, непотизам у влади, заташкани ланчани судар утицајног функционера и друге злоупотребе. После убиства Гавриловића, сукоби преко медија су ескалирали.

Коначно, министри из ДСС-а су се повукли из владе, али не и ДОС-а.

СУТРА: Нова влада оптужена за корупцију

Препоручујемо

Фељтон

0 3

ФЕЉТОН - СУКОБ У ВЛАДАЈУЋОЈ КОАЛИЦИЈИ: Спор око изручења Милошевића гурнуо на споредни колосек друге ствари

01. 10. 2021. у 18:00

Фељтон

0 3

ФЕЉТОН - СУМЊЕ У ОБЈЕКТИВНОСТ ХАШКОГ СУДА: Процес у Трибуналу био је оправдање за НАТО агресију

30. 09. 2021. у 18:00

Политика

0 0

ФЕЉТОН - СОЦИЈАЛИСТИ СЕ ПОНОВО ДИЖУ: Померене су границе преиспитивања прошлости

29. 09. 2021. у 18:00

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - ДИЛЕМА ИЗМЕЂУ ИСТИНЕ И ПРАВДЕ: Политика суочавања с прошлошћу је залог за будућност

28. 09. 2021. у 18:00

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - ПОЈАВА ПРВИХ "СПИН ДОКТОРА": Само због разума Коштунице и интервенције Русије није дошло до "Вартоломејске ноћи"

27. 09. 2021. у 18:00

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - ОПОЗИЦИЈА РАЧУНА НА ИНСАЈДЕРЕ: Ретки захтеви за "шестим октобром" одбачени су на почетку

26. 09. 2021. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације