ФЕЉТОН - СРБИЈА НА ОПТУЖЕНИЧКОЈ КЛУПИ: Већина докумената је фалсификована у бечкој кухињи
ЈОШ почетком рата јавила се потреба за проналажењем драгоцених "доказа" о умешаности службене Србије у сарајевски атентат.
Притисак светске јавности био је снажан јер је Аустроугарска преузела велику одговорност. Требало је образовати било какву одбрану на документима из српских извора, који би доказали кривицу Србије као изазивача рата. У полицијској и службеној истрази над атентаторима, посебна пажња била је усмерена на прибављање те врсте доказа. Према писању истражног судије Леа Пфефера, полиција је у присуству виших функционера покушала да изнуди (уз батине) признање од Недељка Чабриновића да су се за оружје обратили Народној одбрани и секретару Милану Прибићевићу. Такође, током Сарајевског, Бањалучког и тзв. ђачких процеса током рата постојала је тенденција да се српски национализам у Босни и Херцеговини и јужнословенским земљама представи као импортован из Србије. Да би се то кроз процесе атентаторима пред светом показало и "доказало", српској интелигенцији и ђацима у центар пажње била је стављена организација Народна одбрана јер је њено председништво било у Београду.
Предмет оптужнице била је инкриминација - "јачање народне свести". Наводиле су се чињенице "да су уношене књиге", приче о Лазару, Душану, Косову, сеобама. Тужилаштво је желело да укаже да се у тим књигама наводило које су земље припадале Душановом царству, које још нису ослобођене, и у којима живи српски живаљ. "Тиме се међу српским живљем ширила и његовала мисао да су и они саставни дио јединственог српског народа и да се сваки Србин сматра истоветним са оним из Краљевине Србије." Тако је дефинисан појам идеологије који је ширила Народна одбрана.
НАВЕДИМО да су Срби до 1907. били без организоване политичке партије, али да су имали културних, спортских и национално-стручних удружења. До 1905. године сва та удружења имала су углавном верски карактер. Поменута "Просвјета" (1902) имала је огранке само у варошима и варошицама, док су по селима националну свест чували и ширили свештеници и учитељи. Друштва су обележавала крсне славе, певале су се песме попут оне "Призрен ће бити наш". Представа "Бој на Косову" играна је у Мостару од 1879. до 1910. и у том периоду изведена је 220 пута. У истом граду, песник Алекса Шантић предводио је певачко друштво "Гусле".
ПОТРЕБА за "доказима" који би оправдали ултиматум и објаву рата била је за Аустроугарску потреба првог реда. Поједина службена документа из Србије аустроугарска војска је пронашла и запленила 1914. године, као нпр. деловодник мајора пограничне службе, Косте Тодоровића. Приликом прве окупације Београда, 1914. године, похаране су куће неких министара. Потом, у новембру 1915, Аустроугари су дошли у посед остављене грађе Министарства иностраних дела, коју су српске власти сакриле у манастиру Љубостиња код Трстеника. Та грађа је потом однета у Беч.
По налогу аустроугарског Министарства спољних послова, у децембру 1915. установљена је посебна "Комисија за српска документа", која је отпочела рад на припремању збирке заплењених српских докумената. На челу комисије био је Рудолф Погачар, а стварним радом руководио је директор Државног архива, др Ханс Шлитер. Иако мултинационална, Монархија као да није имала правих експерата са знањем српског језика. Превођење је пало на плећа др Ханса Фернлеа. Преведено је неколико стотина докумената, чији је избор био тенденциозан, а преводи само приближно тачни или пак потпуно неверни, нпр. коришћени су изрази који уопште нису одговарали онима у оригиналу. У суштини, радило се о фалсификатима које су приређивали професионални произвођачи таквих докумената, радећи за "познатог купца".
ПОСАО никада није био завршен и документа до 1918. нису публикована. Као што је претходно речено, аустријска влада их је ставила на располагање немачкој влади, на даљу употребу, а ова их је користила за своју "Белу књигу" (1919), односно достављала др Милошу Богићевићу за "његове" памфлете. Поновимо као куриозитет да се у њима појавио професор филологије на београдском универзитету, Радован Кошутић, који никада није радио у српској дипломатији, а "догурао" је и до "српског посланика у Петрограду". Чак три телеграма из Петрограда (од марта 1909) потписана су његовим именом и тако штампана. На тај начин "замењен" је ондашњи посланик Димитрије Поповић.
У Аустрији је после рата, од 1919, превладало мишљење да око предмета не треба отварати расправу јер је то ствар "Аустроугарске монархије", а не Аустрије. Када је у Сенжерменском уговору одређена кривица за рат, ни тада није било спремности да се иде у обарање таквог акта. Оспоравање кривице постала је ствар неколицине актера на страницама поменутих немачких ревија које су се тиме бавиле. Ту је посебно био активан генерал Едмунд фон Глез Хорстенау, али понајвише др Ханс Иберсбергер и др Лудвиг Битнер, који ће бити последњи поборник Аншлуса и ватрени обожавалац Хитлера као "највећег Аустријанца". Када је Родерих Гос у децембру 1918. године почео да припрема један корпус грађе за објављивање, није био начисто да ли је то научни или политички подухват.
ВЕЛИКИМ недостатком сматрао је недоступност папира грофа Хојоса, аустроугарског посланика у Берлину јула 1914. године. У Аустрији се сматрало да би објављивање материјала могло да представља озбиљно свођење рачуна са војском, ратним хушкачима и профитерима, који су чинили екстремну десницу аустријске политике. Када је у јуну 1919. рад био готов, Ото Бауер, министар иностраних послова Аустрије, био је против његовог објављивања у Берлину и успео је то да спречи. Сматрао је да би то непријатељима пружило доказ о томе да је све било немачка интрига и то управо пред доношење одлуке о миру.
У припреми за Конференцију мира делегација је добила инструкције да не негира одговорност Монархије за избијање рата "од ултиматума Србији "који открива намере да се иде у рат" до (негативне) реакције на покушаје посредовања Едварда Греја, али мора бити речено са нагласком да тај режим који је одговоран за рат није био немачко-аустријски већ режим Аустроугарске монархије чије је Министарство вањских послова контролисала мађарска клика".
ПОМАГАЊЕ КУЛТУРНОГ РАДА
СРПСКО соколство имало је жупу у Сарајеву, са 1.600 чланова. У време тежњи за обновом тезе да је преокрет српске политике према Аустроугарској започео крвавом сменом династија 1903. године, подсетимо да је краљ Александар Обреновић не само подржавао сарадњу муслимана и Срба (уз сагласност турске владе, 1902. склопљен је уговор у Славонском Броду) него је, нпр., др Душану Јефтановићу дао помоћ од 92.000 франака за културни рад (1901-1903). Краљ је образлагао да се мора помагати, у противном значило би "да се Србија одриче народних идеала". Ову политику помагања културног рада наставио је од јесени 1903. и Пашић. У јануару 1905. аустроугарско посланство имало је сазнања о томе.
СУТРА: ДВОСТРУКА МРЖЊА ПРЕМА СРБИМА
ОШТРА ПОРУКА СА ЗАПАДА: Зеленски је преварант и марионета, крвави вазал западних елита
ВЛАДИМИР Зеленски, који је постао вазал Запада, почео је као марионета украјинског олигарха Игора Коломојског, навео је ирски новинар Чеј Боуз.
24. 11. 2024. у 17:59
(МАПА) РУСИ НАПРЕДУЈУ У ТОРЕЦКУ: Огласио се Пушилин, жестоке борбе воде се за град (ВИДЕО)
ЈЕДИНИЦЕ руске војске напредују у Дзержинску (украјински назив за Торецк), јавио је на Телеграм каналу шеф ДНР Денис Пушилин.
24. 11. 2024. у 18:59
"И ЗЕМУНЦИ СУ ГА СЕ ПЛАШИЛИ": Како је Бели постао Звер - прича о Сретку Калинићу
"КАЛИНИЋ је био звер од човека. Заправо, звер је блага реч" - рекао је тада Багзи, након чега је Калинић којег су чланови клана до тада ословљавали са "Бели" добио надимак "Звер".
24. 11. 2024. у 11:09
Коментари (0)