ФЕЉТОН - БЕЧ ОДБИЈА ДИПЛОМАТСКО РЕШЕЊЕ: Ултиматум Србији је рађен да би био одбијен

ДA ли би данас Италијани, Мађари, Чеси, Словаци, Пољаци или Румуни пристали да се читава историја њиховог XIX века, па и она из Првог светског рата, превреднује зарад потреба сила које су два светска рата скинуле са позорнице.

Никола Пашић

Трендовима историјског ревизионизма делује несувисло помињање сваке историјске чињенице која "одступа" од нове политичке коректности. Тако је за неке учеснике расправа о балканским ратовима "сумњиво" писање сплитске "Слободе", органа Хрватске пучке напредне странке, која је 18. августа 1912. на насловној страни донела вест: "У Хрватској дижу се вјешала...", о пресудама од 12. августа на суду у Загребу Луки Јукићу (атентатору на бана Цуваја), Ђури Цвијићу, Аугусту Цесарцу, Фрањи Најдхарду и друговима.

Чланак, или тачније плакат, завршава ускликом: "Нек се лије крв, јер се само крвљу натапа стабло Слободе. Нек живи уједињење и ослобођење Југословена: Хрвата, Срба и Словенаца". Било је то два месеца пре избијања рата који ће бацити у егзалтацију духове Словена широм Монархије. Много сличних илустрација о стању духова у "мултиетничкој и толерантној" Монархији читалац може наћи не само у списима савременика Јосипа Хорвата, Оскара Тартаље, већ и млађих хрватских историчара као што је Игор Деспот.

МЕЂУТИ, на простору о коме пишемо било је и других тенденција, политичких у мањини, али често веома гласних, које ће аустроугарске власти подупирати посебно после атентата у Сарајеву 1914. године. Реч је о Чистој странци права и социјалним елементима које је она окупљала. Они ће предњачити у многим местима Хрватске, али и Босне, у погромашким демонстрацијама против Срба. Њихове новине подстицаће мржњу и острашћеност. Пароле првака странке у саборским клупама остаће такође извор вишедеценијске пропаганде, која ће утицати и на неке историчаре. Наведимо прегнантан исказ др Александра Хорвата, председника странке, који представља франковачку тезу о Сарајевском атентату:

"Хисторичка је чињеница да је несретни сарајевски злочин, изведен српском руком, бацио искру пожара. Чињеница је да је малена краљевина Србија у кривом схваћању свог позива, у кривом схваћању принципа народног јединства, а полазећи са темеља својих империјалистичких прохтјева, усудила се на својој сусједи, моћној монархији, учинити један атентат, који није могао стати без одмазде. И одмазда је услиједила. Тко се не сјећа, како смо оних дана сви забринуто гледали, што ће се догодити? Али да се нешто у интересу части и угледа старославне хабзбуршке династије догодити мора, када је пао један њезин најодличнији представник - то је сваки био свјестан."

ДАНАС у свету, ако се изузме аустроугарско настојање да пошто-пото означи службену Србију као виновницу атентата у Сарајеву, постоји један број историчара који ће ово виђење из прошлости покушати да оснаже и истакну да је Аустроугарска имала морално право на рат. Српска влада, да је хтела, сматрају, могла је много учинити за европски мир тиме што би у потпуности прихватила аустроугарски ултиматум. Данас се поново прихвата теза америчког историчара Јоакима Ремака, објављена 1971. године, према којој, "да Београд није рачунао на Велику Србију, могао је наћи излаз после аустријског ултиматума. У том случају, ако би прихватио ултиматум у целини, Пашић би пореметио све аустријске планове". Ремак закључује да је "остварење српских циљева било вредно рата с Аустријом, чак и под условом да тај сукоб покрене европске савезе". Ремак можда није знао да је сам министар Берхтолд је за тај случај имао свој план. Он је отправнику послова немачке амбасаде у Бечу 17. јула, на директно питање: "Шта ако Србија прихвати ултиматум и не дође ни до чега?", одговорио да ће онда Аустроугарска дати себи значајну слободу да изабере како ће спровести своје захтеве. Претходно, Берхтолд је Столбергу изнео став да су захтеви у ултиматуму неприхватљиви за Србију.

Дакле, све би било урађено у складу са одлуком да се покрене рат против Србије, дефинитивно усвојеном на састанку заједничке аустроугарске владе, 19. јула. Претходно, док још није било никаквог резултата истраге, према сведочењу министра Билинског Хајнриху Канеру, 1917, заједничка аустроугарска влада имала је ту одлуку већ 3. јула, а 7. јула, после "бланко чека" Немачке, на седници су размотрене смернице за рат. Седницу је водио министар Берхтолд: "Јасно је да би оружани поход на Србију могао да изазове рат са Русијом. Али, с обзиром да Русија окупља државе Балкана око себе и покушава да их инструментализује против Монархије, ми морамо предухитрити противнике правовременим обрачуном са Србијом, и тако зауставити процес који је у пуном замаху." Генерал Кробатин и аустријски премијер Штирк одбили су могућност решења кризе дипломатским путем.

На Ремаков приступ, као и на радове Марка Корнвола (1995), Манфреда Раухенштајнера (1993), Хјуа Страуа (2001) подсећа 2002. године Аника Момбауер. Тако, Корнвол је експлицитан у тврдњи да је Пашић крајем јула 1914. знао "да се Велика Србија може остварити само кроз огањ свеевропског рата. Сама Србија помогла је да се тај рат догоди јер током Јулске кризе није била спремна да се врати у положај аустроугарског сателита". Некима од њих близак је рад Фридриха Виртла "Траг води у Београд: Позадина драме у Сарајеву 1914" (1974). Ти аутори сматрају да "више нема сумње да су премијер Пашић и неколицина његових колега, као и шеф српске обавештајне службе пуковник Димитријевић, па и неки војни руководиоци, знали за план убиства". Неки, као Корнвол, подсећају да је то већ шездесетих година утврдио и Владимир Дедијер у свом делу "Сарајево". Да је наведена страна књиге где се то наводно тврди, могло би се и дискутовати. Поменуте ауторе користе и данас, но о томе касније. Али ваља напоменути да поједини истичу да Аустроугарска није у току истраге, па ни преко заплењених докумената касније, утврдила везу владе и атентата или учешће руског војног аташеа у завери.

ВОЈСКА КЉУЧНИ ФАКТОР

У НОВИЈЕ време, поред познатијих историчара ревизиониста (К. Кларк, Ш. Макмикин) има и других који сматрају да се, поред Берлина и Беча, у европским градовима после атентата одмах посумњало да је за убиство одговорна Србија. Међутим, наводе да је то само делимично одговарало чињеницама. По њима завереници су извршили атентат по налогу или уз подршку "Црне руке", организације уско повезане са војском. Кључна личност био је Апис, шеф војно-обавештајне службе који је Фердинанда сматрао опасним ратним хушкачем. Инсинуира се да су Пашић и влада ипак знали за заверу те да су о плановима обавестили Беч. Ипак, ваља упамтити оцену историчара Оливера Јанца у којој се каже: "Ако су војни кругови игде имали одлучујући утицај на политику, без кога не би дошло до избијања Првог светског рата, онда је то било у Србији. Овде је војска била кључни фактор у унутрашњој и спољној политици."

СУТРА: СРБИЈА НИЈЕ КРИВА ЗА АТЕНТАТ

Препоручујемо

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - ФАЛСИФИКОВАЊЕ БАЛКАНСКЕ ПРИЧЕ: За време аустријске власти у Босни је били 87 одсто неписмених

06. 08. 2021. у 18:00

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - УМИШЉЕНИ ПРЕВЕНТИВНИ РАТ: Осуђен је само немачки кајзер због напада на Белгију

05. 08. 2021. у 18:00

Фељтон

0 4

ФЕЉТОН - УЗРОЦИ ИЗБИЈАЊА ВЕЛИКОГ РАТА: Србија је оптужена за покрет који је деловао изван њених граница

04. 08. 2021. у 18:00

Друштво

0 1

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - БЕРЛИН И БЕЧ ИЗАЗИВАЈУ КОНТИНЕНТАЛНИ РАТ: Мистерија руске подршке Србији после уручења ултиматума 23. јула 1914.

06. 08. 2021. у 17:14

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације