ФЕЉТОН - КУПОВАЊЕ АМЕРИЧКИХ ИСТОРИЧАРА: Немци су успевали да њихове тврдње уђу у уџбенике у САД

ПРИДОБИЈАЊЕ Америке за ревизију узрока рата спровођено је различитим каналима. Тежиште је било на придобијању америчких научника, али једнако се настојало да се придобију и политички актери који би у институцијама отварали то питање и анимирали медије.

Професор Алфред фон Вегерер

Трећи начин било је покривање простора радио-програмима, слањем часописа и књига библиотекама, слањем личности из Немачке, учешћем на научним скуповима, остваривањем утицаја на издавање документације, библиографија и др. На овом послу радила је целокупна немачка конзуларна и дипломатска мрежа у САД. Немачке представнике посебно је занимало промовисање погледа према којем су корени рата старији, у првом реду става да су то били руска тежња за контролом теснаца и француска за повратком Алзаса и Лорене. Требало је, по речима професора Алфреда фон Вегерера, отклонити те "базичне грешке о наводном "бланко чеку" Аустрији и важности покушаја посредовања Едварда Греја", инсистирати на позадини Сарајевског атентата (кривица Србије и Русије), те повезаности руске мобилизације са објавом рата. Полазна процена ове активности полазила је од чињенице да у земљама чије владе зависе од јавности главни циљ постаје придобијање јавног мњења. Према немачком министарству, "просвећивање јавног мњења у бившим непријатељским и неутралним земљама суштински је, базични задатак за постизање ревизије мировних уговора.

О АКТИВНОСТИМА немачког Министарства спољних послова на "просвећивању" америчких историчара у корист немачког виђења, први је истраживачки писао Емануел Гајс, а потом многи историчари, укључујући и америчке. Први историчар коме је са немачке стране посвећена пажња био је Хари Барнс, који је своје ревизионистичке погледе објављивао у часописима Current History, American Historical Review и другима, а 1927. године објавио је и књигу. У три наврата позиван је у Немачку (1926, 1927, 1929), где му је организован сусрет са бившим кајзером (у Холандији), а такође и са грофом Берхтолдом, Артуром Цимерманом, подсекретаром у Министарству иностраних дела (1911-1916) и другима. "Реферат" је куповао и дистрибуирао његову књигу преведену на немачки и француски језик. Само је у Паризу немачка амбасада поделила 150 примерака. Слично су широм света дистрибуирани и његови чланци.

Хари Барнс је свој интерес открио читајући чланке историчара Сиднија Феја у часопису American Historical Review, у коме је довео у питање победничку тезу те изложио схватање о подељеној одговорности. Када је коначно изашла Фејова књига, 1928,328 "Реферат" се одмах заинтересовао, откупио велики број примерака и послао их у педесет седам немачких амбасада и конзулата, а француско издање на још тридесет и једно место. Фејова веза са "Рефератом" није ишла преко Алфреда фон Вегерера, него преко историчара Хермана Луца (Hermann Lutz). Он је упозорио Немце да Барнс губи на угледу у САД, мада је Барнсова шокантна књига погурала интересовање и за Фејову.

КАДА се прочуло да амерички историчар Бернадот Шмит припрема књигу на исту тему, а познајући његове раније погубне критике Барнсове и Вегерерове књиге, Луц је покушавао све да га током његовог боравка у Берлину (1928) наговори да одложи њено објављивање, јер ће ускоро бити доступни нови извори. Пошто није успео, сазнао је да је већ договорено француско издање. Био је то ударац за "Реферат". Међутим Феј је јавио Луцу да је Смит добио доста критика у САД, али и много већу подршку, па и Пулицерову награду и награду "Џорџ Луис Бир".

"Реферат" је, уз сарадњу конзуларне службе и амбасаде, непрестано упућивао на нове историчаре, вредне пажње, те препоручивао делатност у институцијама и удружењима - на пример др Карла Виткеа (Carl Wittke), Томаса Вертенбејкера (Thomas Jefferson Wertenbaker), шефа катедре на Универзитету Принстон, професора Мајкла Хермонда Кокрана (Michael Hermond Cochran), са Универзитета Мисури. За све њих сарадници су предлагали како се могу придобити за немачку ствар, од финансијске подршке до почасти, карата за позориште, пријема и сл. Упркос покушајима, Немци нису могли бити задовољни. Кокранова књига није могла демантовати Смита.

ПА ИПАК, увек је искрсавало понеко ново име. Конзул из Њујорка обавештавао је 1931. године да су поред Феја, међу умеренима, професор Сонтаг са Принстона, који је у најновијој књизи из дипломатске историје Европе устврдио да није могуће одредити одговорност за рат. Ту су Вилијам Лангер (William L. Langer) са Харварда, Паркер Т. Мун (P. T. Moon) са Колумбије, млади експерт Орон Џ. Хејл (На1е) са Вирџиније, Ралф Луц са Станфорда и Роберт Бинкли (Binkley ) са Универзитета Вестерн. Чврсто на немачким тврдњама и даље су стајали Барнс и Кокран. Са друге стране, Вегерер је апострофирао бившег уредника American Historical Review, професора Џејмсона (J. F. Jameson), под којим је ревија имала разумевања за ревизионизам, такође професоре Лингелбаха (W. E. Lingelbach) са Пенсилваније и Шевила (F. Schevill) са Универзитета Чикаго, који су бранили ревизионизам у разним публикацијама. Међу млађима, шеф "Реферата" као корисне је видео Хелмрајха (E. C. Helmreich) и Тансила (C. C. Tansill). Посебно је био уважаван Чарлс Тансил, који је помагао сенатору Роберту Л. Овену да отвори питање ратне кривице у америчком Сенату 1926. године и својим радовима у "Монатшефтеу" (Monatshefte) "јасно изложио концепцију ратне кривице... у нашу корист.

У немачкој политици према САД амбиције су сезале не само до професора, сенатора, локалних политичара, јавног мњења, преко медија, популарних и научних књига, већ је постојала евидентна амбиција да се почне утицати и на садржај школских уџбеника. Неки кораци су предузимани, посебно код универзитетских уџбеника, али су конзули упозоравали "Реферат" да би агресиван рад могао изазвати подозрење. Требало је радити у "рукавицама". Да би се ступило у контакт са одабраним лицима, те избегло подозрење власти, коришћени су пријатељи и колеге.

Од 1936. године, у немачком часопису "Монатшефте" нису смели више да штампају радове америчких историчара. Тако се привремено завршила прича о сарадњи.

ОТПОР ПРУЖА "СТАРА ГАРДА"

ФРАНЦУСКИ историчар Ренувен (Pierre Renouvin) објавио је једну анализу у којој је тврдио да је од 215 упитаних америчких историчара, свега њих осморо било чврсто уверено у искључиву кривицу Централних сила, а деведесет и деветоро веровало је да је претежна одговорност на Централним силама. По њему, то се могло приписати усредсређеном немачком напору да утиче на америчко јавно мњење. Свему томе отпор је пружала "стара гарда" америчких професора, која је активно учествовала у ратној пропаганди током рата или се носила са немачким делегацијама у Паризу и на другим конференцијама.

СУТРА: СРБИЈА НА ОПТУЖЕНИЧКОЈ КЛУПИ

Препоручујемо

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - "ПРАЊЕ" НЕМАЧКИХ ДОКУМЕНАТА: Ревизија историје је почела у Берлину још 1919. године

31. 08. 2021. у 18:00

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - ЦЕНЗУРА НЕМАЧКИХ ДРЖАВНИКА: Питање ратне кривице је имало висок политички приоритет

30. 08. 2021. у 18:00

Фељтон

0 3

ФЕЉТОН - ЗАШТО АПИС НИЈЕ ПОМИЛОВАН: Суђено му због покушаја атентата на Александра, на смрт осуђен због убиства Франца Фединанда у Сарајеву

29. 08. 2021. у 18:00

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - БЕЧ ФАЛСИФИКУЈЕ ДОКУМЕНТА: Измишљотина да је Жорж Клемансо тражио Аписову смрт

28. 08. 2021. у 18:00

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - СРБИН РАДИ ЗА БЕЧКУ ТАЈНУ СЛУЖБУ: Дипломата Милош Богићевић је био класичан издајник

27. 08. 2021. у 18:00

Фељтон

2 3

ФЕЉТОН - БЕЧ ФАЛСИФИКУЈЕ ДОКУМЕНТА: И Крлежа оптужује Русију и Србију за атентат

26. 08. 2021. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације